Search
Close this search box.
congress

Origami

Za nekoga je to umetnost, za nekoga hobi, za nekoga terapija. Origami predstavlja tradicionalnu japansku tehniku kreiranja modela od papira, najčešće u obliku ždrala. On danas predstavlja sinonim za ovu veštinu.

Hara House

Kompaktna kompozicija sastavljena od trouglova različitih tekstura i pravaca prostiranja težnja je autora da  vrati čoveka iz beskonačnog ništavila savremenih tendencija i materijalizma i obnovi izgubljeni balans između unutrašnje i spoljašnje realnosti , sopstvenog postojanja i onog što nas okružuje.
Kuća Hara smeštena je u selu Tsurugasone, u Japanu. Cilj dizajna bio je stvaranje zgrade koja revitalizuje strukture koje su već prisutne na imanju i imaju potencijal prilagođavanja novim funkcijama.

Uzimajući u obzir već izgrađene objekte, kao što su glavna porodična kuća i skladišni prostori, većina funkcija koje su potrebne potpuno samostalnoj kući već je bila prisutna, tako da je umesto konvencionalne, potpuno samostalne kuće, dizajnirana otvorenija i slobodnija struktura koja nudi veći polu-javni prostor. Hara je ‘nepotpuno’ daljinsko proširenje glavne kuće i stoga se oslanja na svoje okruženje i okolne zgrade.

Drvena fasadna struktura stvara sliku velikog šatora i uklapa se u tradicionalnu japansku arhitekturu. Prostor je koncipiran kao otvoren i fluidan, sa malo pregrada i privatnih delova.

Ova “kuća nepotpunosti” zamišljena je da postane snažan apsorber, jer prazan prostor poziva ljude i događaje u selu da je iskoriste te na taj način kuća postaje deo šireg ambijenta.

Uspostavljanjem ovakve vrste arhitekture, sa nedostatkom i praznim prostorom, rađa se zgrada koja se u selu utvrđuje kao atrakcija interesovanja i aktivnosti. Ova jedinstvena građevina briše granice i stvara mogućnost formiranja novih veza ujedinjujući elemente tradicije, budućnosti i zajednice i pokušaj je revitalizacije sela čiji su problemi isti ma gde u svetu se nalazilo.

OVA “KUĆA NEPOTPUNOSTI” ZAMIŠLJENA JE DA POSTANE SNAŽAN APSORBER, JER PRAZAN PROSTOR POZIVA LJUDE I KUĆA POSTAJE DEO ŠIREG AMBIJENTA.  

Fasadni trouglovi – upotpunjeni ritmičnim drvenim horizontalama impliciraju balans i smirenost.

Suverena vladavina – drveta u enterijeru pruža osećaj topline i komfora.

Da li je zid granica?

VILA U JATSAUGATAKEU JE KUĆA ZA ODMOR, ZA BEG IZ GRADSKOG JEZGRA U PRIRODU. KAD SE IZ KUĆE PRUŽA POGLED KA DVA PLANINSKA VENCA, ONA NE SME OSTATI ZATVORENA. AKO UZMEMO U OBZIR DA SE JOŠ OD DAVNINA U JAPANSKOJ TRADICIJI KRITERIJUMI ESTETIKE FORMIRAJU PREMA PRIRODI, TAČNIJE PREMA KOEGZISTIRANJU SA PRIRODOM, NEDOPUSTIVO JE BILO NAPRAVITI KUĆU KOJA ĆE SVOJIM KARAKTEROM FUNKCIONISATI SAMO UNUTAR OBODNIH ZIDOVA.
Vila u Jatsaugatakeu je kuća za odmor, za beg iz gradskog jezgra u prirodu. Kad se iz kuće pruža pogled ka dva planinska venca, ona ne sme ostati zatvorena. Ako uzmemo u obzir da se još od davnina u japanskoj tradiciji kriterijumi estetike formiraju prema prirodi, tačnije prema koegzistiranju sa prirodom, nedopustivo je bilo napraviti kuću koja će svojim karakterom funkcionisati samo unutar obodnih zidova.

Razmišljajući o granici, odnosu prirode i izgrađenog, arhitekti su dopustili da ih inspiriše lokacija na kojoj se nalazi vila i da definišu polaznu tačku u projektovanju, gde se nadahnuće tražilo u vrhovima okolnih planina. Ako uzmemo u obzir i činjenicu da se još od davnina u japanskoj tradiciji kriterijumi estetike formiraju prema prirodi, tačnije prema odnosu sa prirodom, nedopustivo je bilo napraviti kuću koja će svojim karakterom funkcionisati samo unutar obodnih zidova.
Na prvi pogled je primetno da je vila u Jatsugatakeu otvorena ka okruženju. Kuću čine tri trapezasta ošupljena kubusa. Veštim potezima, zakrivljenim zidovima, kuća poziva korisnika da uđe unutra. Jasna granica između spolja i unutra ne postoji. Barijeru su autori uspeli da zamaskiraju blagim prelazom, kosim zidovima i pragovima, koji u nekom trenutku mogu tipološki da se posmatraju kao spoljašnji trem ili kao enterijer objekta.

