6. međunarodna manifestacija i kongres “Održiva arhitektura – Energetska efikasnost”
“Održiva arhitektura – Energetska efikasnost”, šesti međunarodni kongres, održan je u zgradi Jugoslovenske kinoteke u Beogradu. Ovaj kongres obuhvatio je značajne teme sa fokusom na održivi, ekološki i energetski efikasan pristup u arhitekturi uz upotrebu obnovljivih izvora energije, odgovarajućih materijala, savremenih tehnologija i sistema građenja.
Deca su ukras sveta
MALA DECA, KOJOJ JE PROSTOR NAMENJEN, BILA SU INSPIRACIJA ZA FILOZOFIJU PROJEKTA SHVAĆENOG KAO “TABULA RASA”. AUTORI SU SE VRLO PAŽLJIVO KRETALI UNUTAR SISTEMA POTREBNOG I DOVOLJNOG” PRONALAZEĆI MINIMUM U SREDSTVIMA, A MAKSIMUM U IMAGINACIJI.
Kada je državna predškolska ustanova Villa Aimilia dobila u atinskom predgrađu Psihiko novu jedinicu, javio se izazovni zadatak redizajniranja postojećeg objekta – srednjoškolske ustanove iz sedamdesetih godina prošlog veka. Ova predškolska ustanova osnovana je još davne 1963. godine. Odluka je bila da se od projektanata zatraži da razmotre najnovije tendencije u okviru teme koju nameće namena prostora, kao i da vokabular bude strogo savremen. Sve je to otelotvoreno u tri glavna postulata: stilizovanost i svedenost izraza, maksimalna humanizacija ambijenta i uvođenje simbolike boja i oblika.
Glavni koncept projekta je nenametljivo ali angažovano praćenje detetovog razvoja i rasta. Arhitektura je stoga u svakom smislu prilagođena svetu deteta, i u prvom planu ogleda se u razmeri i veličini autorskog poteza. Daleko dublji simisao ima artikulisanje vokabulara, što otvara prostor za univerzalna adaptibilna rešenja, a do njih su autori došli pažljivim studiranjem pedagoške nauke. Prilagodljivost ovih rešenja ogleda se u praćenju mentalnog i kinetičkog rasta i u pružanju osnova za učenje zasnovano na aktivnostima i igri uloga.
Isti princip primenjen je i u enterijeru. Umesto stereotipnih previše šarenih rešenja, uvedena je stroga kontrola i mera. Mobilijar je deo total dizajna projekta i napravljen je po meri uzrasnih kategorija dece. Prozorski otvori su široki i propuštaju obilje dnevnog svetla iz dvorišta. Boje su preuzete iz uske palete prirode, tematski su odabrane i odlikuju se jasnom simbolikom i sugestivnošću. Uz sve to, one imaju i narativno značenje, jer integrišu i interpretiraju prostor i po vertikali i po horizontali.
GLAVNI KONCEPT PROJEKTA JE NENAMETLJIVO ALI ANGAŽOVANO PRAĆENJE DETTETOVOG RAZVOJA I RASTA. ARHITEKTURA JE STOGA U SVAKOM SMISLU PRILAGOĐENA SVETU DETETA, I U PRVOM PLANU OGLEDA SE U RAZMERI I VELIČINI AUTORSKOG POTEZA.
Kako škola “raste” sa uvođenjem dece u osnovce, tako se i konzumacija boja prenosi sa fižičkog, preko mentalnog, do emocionalnog razvoja. Ne samo bojama, već i oblicima i celinom svoje kompozicije, Villa Aimilia u Atini slavi nove tendencije specifične arhitektonske teme: nepretencioznost značenja, slobodnu igru, kreativnost i maštu. -ek MARE JANAKOVA GRUJIĆ u EKO KUĆI No40
DAN POSLE-Vladimir Lovrić
Da li smo prisustvovali generalnoj probi jednog od scenarija mogućeg apokaliptičnog kraja ljudske civilizacije na planeti zemlji, ili će pandemija (golim okom nevidljivog) korona virusa ujediniti ljudsku zajednicu u naporu da korenito promeni stav i odnos prema prirodi i životu uopšte, što nameće odbacivanje ego-motivisanih ekscesa 20. i 21. veka u korist održivih, socijalno odgovornih i ekološki integrisanih postupaka, što u suštini podrazumeva da čovečanstvo ima primarnu misiju da se od ego-centričnog okrene ka eko-centričnom.
