Vila Fauna – osim svoje lepote predstaviće vam i svoju istoriju
Paradigmatični izvor helenističkog uticaja predstavlja Pompeja (Pompeii), legendarni antički grad osnovan u VI veku pre nove ere na jugu Apeninskog polustrva. Nalazi se u blizini Napulja u Italiji, i to objašnjava helenistički uticaj koji se preneo, kako u Pompeju, tako i u Herkulaneum. Iako je Pompeja imala kratak vek, njena umetnička kultura je ostavila neopisiv trag u istoriji. Pompeja je potpuno nestala u erupciji vulkana Vezuv, 24. avgusta 79. godine. Ostala je neistražena u ruševinama sve do polovine XVIII veka kada je napuljski kralj Šarl III odljučio da započne poluamaterska iskopavanja. Pompeja je grad koji je imao terme, amfiteatre i ogroman broj vila gde su rimski građani dolazili na odmor. Upravo jedinstvena Vila Fauna odoleva vremenu u ostacima nekadašnjeg sjaja ovog drevnog grada.
Naime, jedna od najstarijih otkrivenih vila je Faunova vila. Sve vile se zovu po umetničkom delu koje je u njima otkriveno, bez obzira da li je slika, mozaik, skulptura itd. U centralnom delu u središtu impluvijuma (implivium – bazen u sredini atrijuma) otkrivena je statua fauna od bronze. Centralni podni mozaik koji se nalazi u tablinumu (prostorija naspram ulaza), prikazuje Bitku kod Isa, odnosno trenutak kada je Aleksandar Veliki konačno pobedio Darija. Pripada poznoklasičnoj, ranohelenističkoj umetnosti i predstavlja vredno umetničko delo.
Arheolozi u Pompeji otkrili su ovaj mozaik od preko hiljadu tesera za koji se pretpostavlja da je bila kopija helenističkog dela, ili da je helenistički original koji je prenet. Svi elementi svedoče o helenističkoj umetnosti: pokret, patos, izrazi lica, strah kod Darija, odlučnost kod Aleksandra. Jedan deo vojnika ima persijsku vojnu odeću, dok drugi deo ima helensku grčku vojnu uniformu koja je bila prisutna u vreme Aleksandra Velikog. Scena je fizički podeljena na dva dela, gde su sa jedne strane Persijanci, a sa druge Grci. Drugi deo je oštećen, pa se grčka vojska ne razaznaje u najboljem smislu.
Bitno je naglasiti da postoje važni detalji koji stvaraju efekat iluzionizma. Iako je originalno bila zidna slika, sada predstavlja podni mozaik. Jedna od karakteristika pompejanskog slikarstva jeste da se posmatrač inkorporira u scenu koju vidi, kako bi se stvorio osećaj pripadnosti. Efekat je oličen u sceni sa konjima koji su prikazani kao da izlaze iz scene tako da im nedostaju noge. Izuzetno istaknut detalj prikazuje Darija na način da je viši od svih drugih, čak i od samog Aleksandra, što je u logičnoj suprotnosti sa činjenicom da je upravo on taj koji je poražen. Smatra se da ovaj detalj aludira na poraz u kome je sačuvao dostojanstvo.
Činjenica da ova vila ne odiše potpunim sjajem svoje fizičke pojavnosti iz daleke prošlosti, već nekolicinom arhitektonskih elemenata koji podstiču ljudsku misao na simulaciju prošle stvarnosti, dovodi do zaključka da antička umetnost ima večni karakter. Ukoliko razmišljate o poseti mesta, koje će vam osim svoje lepote, predstaviti i svoju istoriju, uputite se na ovo mesto umetničke bajke ispričanu na ruševinama nekadašnjeg gradskog sjaja.
Ovaj tekst je napisan na osnovu predavanja prof. Olge Špehar na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, uključujući autorske tehničke izmene.
// Pripremila saradnica za kulturu i putovanja Rea Terzin
Rimska vila u Sperlongi – krije vredna umetnička dela
Rimska vila u Sperlongi skrivena na plavoj obali Tirenskog mora na jugu Italije, svojim uravnoteženim prostornim sklopom i izuzetnom slikovitošću detalja svedoči o antičkom vremenu koje je oduvek bilo aktivni činilac – podstrekač mašte. Posebna estetska vrednost nije oličena samo u arhitekturi i prostornom sklopu, već i u drugim autentičnim vidovima umetničkog izražavanja – skulpturi i mozaiku, izuzetno vrednim pronalascima u unutrašnjosti zdanja.
Neposredno ispod vile nalazila se prirodna pećina groto (grotto) koju je car iskoristio da u njoj smesti triklinijum, odnosno trpezariju. Reč je o pećini koja se nalazila tačno naspram ostrva za koje se verovalo da je Kirka držala Odiseja i njegove saborce. Groto je bio osvetljen na najrazličitije načine, uključujući i scenske efekte. Čitava pećina je iskorišćena kao scenografija za skulpture, kao i skulptoralne grupe koje su nekada bile obojene – Scila i Odisejev brod i Oslepljenje polifema. Skulpture su otkrivene 1957. godine i rekonstruisane su. Trenutno se nalaze u Arheološkom muzeju (The National Museum of Archaeology of Sperlonga) u Sperlongi u neposrednoj blizini pećine, koji je za potrebe publike bio svečano otvoren 1963. godine.
Upravo je sličnost u stilu ovih skulptura navelo istraživače da nijedna nije original, već da su helenističke kopije koje su donete iz Grčke. Treba imati u vidu da su Rimljani preuzimajući obrasce grčkih uzora, svesno izbegavali da unose izmene, jer su neizmerno poštovali njihovu umetnost. Zahvaljujući rimskoj umetnosti dela helenističke umetnosti ostala su sačuvala. Vitruvije je još u I veku u svom delu O arhitekturi pisao kako su se u dekoraciji kuća i vila koristile ikonografske scene Homerovih epova Ilijade i Odiseje.
Legenda govori da se pri dugom putu po povratku iz Troje na Itaku, Odisej susreo sa nemani koja je njega i njegove saborce pokušala da baci u more. Scila je imala običaj da hvata mornare (po jednog svakom od svojih šest glava), a nakon toga bi ih bacala na stene i lomila kosti kako bi ih na kraju pojela. Kad je Odisejeva lađa prolazila kraj Sciline pećine, Odisej joj je, po savetu čarobnice Kirke, žrtvovao šestoricu svojih drugova, kako ne bi svi postali plen još strašnije Haribde. Scena sa Scilom se nalazila u samom središtu ovog impozantnog kružnog basena. Ispisana tri imena na pramcu Odisejevog broda na skulptoralnoj grupi Scile: Agesandar (Agesander), Atenodor (Athenodorus) i Polidor (Polydorus), predstavljaju svedočanstveni dokaz njihovog autorstva. Plinije Stariji smatra da su oni i autori čuvene Laokonove grupe (Laocoon and His Sons).
Skulptoralna grupa Oslepljenje Polifema prikazuje dramatični momenat kada Odisej probija oko kiklopu i napokon se oslobađa zatočeništva u pećini. Zanimljiva je činjenica da je Hadrijanova vila u Tivoliju iz prve polovine II veka, takođe imala dve skulptoralne grupe na oba kraja jednog velikog basena, dok se iza nalazila veštačka pećina poput apside u steni sa scenom Oslepljenje polifema. Može se zaklučiti da je arhitekturi određenog mesta odgovarala određena scena. Tako je arhitektura grota odgovarala sceni Oslepljenja Polifema, dok je kontekst basena u dvoristu simbolično odgovarao sceni Scile i Odisejevog broda, jer se upravo ovaj događaj odvijao na moru. Simulacija takve stvarnosti može se iznova oživeti pri poseti muzeja u kom se čuvaju ove skulpture, dok se u samoj pećini može „osetiti“ jedinstveni duh prošlog antičkog vremena.
Ovaj tekst je napisan na osnovu predavanja prof. Olge Špehar na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, uključujući autorske tehničke izmene.
// Pripremila saradnica za kulturu i putovanja Rea Terzin
Yeta kuća od balvana
Okružena impozantnom lepotom alpskih pašnjaka i okolnih šuma, u italijanskom naselju Val Di Sella nalazi se mala arhitektonska jedinica Yeta od svega 13m2, delo arhitekte Flavija Galvanija. Projekat je nastao na principima zaštite životne sredine i ekonomske održivosti, kao prototip mikro kuće koja se može lako uklopiti u različite lokacijske kontekste i namene. Njena izgradnja nije zahtevala nikakva iskopavanja u svrhu postavljanja temelja. Upotreba kompaktnih laganih modula obezbedila je izuzetno jednostavan transport i montažu. Koncipirana je maksimalno jednostavno, koliko god je to osnovna ideja eko kuće dozvoljavala, kako bi se postigao optimalni prostor u okviru minimalnih dimenzija.
Kućica je zrazito malih dimenzija, sa osnovom od 3.8m sa 4.4m i visinom od 3.3m, i u potpunosti je izrađena od prirodnih reciklirajućih materijala. Svojim izgledom podseća na strukturu naslaganih stabala, prizor karakterističan za obode alpskih venaca. Ovakvim rešenjem drvene fasade, opna kuće se praktično i ne razlikuje od prirodnog okruženja. Tehnologija se nenametljivo stapa sa drvetom kao najzastupljenijim materijalom i pravi kontinuum između spoljnog prostranstva i ugodne unutrašnjosti.
Objekat je organizovan oko multifunkcionalnog centralnog prostora usmerenog ka neposrednom okruženju, koji je ograničen jedinim strogo definisanim prostorom, sanitarno-kuhinjskim blokom minimalnih dimenzija. Osnovna ideja ovog prostora ogleda se u multifunkcionalnosti, odnosno u mogućnosti prihvatanja različitih sadražaja u zavisnosti od potreba. Yeta se može koristiti u različite svrhe: kao opservatorija sa pogledom na šumu, istraživačka laboratorija, prostor za meditaciju, izložbeni prostor, kiosk.
Ekološki koncept kuće zasnovan je na mini fotonaponskom sistemu, LED rasveti niske potrošnje i drugim mini kontrolnim sistemima na nivou pametne kuće. Mini fotonaponski sistem sastoji se od šest monokristalnih solarnih modula koji proizvode struju i povezani su sa sistemom za skladištenje energije. Upotrebom ovog sistema kuća postaje nezavisna od električne mreže.
Održavanje toplote zimi omogućeno je postavljanjem izolacije na fasadnu drvenu ljusku, kao i ugradnjom prozora sa dvostrukim staklom na prednjoj fasadi. Na krovu se sakuplja kišnica, nakon čega se prečišćava i koristi u kuhinji i kupatilu, dok se iskorišćena voda čuva u posebnom rezervoaru.// ek ALEKSANDRA PRAŠTALO – Više u EKO KUĆI No15
YETA kuća od balvana
YETA PREDSTAVLJA PROTOTIP MINIMALNE ARHITEKTONSKE JEDINICE MULTIFUNKCIONALNOG KARAKTERA ZASNOVANOG NA PRINCIPINAMA EKOLOŠKE GRADNJE I EKONOMSKE ODRŽIVOSTI. SVOJIM IZGLEDOM PODSEĆA NA STRUKTURU NASLAGANIH STABALA KOJA SE U POTPUNOSTI UTAPA U OKRUŽENJE OSTVARUJUĆI POVEZANOST KUĆE I PRIRODE.
Okružena impozantnom lepotom alpskih pašnjaka i okolnih šuma, u italijanskom naselju Val Di Sella nalazi se mala arhitektonska jedinica Yeta od svega 13m2, delo arhitekte Flavija Galvanija. Projekat je nastao na principima zaštite životne sredine i ekonomske održivosti, kao prototip mikro kuće koja se može lako uklopiti u različite lokacijske kontekste i namene. Njena izgradnja nije zahtevala nikakava iskopavanja u svrhu postavljanja temelja. Upotreba kompaktnih laganih modula obezbedila je izuzetno jednostavan transport i montažu. Koncipirana je maksimalno jednostavno, koliko god je to osnovna ideja eko kuće dozvoljavala, kako bi se postigao optimalan prostor u okviru minimalnih dimenzija.
Kućica je izrazito malih dimenzija, sa osnovom od 3.8m sa 4.4m i visinom od 3.3m, i u potpunosti je izrađena od prirodnih reciklirajućih materijala. Svojim izgledom podseća na strukturu naslaganih stabala, prizor karakterističan za obode alpskih venaca.