Parter ispred kuće u najvećoj meri zauzima bašta sa povrćem, kako bi se zadovoljila potreba korisnika, starijeg bračnog para koji je imao želju da se skloni iz grada i da se bavi baštovanstvom. Iza kuće se nalazi vrt, a sa bočnih strana kuća je ušuškana šumom. Iz takve postavke se čita širok spektar sagledavanja okoline pri projektovanju, što je rezultiralo  dobijanjem sjajnih vizura. Kuhinja i kupatilo orijentisani su prema vrtu iza kuće. Trpezarija izlazi na baštu sa povrćem, a pogled iz dve najlepše prostorije – dnevne sobe i spavaće sobe, kadriran je ka planinskom vencu Jatsugatake i Japanskim Alpima.

U prefekturi Jamanaši, delu Japana u kome se nalazi ova vila, leta su prilično topla, a zime hladne. U Japanu svako godišnje doba ima posebnu draž i lepotu, tako da je u ovakvom okruženju od izrazite važnosti bilo obezbediti prijatan boravak u vili tokom svih godišnjih doba.  //ek  NIKOLA MARAVIĆ -Više u EKO KUĆI No24

Skriveni vrt

DOK SAVREMENI ŽIVOT U SVE VEĆOJ MERI SMANJUJE DIREKTAN KONTAKT ČOVEKA I PRIRODE, U JEDNOM TIPIČNOM, GUSTO NASELJENOM JAPANSKOM PREDGRAĐU KRIJE SE MALA I NEOBIČNA ZELENA OAZA PRIVATNOSTI.
Okružena planinama sa severne, i prelepim gradskim pejzažom sa južne strane, ova lokacija je bila idealna za eksperiment u stambenoj arhitekturi, što postaje sve veći trend u Japanu. S obzirom na to da se nalazi tik uz stambenu četvrt, bio je pravi izazov sačuvati netaknutu prirodu, životni komfor i privatnost. Ma-style architects, talentovani arhitektonski duo iz Japana, otkriva nam svoja razmišljanja o procesu projektovanja Skrivenog vrta: Privatnost je bila ključna za dizajn. Na početku smo mislili da izgradimo kuću sa unutrašnjim dvorištem. Međutim, tako se ne bi zadržala privatnost oko dvorišta, niti cirkulacija vazduha. Želeo sam kuću sa unutrašnjim dvorištem na rubu objekta. Tako sam i došao do zamisli plutajućeg zida.
Spoljni zid visok 2,4 m i izdignut skoro jedan metar od tla, omogućava potpunu privatnost, a ujedno i prodor svetlosti i odličnu ventilaciju. Ta potpuna zatvorenost minimalističkom belom fasadom podseća na ono Loos-ovo načelo koje kaže da bi arhitektura trebalo prema spolja da bude suzdržana, a unutra prostorno bogata.

Dok se ostali stambeni objekti direktno povezuju sa ulicom, Skriveni vrt se od nje ograđuje. Na taj način imate mogućnost da se izolujete od spoljnog sveta i ušuškate u svoj intimni kutak. Zelena ivica i plutajući zid spajaju prostor i u isto vreme pokazuju unutrašnju i spoljašnju granicu, koristeći staklo koje doprinosi osećaju otvorenosti.
Autor objašnjava: Odlučio sam da jedina granica između unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora budu stakleni paneli, kako bi se prostor dnevnog boravka zajedno sa zelenilom sagledavao kao jedna celina.

“ARHITEKTURA BI TREBALO DA PREMA SPOLJA BUDE SUZDRŽANA, A UNUTRA PROSTORNO BOGATA.”
– ADOLF LOOS

Skriveni vrt postao je nejasno područje koje se prostire duž ivice celog objekta. Toj neodređenoj granici doprinosi i promenljivost zelene ivice tokom godine, gde biljke menjaju svoj karakter u skladu sa godišnjim dobom, i tako neprekidno osvežavaju enterijer čineći ga zanimljivim i nikada istim. Unutrašnjost kuće ispunjavaju svetle prostorije otvorenog tipa, što je čest pristup japanskih arhitekata u tretiranju enterijera porodičnih stambenih kuća. // ek KATARINA TOMIĆ – Više u EKO KUĆI No12

Uski prostor između objekta i granice parcele pejzažno je uređen.