Dodeljena nagrada Ranko Radović za 2019. godinu
OVOGODIŠNJI LAUREATI NAGRADE KOJA SE DODELJUJE U ČAST NAŠEG POZNATOG ARHITEKTE I UNIVERZITETSKOG PROFESORA RANKA RADOVIĆA SU KNJIGA O PAVILJONIMA, VINARIJA U KUTJEVU I SALON ARHITEKTURE U ZAGREBU.
Svečana dodela Nagrade Ranko Radović održana je u ponedeljak, 23. decembra 2019. godine u 13.00 sati u Maloj sali Zadužbine Ilije M. Kolarca u Beogradu.
Na dan dodele nagrade u holu Zadužbine Ilije M. Kolarca otvorena je izložba na kojoj su prezentovani svi učesnici konkursa i koja će biti otvorena do 30. decembra 2019. godine dok će tokom aprila (maja) 2020. godine izložba biti održana na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu.
KATEGORIJA 1 – KRITIČKO TEORIJSKI TEKSTOVI O ARHITEKTURI, URBANIZMU I GRADU
Žiri za dodelu Nagrade Ranko Radović, u kategoriji 1 većinom glasova doneo je odluku da nagradu za kritičko teorijske tekstove o arhitekturi, urbanizmu i gradu dodeli: dr Miljani Zeković, dr Dragani Konstantinović i dr Višnji Žugić za udžbenik Koncepti, programi i funkcije arhitektonskih projekata paviljonskih struktura
Iz obrazloženja žirija:
„S nadom u ispravnost našeg predviđanja da će ovaj rad višestruko obodriti, probuditi i podstaći istraživačka i stvaralačka nastojanja arhitektonske zajednice, žiri se opredelio da dodeli nagradu ovoj knjizi, uočavajući takođe da je u mnogo čemu nošena duhom i pedagoškim stremljenjima arhitekte i profesora Ranka Radovića.“
KATEGORIJA 2 – REALIZOVANO ARHITEKTONSKO DELO
Žiri za dodelu Nagrade Ranko Radović u kategoriji 2 većinom glasova doneo je Odluku da nagradu za realizovano arhitektonsko delo dodeli birou Dva Arhitekta za objekat Vinarije Galić u Kutjevu, Hrvatska.
Iz obrazloženja žirija:
„Celovitost pristupa, koncepta, realizacije, prava mera apstrakcije i detalja – razlozi su da se žiri većinom glasova opredele da nagradu Ranko Radović za realizovano arhitektonsko delo u 2018. godini dodeli projektu čiji su autori Tomislav Ćurković i Zoran Zidarić.“
KATEGORIJA 3 – TELEVIZIJSKE EMISIJE, IZLOŽBE, MULTIMEDIJALNE PREZENTACIJE
Žiri za dodelu Nagrade Ranko Radović u kategoriji 3 većinom glasova doneo je Odluku da nagradu dodeli: Ani Džokić, Marcu Neelenu, i Emilu Jurcanu za 53. zagrebački salon Desetljeće 2008-2018, u organizaciji Udruženja hrvatskih arhitekata, koji je održan u periodu 04 – 25. oktobar 2018.
