Četiri dana u Luksemburgu
Dok sam menjala avion u Frankfurtu, hrleći, na poziv žena iz luksemburške islamske zajednice, u jedino evropsko Veliko Vojvodstvo – Luksemburg, razmišljala sam zašto me do sada put nije naneo na tu stranu, u samo srce Evropske unije. Mozda zato što je u ovom vojvodstvu i onaj omrznuti Šengen?
Osoblje frankfurtskog aerodroma je definitivno najneljubaznije na svetu. Dobila sam packu po ruci što sam se usudila da pokušam da sama otvorim svoju tašnu za pregled. Koga god sam pitala za pravac, bio je zauzet i nije imao ni sekund vremena da me sasluša. Konačno, izmorena i prilično ojađena ovakvim ponižavajućim tretmanom putnika, našla sam se u liftu sa mojim nemačkim vršnjakom koji je izgleda imao isti osećaj kao i ja – da nema više ničeg otmenog u putovanju avionom
Konačno – Luksemburg. Granica više nema, ali oznake na kojima piše ‘Nemačka’ sa jedne, ‘Francuska’ sa druge i ‘Belgija’ sa treće strane, svedoče o mudrosti preživljavanja i dovitljivosti ovog vojvodstva. Ne tako davno, u vreme pre evra, u Luksemburgu se govorio francuski jezik, pravni sistem je bio nemački, a trgovalo se belgijskim francima. Danas je Luksemburg ono što je nekad u svetu bila Švajcarska – bankarsko utvrđenje u kome se pere novac, ali ne više novac mafijaša, već državnika. Otuda veliko bogatstvo i velika tolerancija prema strancima. Pod parolom ‘Dok god vi nas ne dirate, mi vas ne diramo’ Luksemburžani su primili svežu krv iz Portugalije i sa Balkana. Od oko 500.000 stanovnika, bar 150.000 su Portugalci, drugi su ‘naši’ iz Bosne, Makedonije, Crne Gore i Srbije, koji čine brojnu muslimansku zajednicu od preko 15.000 duša. Turaka nema, jer su jednostavno svi isplaćeni i izbačeni iz zemlje posle incidenta od pre desetak godina, kada je jedna luksemburška devojka bila silovana. Sve žene koje sam ovde srela imaju od četvoro do čak devetoro dece, neke porodice imaju i po tridesetak članova, što će prostom računicom reći da će za dve generacije Luksemburžani svi biti ili Portugalskog ili balkanskog porekla. Originalno stanovništo stari i definitivno nestaje.
Luksemburg je sigurna, dobro uređena zemlja, prebogata… Ali, nema sunca i svi pate od nedostatka vidamina D. Sve Muslimanke su i ovde pokrivene i nemaju ni gde ni kako da kožu izlože sunčanim zracima. Koštana oboljenja su najbrojnija. Sa druge strane, možete da birate nemačke ili francuske lekare…. Na čelu Luksemburga je dobroćudni veliki vojvoda Henri, koga građani često mogu da vide na ulici, bez obezbeđenja. Šetajući ovim mirnim, gotovo idiličnim gradom, moram da se zapitam kako to da je baš Luksemburg jedan od osnivača Ujedinjenih Nacija, NATO saveza i Evropske unije – svih onih velikih organizacija koje nam malo, malo pa zagorčaju život. Kroz Luksemburg prolazi samo jedna reka, Mas, a jedan mali, južni deo vojvodstva, rekom Mozel razdvojen je od Nemačke Kao filatelista, imala sam jednom u ruci luksemburšku poštansku marku sa crkvom svetog Mihaila i malenim, ali najstarijim orguljama na svetu. Sada sam imala priliku i da ih vidim. Skromne.
Ali kad pomislite da su iz desetog veka… Sa druge strane, nikakav ratnički pohod nikad nije prošao ovuda i zato je sve i očuvano. Luksemburški zamak, oko koga se razvilo celo vojvodstvo, podignut je 963. Godine. Oko njegovog nastanka ispredeno je niz legendi, i u svakoj se pominje Zlatna žena. Njena statua, izrađena od čistog zlata, stoji i danas blistava kao simbol bogatstva i slave malenog vojvodstva. U jednom momentu, negde u 14. veku, ponestalo je muških naslednika, i vojvodstvo su prigrabili Burboni, Habzburzi, Hoencolerni i Napoleonovi Francuzi. Na lepom starom trgu, gde je bila riblja pijaca, vršena su pogubljenja. Za vreme vladavine Napoleona radila je i giljotina koja je, srećom, otišla sa svojim francuskim izumiteljima. Luksemburg je nekoć bio deo Holandije, a zatim i Nemačke. Otuda u zvaničnom luksemburškom jeziku ima svega. Deca u školama uče i francuski i nemački, ali svi govore luksemburškim jezikom. Dakle, sličnost sa Švajcarskom nije samo po broju banaka, već i po jezicima koji su u zvaničnoj upotrebi.