Ovakvim rešenjem drvene fasade, opna kuće se praktično i ne razlikuje od prirodnog okruženja. Tehnologija se nenametljivo stapa sa drvetom kao najzastupljenijim materijalom i pravi kontinuum između spoljnog prostranstva i ugodne unutrašnjosti.
Objekat je organizovan oko multifunkcionalnog centralnog prostora usmerenog ka neposrednom okruženju, koji je ograničen jednim strogo definisanim prostorom, sanitarno-kuhinjskim blokom minimalnih dimenzija. Osnovna ideja ovog prostora ogleda se u multifunkcionalnosti, odnosno u mogućnosti prihvatanja različitih sadržaja u zavisnosti od potreba.
YETA SE MOŽE KORISTITI U RAZLIČITE SVRHE: KAO OPSERVATORIJA SA POGLEDOM NA ŠUMU, ISTRAŽIVAČKA LABORATORIJA, PROSTOR ZA MEDITACIJU, IZLOŽBENI PROSTOR, KIOSK.
Ekološki koncept kuće zasnovan je na mini fotonaponskom sistemu, LED rasveti niske potrošnje i drugim mini kontrolnim sistemima na nivou pametne kuće. Mini fotonaponski sistem sastoji se od šest monokristalnih solarnih modula koji proizvode struju i povezani su sa sistemom za skladištenje energije.// ek VESNA FILIMONOVIĆ – Više u EKO KUĆI No16
Volumen zelenog u zelenom
DA LI NAS SVE OVO PODSEĆA NA BAJKU, GDE BISMO SVAKOG TRENUTKA MOGLI UGLEDATI JEDNOROGA, ILI JE TO MOŽDA MESTO GDE ŽIVE SNEŽANA I SEDAM PATULJAKA?
Smeštena u prirodi, na obroncima Alpa, mala napuštena garaža rekonstruisana je od strane italijanskog studija Act Romegialli, tima koji čine visoko profesionalni arhitekti i dizajneri sa dugogodišnjim iskustvom. Radovi na ovom paviljonu započeti su i završeni u roku od godinu dana. Umesto da renoviraju spoljašnjost bojom ili fasadom, odlučili su da puste prirodu da ide svojim tokom, proširujući ideju zelenog krova sve do temelja. Na prvi pogled, kuća izgleda kao da je prirodno izrasla iz zemlje. Pored postojećeg kamenog zida postavljen je čelični okvir i posađena vinova loza, koja je vremenom zamaskirala strukturu kuće. Ceo koncept predstavlja savršen vrt bekstva od stvarnosti.
Sada je garaža paviljon za baštovanstvo i druženje, vikend kuća čije su materijalizacija i oblik u potpunosti propraćeni emocijama i svrhom. Ona je poput prirode, zeleni volumen u zelenom, koji je uvek obojen životom, bilo da pada kiša ili da sija sunce. „ Arhitektura može biti lepa kao stolica ili kao drvo“, rekao je Peter Zumthor.
KUĆA JE MALO ZELENO SKLONIŠTE. NJENA SKROMNOST JE ČINI LEPOM. NJENA PRIRODNOST JOJ DAJE ŽIVOT. ONA ODIŠE LJUBAVLJU PREMA PEJZAŽU I PRAVI JE PRIMER REKONSTRUKCIJE U KONTEKSTU.
Struktura je realizovana od lakih metlanih pocinkovanih profila i čeličnih žica koje obmotavaju postojeću zapreminu i pretvaraju objekat u trodimenzionalni oslonac listopadnoj vegetaciji. Posebno odabrane travnate, višegodišnje i jednogodišnje biljke osiguravaju lako i neprekidno cvetanje i time ne otkrivaju prošlost kuće.// ek KATARINA TOMIĆ – Više u EKO KUĆI No09
Venecija – gornji grad
KONKURS VENICE CITY VISION RASPISAN JE U ŽELJI DA SE ISPITAJU GRANICE IMAGINACIJE I DOMIŠLJATOSTI UČESNIKA, PROMIŠLJANJA U UPOTREBI NOVIH MATERIJALA, EKO-TEHNOLOGIJA, NOVIH SOFTVERA I PROSTORNOG PLANIRANJA GRADOVA U BUDUĆNOSTI.
Konkurs Venice City Vision raspisan je u želji da se ispitaju granice imaginacije i domišljatosti učesnika, promišljanja u upotrebi novih materijala, eko-tehnologija, novih softvera i prostornog planiranja gradova u budućnosti.
Žiri konkursa su činili: predsednik Bjarke Ingels (BIG Architects, Copenhagen/New York), Neri Oksman (Material Ecology, New York), Elena Manferdini (Atelier Manferdini, Los Angeles), Maria Ludovika Tramontin (Università di Cagliari, Cagliari) i Boštjan Vuga (Sadar Vuga,Ljubljana).
Žiri je dodelio prvu i drugu nagradu i 11 specijalnih priznanja, od kojih je jedno dobio tim iz Beograda, a2arhitektura, koji čine Vladimir Anđelković, Dijana Adžemović Anđelković, Aleksandar Bogojević i Ranko Pavlović. Oni su jedini tim iz Srbije koji je dobio nagradu u odličnoj konkurenciji, na konkursu sa renomiranim žirijem.
Na konkurs se prijavilo 250 grupa autora (462 učesnika) i pristiglo je 201 konkursno rešenje sa svih pet kontinenata.Raspisom konkursa tražen je odgovor na višeslojno pitanje opstanka grada Venecije u uslovima nekontrolisanog rasta urbanog turizma, koji kao fenomen nagriza vekovne tekovine grada i menja njegovu socijalnu i kulturnu konfiguraciju.
Odgovor na postavljeno pitanje o krizi Venecije autori su potražili u promišljanjima o tome šta je dovelo do nestanka forme grada kakvu poznaje istorija. Tako posmatrana tema Venecije – grada budućnosti koji je suočen sa brojnim objektivnim problemima kao što su poplave, ogroman broj turista koji potiskuju lokalno stanovništvo na kopno, odumiranje osnovnih gradskih funkcija i ambijentalna zaštita, samo su neka od pitanja kojima se konkursno rešenje bavi.
Rešenjem se ne nudi konačni odgovor na postavljeno pitanje, već se formiranjem paralelnog grada nudi azil iz kojeg se posmatranjem i izučavanjem može odgovoriti na pitanja o budućnosti savremenog društva u celini, pa tako i grada Venecije kao jednog društvenog fenomena.
Tako paralelni grad koji kreiraju starosedeoci Venecije postaje nova stvarnost, ona koja omogućava stanovnicima da se povežu sa gradom, da osećaju energiju i bogato nasleđe Venecije koje stimuliše nove ideje i razmišljanja. Zamišljen je kao samoodrživi organizam, koji iz prirodnih resursa crpi energiju potrebnu za svakodnevno funkcionisanje.
“Gornji grad” je formiran od rešetkastih nosača i “pametnog” omotača, čiji segmenti predstavljaju gradivne jedinice samoodržive arhitekture (solarne panele koji sakupljaju energiju i raspoređuju je za potrebe grada; kolektore kišnice, a deo strukture ima funkciju vetrenjače za proizvodnju energije).
Struktura je sa Venecijom povezana preko kontrolisanih vertikalnih veza, omogućavajući brzu komunikaciju i pristup svim delovima grada. Omotač u određenim delovima u potpunosti reflektuje okolinu (grad Veneciju, vodu i nebo) pa tako “gornji grad” postaje nevidljiv za posmatrače. Omogućava stalni nadzor i proučavanje grada kao sociološkog fenomena i imao bi poseban značaj u očuvanju karaktera Venecije dodavanjem prostornih kapaciteta koji nisu fizički odvojeni od mesta koje snažno utiče na život svih stanovnika Venecije i njenu posebnu atmosferu. Iako se većina funkcija obavlja u gornjem gradu, ideja je da ljudi prepoznaju svoju ulogu u životu i radu grada, da bolje razumeju potrebe turista, i da posle temeljnih posmatranja i analiza preuzmu ulogu i odgovornost u održivosti i razvoju grada. Ova posmatranja mogu da traju godinama ili decenijama, ali važno je da ishod bude asimilacija stanovnika grada i svega onoga što život u Veneciji donosi.
Tako paralelni grad ostaje u domenu promišljanja o krizi grada i omogućava Veneciji da se u budućnosti suoči sa realnim problemima i mogućim rešenjima za održanje grada onakvim kakvog ga svi poznajemo. //ek Dijana Adžemović Anđelković i Vladimir Anđelković – Više u EKO KUĆI No 07