Iz obrazloženja žirija:
„Salon arhitekture u Zagrebu, održan 2018, tematizovao je period arhitektonskog stvaralaštva u Hrvatskoj u dekadi posle ekonomskog kraha 2008. koji je opustošio socijalnu i ekonomsku sferu na globalnom nivou. Analizom arhitektonskih zbivanja u deceniji posle ekonomskog sloma, nagrađena izložba markira probleme arhitektonskog stvaralaštva i ukazuje na marginalizovanu, ili – kako kustoski tim sugeriše – samomarginalizovanu poziciju arhitekata.“
Čestitamo nagrađenim učesnicima konkursa!
Veika izložba u Milanu – Nikola Tesla – Čovek iz budućnosti
VELIKA IZLOŽBA NIKOLA TESLA – ČOVEK IZ BUDUĆNOSTI OTVORENA JE U MILANU. ONA JE REZULTAT SARADNJE MUZEJA NIKOLE TESLE, FIRME BULB CREATION IZ BEOGRADA I VENICE EXHIBITION IZ VENECIJE. IZLOŽBA TRAJE DO 29. MARTA 2020. GODINE.
Ova izložba predstavlja prvo gostovanje Muzeja Nikole Tesle u Italiji, a istovremeno i najveću gostujuću izložbu ovog muzeja kada je u pitanju broj eksponata i radnih modela, kao i sama površina izložbenog prostora.
Prostor od 1200m2 bio je veliki izazov, a taj zadatak je uspešno obavljen zahvaljujući sjajnoj saradnji timova iz Srbije i Italije.
Posetioci ove izložbe će imati priliku da vide priču o jednom od najvećih umova istorije. Ova priča je ispričana kroz veliki broj radnih modela Teslinih izuma, maketa i replika, kao i putem interaktivnih modela.Takođe su prikazane i prezentacije specifičnih prostora kao što su Teslina laboratorija u Kolorado Springsu, čuvena soba broj 3327 u hotelu Njujorker, digitalna aplikacija laboratorije na Long Ajlendu, i mnoge druge.
Alge – čistači vazduha
FASADNI ZASTORI ALGAE CLAD SPOSOBNI SU DA SKLADIŠTE ISTE KOLIČINE UGLJEN DIOKSIDA KAO DVADESET ODRASLIH STABALA ZAJEDNO
Živimo u 21. veku, u vremenu velikih promena i napretka, tehnoloških inovacija i bitnih otkrića. Stalno žurimo, iz automobila u autobus, iz autobusa u blistavo osvetljene moderne zgrade, iz njih u avione, vozove, u klubove i kafiće, u tržne centre i hipermarkete… U toj trci sa vremenom i ne razmišljamo koliko zapravo štetimo prirodi svim sredstvima koje smo izmislili kako bismo sebi olakšali život u urbanom gradskom prostoru. Istovremeno, sve češće se žalimo na klimatske promene, rezultat globalnog zagađenja koje smo sami uzrokovali. Istraživači iz oblasti arhitekture i dizajna godinama su se trudili da iskoriste biološka saznanja kako bi shvatili na koji način gradove učiniti energetski održivijim i zelenijim. Kolaborativna grupa Photo.Synth. Etica, koju čine Ecologic studio, Urban Morphogenesis Lab i Laboratorija za sintetičke pejzaže Univerziteta u Insbruku napravila je fasadne zastore
koje čine kanalice ispunjene algama koje sakupljaju ugljen dioksid iz vazduha, prerađuju ga i ispuštaju čist kiseonik. Ova instalacija napravljena je u saradnji sa Climate KIC-om, najistaknutijim evropskim inicijatorom klimatskih inovacija koji teži ubrzanju rešavanja problema sa globalnim klimatskim promenama. Zamišljenu kao ‘urbanu zavesu’, Photo.Synth.Etica je svoju inovaciju predstavila tokom jednonedeljnog samita klimatskih inovacija u Dablinu 2018. godine. Ova instalacija prikuplja ugljen-dioksid iz atmosfere i skladišti ga u realnom prostoru, na dnevnoj bazi sakupi približno 1kg ugljen-dioksida, što je ekvivalentno težini koju u jednom danu sačuva 20 odraslih stabala. Sastoji se od modula dimenzija 16,2m x 7m. