Ekologija kao životni stav
“VOLI CELOKUPNU BOŽIJU TVOREVINU, SVU, I SVAKO ZRNO PESKA. VOLI SVAKI LIST, SVAKU ZRAKU BOŽIJEG SVETLA. VOLI ŽIVOTINJE, VOLI BILJKE, VOLI SVE. UKOLIKO VOLIŠ SVE, TI ĆEŠ OPAZITI BOŽANSKU TAJNU STVARI. A KADA JE JEDNOM OPAZIŠ, ZAPOČEĆEŠ DA JE RAZUMEVAŠ BESKRAJNO, SVE VIŠE I VIŠE, IZ DANA U DAN. I NA KRAJU ĆEŠ DOĆI DO TOGA DA VOLIŠ CEO SVET TRAJNOM UNIVERZALNOM LJUBAVLJU…”
FJODOR MIHAJLOVIČ DOSTOJEVSKI
Hiljadama godina je ljudskim umovima i carstvima vladala jedna specifična, moćna kultura. Od jutra do večeri, od buđenja do snivanja, preko čitavog dana, svi su živeli pod neizbežnom snagom duhovne gravitacije koju bih, za ovu priliku, nazvao „duhovnom kulturom“. Od rođenja do smrti, od prerastanja iz detinjstva u zrelo doba i sve do kraja životnog puta, kroz sve lepe i ružne, vedre i tužne događaje, provejavala je ta i takva duhovna kultura. I bez obzira na sve druge razlike (verske, karakterne, običajne, političke, psihološke), sve naše velike prethodnike svih vremena i prostora spajalo je upravo to što žive u okvirima jednog kulturnog koncepta koji je u potpunosti osmišljavao sve dimenzije, etape i delove njihovog života.
I carevi i vojskovođe, i sveštenici i magovi, i najobrazovaniji i nepismeni, i uticajni i nemoćni, i najdarovitiji i oni sasvim obični ljudi, doslovno svi su, i to bez izuzetka, imali život osmišljen i određen vidljivim i nevidljivim, pisanim i nepisanim pravilima i zakonima iste te duhovne kulture. Druge kulture i nije bilo. Ona je svima, bez razlike, davala nadu u večni život i čudesno tešila bolne i ojađene, čak i onda kada oni sami nisu videli nikakvo rešenje ni izlaz. Tu je i bio njen pravi smisao, u ovom svakodnevnom i svakovrsnom dodiru sa svojim korisnicima.
Tako je to bilo sve do renesanse i početka modernog doba, kada su uzdrmani temelji dotadašnjeg sveta. Rođena je Evropa i svet kakav danas poznajemo kroz veličanstvena dela i uzbudljive epizode ere humanističkog preporoda.
Dobre strane ove epohe su bile vezane za podizanje značaja čoveka i njegove mere svih stvari, ali se često zaboravlja da je sve to bilo istovremeno praćeno i tragičnim nestankom osećanja pobede nad smrću i one nekadašnje sigurnosti u nadoknadu svih ovozemaljskih patnji rajskim nasladama zagrobnog života. Bio je to početak „intelektualne kulture“, sasvim drugačije od kulture koja joj je prethodila.
Smenjivanje duhovne intelektualnom kulturom bio je veliki, uistinu kopernikanski preokret, koji je započeo u tako obećavajućem petnaestom, a dovršio svoj smisao krajem tragičnog dvadesetog veka. A možda i najvažnija (i najopasnija) promena čovekove filosofije života u novoj epohi bila je vezana za njegov odnos prema Prirodi (koja tada, definitivno, gubi veliko početno slovo i smanjuje se na nivo praktičnih resursa i lepog ukrasa oko kuće).
U intelektualnoj kulturi materija je počela da se shvata kao neživa, zaboravljalo se da je sve živo. Tada je počelo da se krasnorečivo govori o „mrtvoj prirodi“ (shvaćenoj kao beskrajni niz apstraktnih tačaka u prostoru), pa o životinjama kao „automatima“ i na kraju, o čoveku kao „mašini“. Bio je to splet bekonovsko-dekartovskih ideja po kojima je priroda samo sredstvo, a jedini cilj je čovekovo gospodarenje, uživanje i promocija samoga sebe. Ali, kroz velike ratove, užasna stradanja i do nepodnošljivosti narasle strepnje i strahove, intelektualna kultura je došla do svog kraja, do samoporicanja (kraj filosofije, post-moderna, smrt umetnosti, izbacivanje lepote iz estetskog pojmovnika, nihilizam i otuđenja).
Čitav ovaj proces obelodanjivanja već uveliko započete degradacije svih izvornih vrednosti prosvetiteljske „intelektualne kulture“ poklopio se sa obeležavanjem ulaska naše civilizacije u treći milenijum.
Padom Berlinskog zida, stvaranjem unipolarnog sveta (uz prateće efekte umreženog globalizma informatičke epohe), rušenjem svih poznatih sistema vrednosti, odbacivanjem ideologija, ukidanjem granica i poništavanjem ideje državnog suvereniteta, uvođenjem digitalne tehnologije i slavljenjem instant-heroja planetarnog društvenog performansa… došlo je do nove smene kulturnog modela.
Umesto intelektualne, došli smo do „popularne kulture“, sa njenim akcentima, prioritetima i strukturama mišljenja i delovanja. Čitava realnost je relativizovana, prostor smanjen na razmere globalnog sela, a vreme, tiranijom trenutka, ubrzano i nedovoljno ni za šta što smo zamislili. Bezlične „zvezde“ (celebrities) su zamenile uzore i heroje, a reality show je počeo da u neverovatnim količinama proizvodi iluzije i simulakrum smisla. Sve vrednosti su dekonstruisane i međusobno izjednačene, a dvostruki standardi i duplo dno „humanitarnih intervencija“ su tek priča za sebe.
I ovaj protestni izraz besmisla i otpora svemu i svima, skriven u srcu „pop(ularne) kulture“, ubrzo je došao do svog prirodnog kraja i istinskog survavanja iz života koji nam je dat u virtuelni ponor jednog artificijelnog, a jedinog nam još dostupnog sveta. Krug je zatvoren.
Prvo smo imali tradicionalnu epohu integralnog, s dušom spojenog duha (epoha duhovne kulure i uzvišenosti), zatim modernu eru čistog duha-po-sebi (era intelektualne kulture i prosvetiteljskog racionalizma), pa onda i post-moderno doba obezduhovljenog i obezdušenog tela (doba pop kulture i performansa svih vrsta). Sad smo zarobljeni u virtuelnom svetu udvojenih i umnoženih ogledala, sablasno uperenih jednih u druga, sa odrazima bez sadržaja.
I red je da Alisa napokon malčice zaviri ponovo u svet iza ogledala, s one strane i Božije Države i Vladavine Razuma i Zemlje Čuda, u skriveni svet neposredne budućnosti. I tamo nas čeka iznenađenje.
Nailazimo na post-sekularni svet obnovljene vere u čudo, na novi početak one prvobitne,sada retro-trendovski redizajnirane duhovne kulture (sa sve iskustvom obe one kasnije civilizacije: one razuma i one spektakla). A na vratima ove stare-nove filosofije života stoji pojam ekologije.
Ekologija je postala sedište nove osećajnosti. Prvo slovo novog pojmovnika kojim ćemo pokušati da damo pravo značenje i autentični smisao svega što nam je izmaklo iz svesti i života tokom Velikog Pada krajem drugog milenijuma.
Jednostavno, treba da razumemo eko-kulturu kao najnoviji, super-savremeni oblik duhovne kulture trećeg milenijuma.
Takođe, kroz etimološko srce pojma ekologije – kroz „ikos“ (okruženje, domaćinstvo) – čudno se dodiruju i pokatkad spajaju ekologija i ekonomija, kroz svest o njihovoj međusobnoj harmoniji i neophodnosti povezivanja naših potreba u integralnu celinu.
I ne znajući, nenamerno, možda smo otkrili i neke dublje i spasonosnije veze i energije između naizgled nespojivih dimenzija ljudskog života.
Naša eko-svest nam uz to govori da, shodno tome, sve ima senzibilitet: i voda, i kamen, i čovek (naravno, u zavisnosti od toga da li unosimo prljavštinu ili lepotu u svoju misao).
Međutim, ništa manje, ekologija je i buđenje životnog jedinstva. Tu postoji život cveća, gmizavaca, život kao simfonija, a ne monotonija čovekove samoubilačke i bezdušne „svevlasti“.
Takođe, a na drugoj strani, i problem svakovrsnog očišćenja, sveopšte katarze, ponovo je počeo da dobija na značaju uvođenjem ekološke svesti. Time dolazimo i do važnog pojma pročišćenja planete. Ono je nemoguće bez promene životnog stava, bez ukazivanja poštovanja prirodi (svima i svemu) oko nas.
Uz to, u istom kompletu (survival kit) ide i shvatanje prirode kao nečeg nama sasvim bliskog, istorodnog. Ponovo se pojavljuje tajna u ljudskom odnosu sa prirodom, ali i generalno, kao svest o tome da ipak „ne znamo sve“, da nismo sami, ne samo u kosmosu već ni na sopstvenoj planeti.
Zelena gradnja održiva gradnja
NAJNAPREDNIJE ZEMLJE U EKOLOŠKOM I ODRŽIVOM PRISTUPU ZELENOJ GRADNJI RAZVILE SU SLOŽENE PROGRAME SERTIFIKACIJE A SVAKI OD NJIH SADRŽI CILJEVE I STRUKTURU METODA OCENJIVANJA, PRETHODNE I TEKUĆE PROCESE ZA UNAPREĐENJE KRITERIJUMA I NJIHOVE DEFINICIJE, OPIS PROCESA SERTIFIKACIJE I PRATEĆE TROŠKOVE.
Održivost u zgradama mora biti različito definisana za različite epohe i mora se konstantno prilagođavati tako da odgovara napretku društva i tehnologije.
Obezbeđenje kvalitetnog života budućim generacijama, se može osigurati održivom i efikasnom upotrebom izvora na planeti. Ovaj se zahtev odnosi na arhitekturu i na urbanizam, kao i na upotrebu zemlje. Danas i u budućnosti, cilj mora biti postizanje arhitektоnskih rešenja najboljeg mogućeg kvaliteta u svim njenim segmentima, pri čemu se istovremeno mora obezbediti maksimalna zaštita prirodnih izvora.
Prethodnih godina su razvijeni različiti sistemi, metodologije i sredstva koja omogućavaju da se izmeri i uporedi kvalitet održivih zgrada. Oznake, sertifikati i sistemi procene, se posmatraju kroz njihovu zavisnost od socijalne, političke, kulturne i klimatske situacije nacije ili regiona za koji su bili razvijani.
Istorijski razvoj termina „održivost“, u smislu u kojem se danas koristi, uobličila je Svetska komisija za čovekovu okolinu i razvoj, poznatija kao Bruntland komisija. Izveštaj ove komisije, pod nazivom „Naša zajednička budućnost“, koji datira iz 1987. godine, definiše održivi razvoj kao „razvoj koji zadovoljava potrebe današnjeg trenutka tako da pri tome ne ugrožava mogućnosti budućih generacija da zadovolje sopstvene potrebe“.
ODRŽIVOST JE KONCEPT GLEDANJA U BUDUĆNOST RAZVOJA SVIH EKONOMSKIH, EKOLOŠKIH I SOCIJALNIH ASPEKATA LJUDSKOG POSTOJANJA. OVA TRI STUBA ODRŽIVOSTI SU MEĐUZAVISNA I ZAHTEVAJU STALNO USKLAĐIVANJE.
Način na koji danas pristupamo razmišljanju o održivosti ima svoje korene u sedamdesetim godinama prošlog veka, a rane devedesete godine označile su i početak primene ekloških principa i postavljanje optimalnih standarda za kvalitet klime i komfora u zatvorenim prostorima za boravak, baziranih na konceptu energetske efikasnosti. Upotreba obnovljivih izvora energije počela je postepeno da prelazi u standardnu praksu.
Održiva arhitektura se često opisuje terminima „ekološko planiranje“ i „energetski efikasno građenje“. Ipak, ekologija i energetska efikasnost su samo neki od aspekata održivog razvoja. Oblast održive i zelene gradnje obuhvata značajno veći opseg tema. Dok aspekti ekologije, ekonomije i sociologije formiraju klasične dimenzije održivog planiranja i građenja, održiva arhitektura se i na nacionalnom i na internacionalnom nivou sve više karakteriše prema kategorijama kao što su: kvalitet tehnologije i procesa, kao i funkcionalne i specifične lokacijske karakteristike.
Jedinstven odgovor na kompleksne kriterijume koji se odnose na objekte, materijale, njihovu energetsku efikasnost i sl., ustanovljen je pojmom green building koji označava način projektavanja i građenja koji daje zadovoljavajuća rešenja u pogledu što većeg broja postavljenih ekoloških kriterijuma. Za razliku od termina kao što su solarne kuće, pasivne kuće, energetski efikasne, pametne kuće itd., koji su prepoznatljivi upravo po tome što su vezani za ispunjenje određenog kriterijuma (štednja energije, korišćenje obnovljive energije, integrisano upravljanje sistemima), termin zelene zgrade, koji se na našem govornom području javlja kao prevod anglosaksonskog termina green building ne nudi prepoznatljiv koncept koji stoji iza ovakvih objekata. Razlog tome je upravo činjenica da termin ”green building ne označava samo zgradu kao finalni proizvod, već proces projektovanja, građenja i procene zgrade, koji nosi sve odlike održivog procesa, a koji je teško definisati i urediti isključivo putem zakona i pravilnika. Ispunjenost svih kriterijuma koji stoje iza jedne zaista održive zgrade, jeste delikatno pitanje, pošto svaka konkretna situacija nosi sa sobom određena ograničenja i specifičnosti. Stepenovanje ispunjenosti kriterijuma nije jednostavno i upravo zbog toga su se razvili sistemi vrednovanja koji u svojoj suštini sadrže definiciju pojma zelenih zgrada.
Građevinski materijali i zgrade su ekstremno dugovečni i imaju uticaj na našu životnu sredinu i društvo dugi niz godina i zato zaslužuju našu veliku pažnju u pogledu njihove primene i razvoja. Uvođenje i razvoj sistema sertifikacije su omogućli definisanje zahteva i ciljeva održive gradnje na jasan i sveobuhvatan način. Ovi sistemi funkcionišu kao dragoceno oruđe koje obezbeđuje dobar dizajn i potvrdu kvaliteta, pomažući investitorima i projektantskim timovima da se podignu zgrade poželjnih ekoloških kvaliteta.
Ekonomski aspekti su fundamentalni faktor za uspeh sistema sertifikacije zelene gradnje u budućoj upotrebi. Cilj je da se uravnoteže dodatni troškovi nastali kroz sertifikaciju sa uštedom postignutom kroz unapređenu gradnju koja omogućava dodatni prihodi kroz više cene izdavanja i stabilnu vrednost nekretnine.
Sve dok sertifikacija stambenih zgrada ne bude zakonom propisana, na način na koji je to urađeno u Velikoj Britaniji, kategorije zelene gradnje biće privlačne samo na tržištu poslovnih zgrada i komercijalnih prostora.
Standardizacija različitih sistema za ocenjivanje zelene gradnje na internacionalnom nivou još uvek nije na vidiku, zbog izraženih regionalnih razlika. Ako bi ova standardizacija bila postignuta, ostatak ne bi bio samo značajna sinergija i ušteda, već i maksimalan stepen transparentnosti i upoređivanja održivosti u zgradama. Ali, trenutna situacija ima svojih prednosti: princip ”konkurencija je dobra za posao” se takođe odnosi na sertifikaciju zgrada. Raznolikost u pristupu je korisna za dalji razvoj sadržaja svih sistema i daje onim već prisutnim i testiranim svež podsticaj za dalje.
Najnaprednije zemlje u ekološkom i održivom pristupu zelenoj gradnji razvile su složene programe sertifikacije a svaki od njih sadrži ciljeve i strukturu metoda ocenjivanja, prethodne i tekuće procese za unapređenje kriterijuma i njihove definicije, opis procesa sertifikacije i prateće troškove.
Nacionalni sertifikacioni sistemi – američki LEED, britanski BREEAM, nemački DGNB, japanski CASBEE, švajcarski MINERGIE, francuski HQE i sistem evropske unije EU GREEN BUILDING PROGRAMME – danas nalaze široku primenu i njihova međusobna konkurencija samo može doprineti daljem usavršavanju i razvoju novih sistema.
