Paleta boja kao tema dizajna
KOLORITNA ŠEMA KAO IDEJA OKO KOJE SE GRADI DIZAJN VRTA SPROVODI SE TAKO ŠTO SE NIT JEDNE ILI VIŠE BOJA UZETIH IZ UNUTRAŠNJOSTI DALJE PROTEŽE KROZ VRT, ČIME SE DVA PROSTORA POVEZUJU U JEDNU CELINU. VAŽNO JE RAZMIŠLJATI O TOME DA SE ŠEMA BOJA KOJE SE ODABERU PAŽLJIVO STAVI U ODNOS SA SVAKIM ASPEKTOM I ELEMENTOM DIZAJNA CELOKUPNOG PROSTORA.
Prilikom kreiranja otvorenog prostora i enterijera, tema je jako važan činilac koji je tu da uokviri celokupnu priču koju jedan dizajner želi da predstavi kroz svoje delo. Ona je nit koja povezuje sve zasebne elemente u celinu, pri čemu se ostvaruje preko potreban efekat nesvakidašnjeg u prostoru. Teme mogu biti različite – od multipliciranja manjih elemenata u prostoru, preko boje i teksture, potenciranja stilizacije, implementacije skulpturalnosti, potenciranja šare, pa sve do insistiranja na minimalizmu i svedenosti. Tematika otvorenog prostora je najbitniji faktor dobro dizajniranog ambijenta. Uživaoci ovakvih prostora tu činjenicu nepogrešivo prepoznaju.
Bez obzira da li se bašta stvara od inicijalne skice na listu papira, kao što je to slučaj kod novoizgrađenog objekta, ili se preduzimaju koraci za obnovu postojeće bašte i kuće, prikladno je bazirati dizajn oko usvojene šeme boja ili dizajnerske teme koja karakteriše unutrašnjost objekta.
Preuzimajući šemu boja kao ideju oko koje se zasniva dizajn vrta, ovaj koncept može biti sproveden tako što se nit jedne ili više boja uzetih iz unutrašnjosti dalje širi kroz vrt, čime se dva prostora stapaju u jednu celinu. Ukoliko postoji unutrašnji zid u određenoj boji, onda se jedan zid spolja može obojiti tonom iste boje. Na taj način se stiče utisak jedinstvenog prostora i korisnik isprva ne zna tačno da li se nalazi unutra ili spolja. Korišćenjem koloritnih zidova u vrtu kreira se svojevrsna ambijentalna ušuškanost i postiže efekat skrovišta, što pomaže stvaranju osećaja sigurnosti i zaštićenosti stanara i njihovih biljaka.
Veoma su dopadljive arhitektonske baze u otvorenom prostoru koje su vrlo čiste u formi i tu su da naglase vertikalnu ili horizontalnu dimenziju vrtnog prostora. Koja boja je efektnija i bolja za akcentni zid zavisi od toga gde se vrt nalazi i o kom podneblju je reč. Sivi, braon-sivi i dijapazon različitih zemljanih tonova izgledaju dobro svuda, jer ističu kolorit i teksturu biljaka. Plave i intenzivno ružičaste boje dobro funkcionišu kao pozadina za biljke arhitektonskog oblika i izgleda poput kaktusa, kao i za različite cvetne forme biljaka.
Kreator ovog unikatnog vrta kaže da voli da koristi svetle boje u vrtovima u sunčanim zemljama. Sa korišćenjem svetlijih tonova je oprezan u Velikoj Britaniji, jer ovakve strukture često mogu izgledati kao tupi objekti bez karaktera, osim ako se boja ne koristi kao element iznenađenja na poleđini zida. U okviru jednog londonskog privatnog poseda definisana je unutrašnjost i spoljašnjost kuće u istim nijansama bež boje, podovi u enterijeru i spoljna terasa su izvedeni u istoj bež nijansi krečnjaka, a slobodnostojeći zidovi u bašti obojeni su takođe bež nijansom. //ek DEJAN POPOV – Više u EKO KUĆI No 28
Hortikultura
HORTIKULTURA U OKVIRU DVE GLAVNE SEKCIJE OBUHVATA OSAM OBLASTI PROUČAVANJA: ARBORIKULTURU, CVEĆARSTVO, PEJZAŽNU HORTIKULTURU, POVRTARSTVO, VOĆARSTVO, VINOGRADARSTVO, ENOLOGIJU I POSTHARVEST FIZIOLOGIJU.