Besprekorno bela boja je prolivena po celom enterijeru stana.

Kuća C

EKOLOŠKA ARHITEKTURA SE PAŽLJIVO I IZBALANSIRANO ODNOSI PREMA ŽIVOTNOJ SREDINI. SADEJSTVUJUĆI SA NJOM, ONA UZIMA U OBZIR ZAKONITOSTI I ZAHTEVE PRIRODNE SREDINE U KOJOJ SE NALAZI.

Rukovodeći se načelima građenja u skladu sa prirodom i gledajući na smisao i suštinu stanovanja na takav način, generacije arhitekata i neimara pokušavaju da sagrade svoja staništa prema univerzalnim tehnikama građenja uz upotrebu dostupnog prirodnog materijala. Boravak u ovakvim objektima je posebno ugodan, a bogatstvo oblikovnih formi i prirodnih materijala daje neograničenu mogućnost kombinovanja i organizovanja prostora.
Objekat se nalazi u mestu Čiba, na obali okeana. Ovaj grad okružen je sa južne, istočne i zapadne strane vodenim površinama Tokijskog zaliva, a sa severne planinama visokim preko 300 metara. Vlasnik ovog objekta živi u jednom od visokih solitera Tokija, a poželeo je da vikendom bude bliži prirodi i provodi slobodno vreme u otvorenom prostoru neograničenih vizura. Zahtevi ove tročlane porodice bili su jednostavni. Osnovni zahtev investitora je bio formiranje velikog multifunkcionalnog prostora sa tremom koji bi bio obložen drvetom i okrenut prema okeanu, a drugi se odnosio na konstrukciju zgrade koju je trebalo rešiti tako da bude u stanju da izdrži jake zemljotrese, karakteristične za ovu oblast.

Prilikom dizajniranja ove kuće vodilo se računa da ona bude nastavak bašte. Na mestu gradnje tlo čini rastresito meko zemljište koje pokriva ceo okolni predeo. Ljudi koji tu žive vekovima su od te zemlje pravili smesu koju su mesili i pekli i tako pravili keramičko posuđe. Autor ovog projekta smatrao je da pogled na zemlju i blizak kontakt sa njom budi posebna osećanja, pa je time hteo ukućanima da pruži priliku da steknu ovakvo dragoceno iskustvo. Ova kuća savršeno koegzistira sa okolnom prirodom, a prepreke između spoljašnjeg i unutrašnjeg prostora kao da postepeno nestaju.

Na zahtev vlasnika, armirano betonska konstrukcija je korišćena kao osnovni građevinski materijal za strukturu celog objekta. Dizajnirana nalik kapiji koja otvara vizure prema moru, ova kuća omogućava prodor vazduha, ali isto tako pruža privatnost jer nije dostupna pogledima suseda. Na krovu je postavljena zemlja i posađeno je zelenilo koje ima ulogu dodatne izolacije kuće i pomaže da se topao vazduh tokom zime, a hladan tokom leta, duže zadrži u njoj.

BOGATSTVO OBLIKOVNIH FORMI I PRIRODNIH MATERIJALA DAJE OVOM OBJEKTU MOGUĆNOST NEOGRANIČENOG BROJA KOMBINACIJA U ORGANIZOVANJU PROSTORA

Ovakav zeleni krov, pored toga što pruža dodatnu izolaciju, eliminiše potrebu za korišćenjem klasičnih krovnih pokrivača, samim tim smanjuje troškove i uticaj na životnu sredinu, a ujedno daje i privlačan doživljaj života u skladu sa prirodom.Betonske zidove ovog objekta bilo je potrebno obložiti kako bi se sprečila pojava nagrizanja i korozije, svojstvenih primorskim lokacijama. U ovom slučaju, ista zemlja koja je korišćena za krov pomešana je sa šljunkom, cementom i smolom, nakon čega je nanošena na zidove u sloju maksimalne debljine od 55mm.//ek IVANA NIKOLIĆ -Više u EKO KUĆI No11

Konstrukcija zgrade je rešena sa nosećom strukturom od betona, tako da bude u stanju da izdrži jake zemljotrese karakteristične za ovu oblast

Korišćena je zemljana paleta boja, zidovi su u svetlim i neutralnim tonovima, a nameštaj funkcionalan i krajnje jednostavan.

Kuća se sastoji od jedne velike centralne prostorije, dnevne sobe koja je povezana sa kuhinjom, iako su to vizuelno odvojene zone.