Berlin
Berlinski filmski festival, godina 1971. Stižemo iz Jugoslavije automobilom, prilično pustim drumovima Evrope. Prolazimo kroz celu tadašnju Istočnu Nemačku i ulazimo u ukleti grad, ostrvo kapitalističkog Zapada u srcu komunističkog Istoka, Berlin. Sećam se starih Berlinki sa pudlama i bisernim ogrlicama, koje su večeravale po otmenim berlinskim restoranima. Sećam se buntovnih tinejdžera i ni jednog sredovečnog čoveka na ulici. Tada se iz Zapadnog Berlina u Zapadnu Nemačku bežalo isključivo avionom. Hiljadu ljudi je poginulo pokušavajući da na razne druge neverovatne načine prebegne iz istočnog u zapadni deo grada. Sećam se Berlinske filharmonije, kojom je dirigovao Karajan, premijernog izvođenja Karmine Burane u hipi odeći, i dama na otvaranju filmskog festivala – u mrežastim haljinama, sa karminom ocrtanim bradavicama na golim grudima. Bilo je to vreme bunta, seksualne revolucije, grčevitih pokušaja američke kinematografije da dopre do evropskih bioskopa. Jednoga dana prešli smo iz jednog u drugi Berlin preko u to vreme najstrože čuvanog graničnog prelaza na svetu, Check Point Charlie. Naravno, nikog nije bilo na prelazu osim nas troje – mame, tate i mene, i čekali smo punih pet sati. Za to vreme su nam auto pregledali ogledalima, sa svih strana, oduzeli mi poštanske marke koje sam tada skupljala i note za gitaru koje su slučajno ostale u gepeku auta. Konačno, prešli smo na drugu stranu zida da posetimo čuvene berlinske muzeje. Videla sam ceo jedan grčki grad prenet u Berlin kamen po kamen, Pergamon, videla sam tirkiznu keramiku.
Mesopotamije, čitava sela Amazonije preneta u Prirodnjački muzej zajedno sa niskama ljudskih lobanjica koje su posebnom tehnikom smanjene. Čak i tada, sa nevinošću dvanaestogodišnjeg deteta, pomislila sam: pa šta je ostalo u tim zemljama koje su tako pedantno počistili? U Zapadnom Berlinu sam tada po prvi put posetila najlepši Zoološki vrt na svetu, čuven i jedinstven po gorilama, orangutanima i akvarijumu sa posebnim bazenima za ajkule, pirane, krokodile, meduze koje moraju da se talasaju, i videla sam svetleće dubinske ribe i električne vrcave jegulje. I sve sam zapamtila, svaki detalj, naročito tužni pogled jedne ženke gorile, koja je bila moja vršnjakinja. Trideset godina kasnije, neposredno posle bombardovanja Beograda, otišla sam na jubilarni 50. Berlinski filmski festival u pratnji moje ćerke koja je tada bila istih godina kao ja 1971. godine. Zida više nije bilo, na ‘ničijoj zemlji’ je niklo najveće gradilište u Evropi, Potsdamer plac, na koje su po preciznoj satnici kamioni ulazili i izlazili svaka tri minuta. Na mestu gde je nekada bio zid, nikla su pozorišta, kabarei, starinarnice, antikvarnice. U velikom bioskopskom centru napravljen je Trg Marlene Ditrih, a po crvenom tepihu su prolazile najveće holivudske zvezde. Kako je prisustvovanje festivalskim projekcijama bilo zabranjeno posetiocima mlađim od 18 godina, našminkala sam moju visoku dvanaestogodišnju kći i uvela je na projekciju restauriranog spektakla ‘Deset božjih zapovesti’ Sesila B. de Mila iz 1956. godine. Vodile smo računa da pričamo engleski u metrou, odnosno U-banu, i po autobusima, jer je Berlin tada bio pun izbeglica iz Bosne, Hrvatske, Albanije, sa Kosova.
Otišle smo naravno i u Zoološki vrt. Moja vršnjakinja gorila je još uvek bila tu, iz protesta je okretala leđa foto aparatima. Tužnim pogledom me je ispratila, a ja sam pokušala da joj pomilujem lice dodirnuvši neprobojno debelo staklo sa zvučnom izolacijom, iza koga je ležala. Moja Teodora me je tada upitala: ‘Mama, zašto je ovde stalno nedelja?’ Tek tada sam shvatila koliko smo gnevni, besni, napeti i razdražljivi postali, da čak i dete to može i te kako da primeti… Naredne godine, u Berlin sam dovela i Milenu, moju mlađu ćerku, i sa njom ponovo videla predivnu bistu Nefertiti i glinene tablice sa jasno uklesanim Sunčevim sistemom i devetom planetom na kraju. Videle smo izdužene egipatske lobanje koje će inspirisati sci-fi filmove… i nisam više sumnjala da vanzemaljci postoje. Moja prijateljica Brazilka, kod koje sam tih godina gostovala, otišla je kao diplomata prvo u Sarajevo, a zatim u Braziliju. Posle penzionisanja, kupila je sebi mali stan u Šarlotenburgu. Ovog novembra sam je posetila, posle šesnaest godina. Nisam imala srca da odem u Zoološki vrt da vidim da li je moja prijateljica gorila doživela šezdesetu, ali sam pešačila od Šarlotenburga do Potsdamer placa, prelazila dnevno po 15 kilometara peške, špartajući Berlinom uzduž i popreko. Videla sam Istorijski muzej Nemačke, gde je tako zanimljivo i kreativno spojena istorija sa predmetima iz svakodnevnog života, dokumentima i interaktivnim ekranima, od srednjevekovnih pancira do raznih faza pravljenja čuvenog nemačkog šlema. Videla sam, poređane jedan pored drugog, šlemove iz Prvog svetskog rata – engleske, italijanske, nemačke, francuske. Svima je bila zajednička rupa od metka po sredini.
Prošla me je jeza. U postavci eksponata iz vremena između dva velika rata ređali su se filmovi, filmski posteri, nacistička propaganda, gde su čak i igračke za decu bile sa svastikama i nacističkim obeležjima. Protrčala sam kroz jezivi deo sa slikama, filmovima i predmetima iz koncentracionih logora, i otišla u deo: Istočna Nemačka od 1950ih do rušenja Berlinskog zida 1989. Špijunski Trabanti, čak i samice za političke zatvorenike, zajedno sa rađenim Trabantima, Folksvagenima-reponjama i predmetima iz svakodnevnog života, od drevnih blendera do fenova za kosu, sve je to svedočanstvo jednog vremena o kome nove generacije ne znaju ništa. I setim se moje mame, koja je setno govorila: ‘Sve će nas, Majo, stolice nadživeti…’ U tipičnoj DDR dnevnoj sobi sa šustiklama na televizoru i četvrtastim foteljama koje su punile i Novi Beograd šezdesetih godina, nije bilo nikoga. Na policama su kao eskponati bile izložene konzerve i biskviti koji su se kupovali ‘na tačkice’ baš kao i kod nas u vreme beskrajnih redova pred prodavnicama, na koje smo sasvim, sasvim zaboravili, baš kao i na one ljude koji su to kupovali i jeli. Kolektivno pamćenje je tako zapanjujuće kratko…Uveče sam osetila sav glamur berlinske Državne opere, prisustvujući baroknoj operi Monteverdija, ‘Krunisanje Popeje’. Ali, u publici više nije bilo onog sjaja sedamdesetih. Svi su bili obučeni svakodnevno, nigde bundi i večernjih toaleta kao nekada. Sala dupke puna, u orkestru čak tri čembala, jedan spinet, harfa, orgulje i originalne laute i instrumenti iz 17 i 18. veka
Dirigent diriguje, a u rečitativima svira čembalo. Kostimi moderni, sa elementima krinolina i belim kragnama Elizabetanskog doba, glavna diva bosa, u pocepanim čarapama, senzualna Roberta Mameli sa glasom anđela sa onog sveta. Neron u tumačenju muškog soprana Kangmin Justin Kima bio je sasvim na nivou Marije Kalas, da apsolutno nisam mogla da poverujem da je u pitanju muškarac sve dok nisam izguglala na Internetu njegovo ime. Zahtevna režija sa puno eksplicitnih seksualnih scena, sasvim neuobičajenih za operu, nikoga nije preterano šokirala. Ja ipak mislim daoperski pevači nisu glumci i da ih ne treba mučiti fizičkim teatrom, već brinuti o idealnim uslovima za očuvanje takvih finih, jedinstvenih glasova. Svi su sve vreme stajali na sceni, poneko je i ležao glumeći mrtvog, po 45 minuta nepomični na tvrdoj podlozi. To je ipak mučenje. Ja ne verujem da je umetnost iznad života niti da je uostalom, bilo šta iznad života. Život je za mene neprikosnoven. U pauzi je tekao šampanjac, jeo se losos, što je sve bilo unapred kupljeno i rezervisano kako ne bi bilo redova i gužve… Osećala sam se sasvim prijatno, kao jedna od najmlađih sedokosih u publici.
Bonobo kultura
Pan paniscus, poznatiji kao ’pigmejski šimpanza’, otkriven je 1920. godine, ali su ga tek sredinom sedamdesetih godina prošlog veka naučnici izdvojili u sasvim posebnu vrstu majmuna primata. Naziv ’pigmejski šimpanza’ ne znači da su ovi majušni primati manji rođaci šimpanze, nego da su miljenici pigmejskog naroda, koji deli stanište sa ovim izuzetnim bićima. U svetu su poznati kao ’bonobo’. Omeđeni rekom Kongo, žive izolovani u samo jednoj zemlji na svetu, u republici Kongo. Ima ih još svega 50.000 na Zemlji i preti im izumiranje. Kada bismo pokupili sve bonobo majmune i stavili ih kao publiku na Marakanu, jedva bismo napunili stadion.
Bantu plemena u bazenu Konga vekovima koriste meso bonoboa za ishranu, ali i za svoje rituale. Tek u poslednje dve decenije, svetske organizacije su osnovale dva rezervata bonobo primata u njihovom prirodnom staništu, ali oba rezervata zavise od privatnih donacija. Za sumu od 20 dolara mesečno, možete usvojiti jedno bonobo siroče i spasiti ga.
Iako liče na šimpanze, ovi primati su zapravo identični našem pretku Australopitekusu. Njihovo ime, bonobo, na jednom od iščezlih bantu jezika znači : predak. Upravo u okolini reke Kongo nađen je i kostur našeg zajedničkog pretka od pre 3 i po miliona godina, ženke koju su naučnici nazvali Lusi (po tada čuvenoj pesmi Bitlsa), a koja podseća i na nas i na bonobo primate. Lusi je, kao i bonobo, hodala na dve noge, bila uspravnija od šimpanze, umela da pravi kameno oruđe i služila se drvetom i kamenom kao oruđem. Ženke bonobo imaju izražene grudi kao žene, lica su im tamna, imaju ružičaste usne, manje izražene veđe od šimpanze, i na glavi imaju gustu kosu koja se deli na razdeljak. Bonobo i mi delimo 98% istih gena.
Bonobo su u stanju da nauče i da se sporazumevaju leksigramima od nekoliko stotina reči, da sastavljaju rečenice, misle, sećaju se, ali ono što je najdirljivije kod njih je to što je to zajednica ljubavi, spokoja, harmonije, društvo u kome nema dominantnih mužjaka, ratova, sukoba, borbi. Sve sukobe i tenzije bonobo rešavaju seksom, u svim mogućim pozama, kombinacijama, pa ih često zovu društvom “vodi ljubav, a ne rat”. Bonobo vode ljubav licem u lice, ljube se, grle, drže se za ruke, i to je jedan od razloga što ih srećom (srećom po njih), nema u zoološkim vrtovima – njihova seksualna aktivnost bi bila suviše šokantna za ljudske mladunce! Ali njihova seksualna aktivnost nije samo partnerska, niti namenjena produženju vrste – oni seks koriste kao pozdrav, način zbližavanja sa drugima, praktikuju ga i radi čistog zadovoljstva ali i kao oslobađanje od stresa i napetosti, ili pak kao gest pomirenja.
Bonobo po ceo dan provode negujući se, odmarajući se, igrajući se, meditirajući, vodeći ljubav, očevi i majke zajedno podižu decu, a nije nevažno ni to što srž njihovog harmoničnog života čine alfa ženke. Ženke su povezane, one odlaze od kuće u pubertetu, tražeći nove zajednice, a muškarci ostaju uz decu i porodice. Mamini sinovi su privilegovani. Majke nikada ne grde svoju decu, čak i ako im mladunče otme hranu iz usta. Dugo je važilo shvatanje da su samo ljudi sposobni za empatiju i jedini koji umeju da dele hranu jedni sa drugima. Bonobo takodje nesebično dele hranu, emotivni su, druželjubivi, oplakuju svoje mrtve, teraju muve okupljeni oko preminulog člana zajednice, čak i ako je to došljak koji nije ni u kakvom krvnom srodstvu sa njima, odaju mu počast. U pitanju je matrijarhat sa punom demokratijom. Društveni su, druželjubivi i očigledno umeju i žele da uživaju.
Zateći ćete u prirodnom staništu bonoba kako leži na travi, gleda u nebo i žvaće neku travku ili kako na obali reke pljuska nogama po vodi, ili kako se pažljivo neguje, trlja, umiva u reci… Bonobo će uzeti mango i kotrljati ga nežno preko svojih genitalija ili će zagrljeni, licem u lice dugo sedeti i ljubiti se. Dodaću još nešto: bonobo su isključivo frutarijanci, dakle, voćojedci, i jako retko, samo kad su ugroženi, jedu meso manjih životinja, kao što su veverice na primer. Šimpanze su daleko agresivnije, imaju dominantne mužjake, vode ratove, ubijaju se međusobno i – jedu meso.
Amerikanci su se dočepali nekoliko bonobo majmuna i smestili ih u specijalni centar za izučavanje jezika u državi Ajova, gde i danas živi najinteligentniji primat na svetu, bonobo mužjak Kanzi, koji razume rečenice, vodi računa o bebi, sinu Teku, menja mu pelene, podučava ga, prevodi jezik ljudi svojoj polusestri i tolika je zvezda da je čak i Opra Vinfri poslala koleginicu da obavi intervju sa Kanzijem (koji se, naravno, uzbudio seksualno i na novinarku i na snimatelja). Sve bi to bilo divno i krasno kada ne bi postojao brljivi faktor ljudske manipulacije i greške. Kanzija i njegovu porodicu, Amerikanci osim voćem, hrane i svojim uobičajenim đubretom – picama, rezancima, viršlama. Daju mu čak da žvaće žvake i da gleda televiziju, a već je navučen na šećer i slatkiše. Kanzi sada ima 30 godina i ugojen je kao prosečni Amerikanac, a pre nekoliko meseci bonobo su počeli da umiru od bolesti. Kanzijeva čuvena sestra Panbaniša umrla je od upale pluća, a za sina Teka se sumnja da je autističan. Autizam ne postoji u prirodi. To pretvaranje bonoba u bolesnog čoveka putem termički obrađene hrane je nasilje nad njegovom prirodom, a posledice su slabljenje imuniteta i oboljevanje od ljudskih bolesti.
Mnogo me je rastužila i dirnula sudbina naših rodjaka bonoboa, za koje mnogi naučnici traže da se kao vrsta preimenuju od Pan paniscusa u Homo paniscusa. Zar je moguće da ne vidimo vezu između mira, spokoja, harmonije i empatije i voća kojim se bonobo hrane, i sa druge strane, između ljudske agresije, nasilja, sadizma, i mesa koje mi jedemo? Zar ne vidimo da su zagrljaji, poljupci, bliskost, tolerancija, ljubav, meditacija – put ka srećnom društvu, kakvo je društvo bonoboa? U zarobljeništvu, u par zooloških vrtova gde ih ima, bonobo menjaju karakter, počinju da se ujedaju medjusobno, postaju agresivni, otuđeni. Očigledno pate i tuguju. Tu su pred nama, nestaju pred našim očima svedoci istinske ljudske prirode koju smo za par miliona godina uspeli sasvim da iskvarimo, i što je najtužnije, zaboravimo. Mogu samo da vam kažem u ime bonobo predaka: jedite voće i volite se i živite u toleranciji, ljubavi, okruženi prirodom… jer, to smo mi, nasilno proterani iz raja. Zato se moja prva knjiga o živoj hrani zove “ U raju nema kuvanja, kotlići su u paklu….”// EKO KUĆA No08
Eko hrana – super hrana
Eko hrana je super hrana budućnosti. Čine je biljke i proizvodi prirode koji istovremeno imaju i jaka hranljiva i terapeutska, lekovita svojstva, i mogu da se tretiraju i kao medicinske biljke i kao voće ili povrće. Najmoćnije biljke na planeti, za koje čovek zna hiljadama godina, ali koje su nekako nestale iz ljudske ishrane, potisnute su nezdravom industrijskom hranom. Danas, kada su bolesti dobile epidemijske razmere, čovek se vraća ovom blagu, ovim darovima bogova, kako su ih zvali naši preci, i iznova otkriva njihove blagodeti i čudesne moći. Oni koji još uvek ne znaju dovoljno, ili pak strepe od potpunog prelaska na najprirodniji i najzdraviji mogući sistem ishrane – ishranu sirovom hranom, kao i oni koji još uvek ne mogu da odole ukusima termički obrađene hrane, treba da znaju da je super hrana pravi lek, nešto što će ih osnažiti, ozdraviti, oraspoložiti i učiniti da sa više želje, elana, oduševljenja priđu sopstvenom zdravlju. Spontano, prirodno, svojim korakom.
Evo i prvih 10 vrhunskih namirnica sveta koje pripadaju kategoriji super hrane:
godži bobice
kakao
peruanska maka
pčelinji proizvodi: mleč, propolis, med
spirulina
modrozelena alga afa
morski fitoplankton
aloja vera
konoplja
kokos
Evo i sledećih nekoliko vrhunskih biljaka koje stoje rame uz rame sa prvih deset:
akai
kamu kamu bobice
hlorela
inka bobice
morska trava kelp
noni
jakon
rogač
ječmena trava
aronija
žen šen
đumbir
cimet
Neka vas ne zbuni to što za većinu ovih biljaka niste ranije ni čuli ni znali. Treba da znate da su mnoge već na našem tržištu i da su vrlo pristupačne. Uostalom, niko ne kaže da treba sve to da imate uvek na svom jelovniku, osim ako ne planirate da živite 200 ili 300 godina. Ne samo da su ove biljke prisutne kod nas kao gotovi proizvodi, već mnoge lepo i uspevaju na našem tlu, tako da ako imate malu baštu, zasadite žbun godži bobica, u saksiji držite par kaktusa aloje, jednom nedeljno isklijajte ječam, pa kad naraste 10 cm, makaze u ruke i ostvarite prvu berbu, med i mleč pretpostavljam da već imate, kokos vam je danas jeftiniji od jabuke, častite se sa po jednim kokosom nedeljno, nabavite kilogram sirovog kakao praha i jednu teglicu peruanske make i već ste deset puta zdraviji nego što ste bili prošle godine! O količini ljubavi koju ćete osetiti prema svima oko sebe, da ne pričam…. jer ove biljke su i afrodizijaci, poboljšavaju raspoloženje, psihičku stabilnost, osećanje ljubavi, zadovoljstva.
Pa, da krenem redom.
GODŽI BOBICE
Pet hiljada godina ljudi gaje ovu biljku u Kini, Mongoliji i na Tibetu. Zovu je „školom učenja“, čak veruju, da ako čovek stalno jede ove bobice, sva mudrost biljaka će mu sama doći. Kinezi veruju da ove bobice produžavaju život. Zabeleženo je u drevnim knjigama da je čuveni Li Kving Juen, koji je popularisao i gutao u velikim količinama žen šen i godži bobice, i pio samo izvorsku vodu, umro u 252. godini života! Druga priča kaže da je Li držao predavanje na univerzitetu u Pekingu kada mu je bilo 200 godina, i tada ga je car pozvao na dvor kao najdugovečnijeg Kineza. Ali, svega par meseci kasnije, Li je umro na dvoru, zato što su mu tamo spremali termički obrađenu hranu i zato što je u gradu bio izložen brojnim toksinima i nezdravom vazduhu… Činjenica ostaje da su i žen šen i godži bobice, kao i reiši pečurke, neosporno povezane sa dužim i vitalnijim životom. Jednom rečju, godži bobice su „adaptogen“, medicinska biljka koja jača imuni sistem, povećava alkalnost organizma, štiti jetru, poboljšava vid, jača zglobove i prosto hrani organizam zdravljem.
KAKAO
Ima nešto magično, nedokučivo i čarobno u čokoladi, to svi znamo. Sva čokolada sveta sastoji se i zavisi od samo jednog bitnog sastojka, a to je sirovi kakao. Kakao je orašasti plod jedne voćke i potiče iz prašuma Južne Amerike. Karl Line, švedski naučnik iz 18. veka, mislio je da je kakao toliko važan da je vrstu drveta i plod nazvao imenom Theobroma cacao, što u prevodu znači: „kakao, hrana Bogova“ . Maje i drevni Asteci toliko su vrednovali ovu biljku, da su često koristili zrna kakao ploda umesto novca! Nažalost, mi smo, praveći industrijski čokoladu, tradicionalno uništavali snagu i moć i lekovitost ove biljke, koja u sebi ima više antioksidanasa nego i jedna druga biljka na planeti! Magnezijum, gvožđe, hrom, cink, bakar, vitamin C, omega 6 masne kiseline, to je jedna priča o bogatstvu kakaoa, a druga je – Feniletilamin, supstanca koju kakao sadrži u ogromnim količinama, koja se uništava kuvanjem, dakle, nema je u industrijskoj čokoladi, a mi je pravimo u svom telu kad smo zaljubljeni… veza između ljubavi i čokolade proizilazi iz ove supstance, a mnoge žene više uživaju u čokoladi nego u ljubavnom činu! Anandamid je hormon zadovoljstva, endorfin koji se oslobađa u našem organizmu kada se osećamo izuzetno zadovoljno. Dakle, jedući organski sirovi kakao i organski sirovi kakao puter, uz biljna mleka od kokosa ili badema, zaslađen urmama ili agavinim nektarom, vi ćete osetiti svu snagu, moć, lepotu i čudo autentične čokolade, a pri tom ste izbacili prateće užase koji vas goje i uništavaju – šećer i mleko.
PERUANSKA MAKA
Zvali su je i „afrodizijak sa Anda“, gajena je u Andima, najmanje 2500 godina. Ratnici Inka bi jeli maku pre svake bitke, da bi im ona dala snagu, a posle osvajanja nekog grada, maka bi im bila zabranjena, da ne bi seksualno napadali žene. Sterilitet nije bio poznat u narodima koji su jeli maku.
Danas se maka uzgaja na 3.000 do 4.000 metara nadmorske visine, samo u Andima, koriste je masovno sportisti, ekstremni atletičari, vegani, avanturisti, žene u svim dobima, zato što ona pojačava snagu, daje kiseonik u krvi, jača neurone i libido. Koriste je za lečenje anemije, hroničnog umora, depresije, sterilnosti, neuhranjenosti, problema sa pamćenjem, u slučajevima stomačnog raka, stresa i tuberkuloze.
PČELINJI PROIZVODI – MLEČ, PROPOLIS, MED
Pčela je jedini insekt koji proizvodi hranu za ljudsku upotrebu. Legende i priče i istorija meda stale bi u gomile enciklopedijskih izdanja, rame uz rame sa legendama o kakaou… šta odabrati? Možda podatak da je med jedina namirnica koja nikada ne može da se pokvari? Da je med iz faraonskih grobnica još uvek jestiv? Da su Aleksandra makedonskog preneli do Grčke u zlatnom kovčegu punom meda i tako ga konzervirali? Ipak, najfascinantnija mi je priča kako od jedne pčele, identičnog genetskog materijala, nastane radilica koja živi nekoliko nedelja, a od druge kraljica matica, koja živi nekoliko godina. Razlika je samo u hrani. Buduću kraljicu hrane mlečom i ona postane dugovečna i moćna, toliko moćna i plodna da položi 3.000 jajašaca dnevno, dok se ostale pčele hrane medom. Dakle, ako hoćete da budete plodni i dugovečni, jedite pčelinji mleč. Evo i par fascinantnih podataka o ovom najsavršenijem i najkomplikovanijem organizovanom društvu na planeti:
Medonosne pčele posete 2 miliona cvetova da bi se napunila jedna tegla meda
Sve radilice su ženke
Jedna pčela za života proizvede dvanaestinu kašike meda
Za pet litara meda, pčele prevale razdaljinu do meseca i nazad
Pčele u proseku lete brzinom od 10 km na sat
Pčele pojedu 4 kilograma meda da bi napravile pola kilograma voska
Pčela može da opraši i do 30 cvetova u minutu
Pčele su na ovoj planeti 150 miliona godina
Jedno istraživanje među stogodišnjacima u Rusiji otkrilo je da je svima glavna hrana na jelovniku svakog dana bio – med!
Polen je najkvalitetniji izvor čistih belančevina na zemlji. Mereno gram za gram, u jednom gramu polena ima 5 do 7 puta više belančevina nego u 1 gramu mesa.
Mleč, neverovatna kombinacija meda i polena u telu posebnih pčela, možda je najveća misterija na zemlji. Zna se da mleč podmlađuje, obnavlja organizam, da je stimulans nalik kofeinu, ali bez pratećih efekata.
Propolis su pčele otkrile pre stotinu miliona godina i koriste ga kao prirodni antibiotik za sprečavanje infekcija i odbranu od gljivica i bakterija unutar košnice.
SPIRULINA
Zovu je još i kraljica belančevina. Modrozelena alga koja naseljava mnogobrojna jezera na kugli zemaljskoj. Skoro 70% spiruline čine belančevine, sastavljene iz 18 amino kiselina. Bogata je vitaminom A (beta karotin), B1, B2, B6, E i K. To je najbogatiji prirodni izvor mineralnih soli, hlorofila, enzima i fito nutrijenata. Tokom 5.000 godina spirulina je bila osnovni izvor belančevina za milonsko stanovništvo Meksiko sitija!
FITOPLANKTONI
Osnovna hrana okeana i planete, već 3 mlijarde godina oni su osnova života na zemlji. Dobri su za vas, vašu decu, vaše roditelje, kućne ljubimce. Stoprocentno su iskoristljivi i bitni su za metabolizam ljudske ćelije. Oni su čista energija, deluju pozitivno na imuno sistem, smanjuju bolove, ubrzavaju metabolizam i čišćenje organizma, poboljšavaju pamćenje, koncentraciju, seks, nervni sistem, varenje, cirkulaciju, vid i konačno, ne samo da se osećate, već zaista i postajete – mlađi!
Na tržištu se nalaze osušeni i u prahu, u vidu koncentrata, i koriste se u jako malim količinama, kao dodatak hrani, soku, piću, salati.
KONOPLJA
Prerada konoplje je verovatno najstarija industrija na svetu, stara desetinu hiljada godina. Konoplja je zaista super biljka, jer čoveku služi za sve, od kanapa, slikarskog platna, hartije, tekstila, do eko plastike i građevinskog materijala. Henri Ford je 1941. godine napravio eksperimentalni automobil, od 70% konopljinih vlakana! Auto je bio lakši nego metalni, trošio je manje goriva, a bio je mnogo otporniji na udare nego metalni. Dizajniran je da ide na gorivo od konopljinog ulja. Zbog jake kampanje naftne industrije i zabrane kanabisa i alkohola (dugo se smatralo da su marihuana i industrijska konoplja iste biljke), obustavljena je proizvodnja i razvoj ovog automobila. Kamo sreće da nije! Danas nam ne bi pretila ekološka katastrofa od globalnog zagrevanja. Konoplja je takođe čist protein, a u njoj su i osnovne masne kiseline, omega-6, i omega-3. Interesantno je znati da kokosovo ulje pospešuje uspeh omega-3 kiselina iz konoplje, pa zato u receptima treba kombinovati seme konoplje sa kokosovim uljem.
Deca bi trebalo da uzimaju prah konoplje u količini od 15 do 30 grama dnevno, tinejdžeri 30 do 50 grama, odrasli od 50 do 75 grama dnevno, dok bodi bilderi i atletičari mogu da idu i do 140 grama dnevno.
KOKOS
U Drugom svetskom ratu, u bitkama na Pacifiku, i Japanci i Amerikanci, umesto transfuzije, ranjenicima su davali kokosovu vodu, jer je sastav kokosove vode identičan sastavu krvne plazme, a pri tom je kokosova voda i sterilna. Devet meseci je potrebno da voda iz korena prođe kroz nebrojene filtere vlakana dok ne stigne u sterilni kokosov orah. Dakle, ako želite sebi da date transfuziju svakog dana, kombinujte 55 % kokosove vode (probušite kokos i sipate vodu) i 45% zelenog soka od ječmene trave! To je sastav ljudske krvi – 55% krvna plazma i 45% hemoglobin, u prevodu, preradjeni biljni hlorofil.
Ako postoji rajska voćka koja može da vas izleči i povrati u život bez obzira šta ste i kad ste svojoj duši i svom telu napravili, to je kokos. A ako može šimpanza da ga otvori bez testere i čekića, možete i vi – blago ga kuckajte sa svih strana tupom stranom velikog noža i gledajte šta radi fizika – dejstvo malih vibracija posle pola sata lupkanja preseći će kokos na dve polovine!
HLORELA
Hlorela je jednoćelijska alga sačinjena skoro sasvim od hlorofila. Bogata je mineralima, vitaminima, amino kiselinama, osnovnim masnim kiselinama, polisaharidima i drugim korisnim elementima. Dobra je za ishranu mozga i srca, regeneriše organizam, čisti, štiti od radijacije, omogućava zdrav gubitak viška težine, jača imuni sistem i ubrzava procese isceljivanja. Hlorela pomaže u lečenju raka, šećerne bolesti, artritisa, SIDE, kandide, ciroze jetre, hepatitisa, bakterijskih infekcija, anemije i multiple skleroze
ALOJA VERA
„A potom Josif iz Arimateje, koji bijaše učenik Isusov, ali kradom od straha židovskoga, moli Pilata da uzme tijelo Isusovo, i dopusti Pilat. Onda dođe i uze tijelo Isusovo. A dođe i Nikodim, koji prije dolazi k Isusu noću i donese pomiješane smirne i aloje oko 100 litara. I uzeše tijelo Isusovo i obaviše ga platnom i mirisima, kao što je običaj u Židova da ukopavaju.“
Jevanđelje po Jovanu, 39.40.
Eseni, jevrejska sekta, nasledili su aloju od Egipćana i gajili je u Kumranu, pored Mrtvog mora. U vreme kad je prosečan ljudski vek bio oko 39 godina, Eseni su živeli u proseku 129 godina. Osnova njihove hrane bila je aloja vera. Aleksandar Veliki je nosio saksije aloje u rat i njenim lišćem oblagao rane svojih vojnika.
Ako želite da celog života budete savitljivi, lepi, vitki, mišićavi, savršenog nervnog i imuno sistema, aloja je prava super hrana za vas.//ek-Više u EKO KUĆI No07