Hortikultura je umetnost (veština) ili nauka gajenja cveća, ukrasnog drveća i žbunja, voća i povrća, posebno u vrtovima i na plantažama. Koreni hortikulture sežu duboko u istoriju i vezuju se za početke civilizacije. Prvo poznato korišćenje reči hortikultura, međutim, datira iz 1631. godine, kada je Peter Lauremberg objavio raspravu pod tim imenom. Reč u današnjem značenju beleži i engleski rečnik E. Filipsa “The New World of English Words” iz 1678. godine. Reč je dobijena spajanjem dvaju latinskih reči, imenice hortus – vrt i glagola colo, colere – gajiti. Paralelno nastaju i poljoprivreda, agricultura (agros – polje) i šumarstvo sylvicultura (sylva – šuma). Ova podela odražava koncept toga doba: vrt uz kuću, žitarice u poljima po obodu naselja, šuma van naselja.
Danas hortikultura može da se definiše kao grana biotehnike koja se bavi intenzivnim gajenjem biljaka koje ljudi koriste za ishranu, u medicinske svrhe ili zbog njihove estetske vrednosti. Aktivnosti su obično podeljene u zavisnosti od vrste proizvoda i primene. Proizvodnja jestivih biljaka (utilitarna hortikultura) pripada voćarstvu i povrtarstvu, a proizvodnja ukrasnih biljaka (ornamentalna hortikultura) cvećarstvu (cvetno i lisnodekorativne zeljaste biljke) i pejzažnoj hortikulturi (drveće, žbunje i pokrivači tla). Ovi termini nisu striktno razgraničeni i ne nameću previše strogu podelu: mnoge jestive biljke (jabuke) koriste se i kao ukrasne, a mnoge biljke svrstane u dekorativne (bulke), imaju upotrebu u farmaciji.
Aktivnosti u okviru pejzažne hortikulture podeljene su na proizvodnju, održavanje i dizajn. Proizvodnjom biljaka za pejzažnu arhitekturu i hortikulturu bave se rasadnici, mada je po široj definiciji rasadnik mesto gde se proizvode i održavaju sve mlade biljke pre sadnje na stalno mesto. Pejzažno baštovanstvo (landscape gardening) je umetnost (veština) ili čin podizanja travnjaka, sadnje drveća, žbunja itd. na delu zemljišta da bi ono izgledalo privlačnije.
Predmet izučavanja
Hortikultura u okviru dve glavne sekcije obuhvata osam oblasti proučavanja: arborikulturu, cvećarstvo, pejzažnu hortikulturu, povrtarstvo, voćarstvo, vinogradarstvo, enologiju i postharvest fiziologiju.
Arborikultura
Arborikultura (od latinskog arbor – drvo i colere – gajiti) je naučna i praktična disciplina koja se bavi proučavanjem, sadnjom, negom i gajenjem drveća, žbunova i drvenastih povijuša (višegodišnjih drvenastih biljaka) prvenstveno u urbanom prostoru i iz estetskih razloga, tako da čovek i biljka koegzistiraju u održivom okruženju. Arborikultura je u bliskoj vezi sa urbanim šumarstvom, koje se bavi ozelenjavanjem gradova i naselja kako bi se postigla zdrava i održiva životna sredina u njima. Nauka arborikulture proučava kako se ove biljke razvijaju i reaguju na mere nege i okružujuću sredinu. Praksa arborikulture obuhvata sve mere koje se preduzimaju na stablima i oko njih da bi im se očuvao vitalitet i sprečile pojave koje negativno utiču na njihovu kondiciju, i uključuje tehnike gajenja kao što su izbor taksona, sadnja, formiranje, đubrenje, zaštita od bolesti i štetočina, orezivanje, oblikovanje, ispunjavanje šupljina, ankerovanje, i kada je potrebno, uklanjanje – seča.
Cvećarstvo
Cvećarstvo se bavi proizvodnjom i primenom cvetnih i ostalih ukrasnih zeljastih biljaka za bašte, vrtove i ostale kategorije otvorenih zelenih prostora, kao i biljaka različitih dimenzija za enterijere, zavisno od mesta primene (stan, radni prostor, hotel, restoran, holovi aerodroma itd.).
Cvećarske kulture uključuju biljke otvorenih prostora (perene, jednogodišnje i dvogodišnje biljke), sobne biljke, saksijske biljke (lončanice) i rezani cvet (cveće i prateće zelenilo). Za razliku od rasadničke proizvodnje, koja se bavi produkcijom sadnica drvenastih biljaka (drvećem, žbunjem i puzavicama), cvećarstvo obuhvata uglavnom zeljaste biljke, mada se bavi i malim brojem drvenastih i poludrvenastih vrsta koje su po svom habitusu, niskom rastu, raskošnim cvetovima ili po tehnici gajenja i razmnožavanja, nalik zeljastim perenama. Takve su naprimer ruže, koje su drvenaste biljke, a ipak pripadaju cvećarstvu. Biljke u posudama za enterijere obuhvataju cvetnodekorativne i lisnodekorativne biljke koje su često drvenaste biljke tropskih i suptropskih područja, kao što su fikusi, filodendroni, palme. Pojedine povrtarske kulture, kao naprimer kupus, imaju dekorativne sorte koje su predmet proizvodnje i primene u okviru cvećarstva.
Pejzažna hortikultura
Pejzažna hortikultura uključuje proizvodnju, marketing i održavanje biljaka za predeo. Način proizvodnje sadnica ukrasnog drveća i žbunja je mnogo složeniji u odnosu na proizvodnju u šumskim rasadnicima, iako se ponekad radi čak i o istim biljnim vrstama. Proces proizvodnje sadnica ukrasnih taksona obuhvata dva segmenta: razmnožavanje i formiranje. Veliki je broj metoda razmnožavanja (pored semena, tu su različiti tipovi reznica stabla i korena, poleganje, zagrtanje, deljenje, mnogobrojne metode kalemljenja, mikropropagacija i sl.) Formiranje sadnica obavlja se u odeljcima za formiranje (školama), gde se tokom dva, tri ili više presađivanja orezuje koren, stabalce neguje pinsiranjem, a kruna orezivanjem. Asortiman je raznovrstan, a taksoni su u manjim serijama. Prostorno dominiraju odeljci za formiranje (škole) sa mrežom puteva i staza, dok u odeljku za razmnožavanje postoje objekti u kojima vladaju veštački uslovi (plastenici, staklenici, ograđene leje).
Sledeće oblasti pripadaju utilitarnoj hortikulturi i predstavljaju posebne naučne i praktične discipline:
– povrtarstvo, koje se bavi proizvodnjom i marketingom povrća
– voćarstvo, koje se bavi proizvodnjom i marketingom voća
– vinogradarstvo, koje se bavi proizvodnjom i marketingom vinove loze
– enologija, koja uključuje sve aspekte vinarstva i tržišta vina
– postharvest fiziologija, koja se bavi održavanjem kvaliteta i sprečavanjem propadanja hortikulturnih produkata.
Na Univerzitetu u Beogradu, hortikultura postoji kao predmet izučavanja na dva fakuleta, na Šumarskom i Poljoprivrednom. Na Šumarskom fakultetu proučava se ornamentalna (pejzažna) hortikultura zajedno sa pejzažnom arhitekturom (Odsek za pejzažnu arhitekturu i hortikulturu osnovan je 1960. godine), a na Poljoprivrednom je to utilitarna hortikultura.//
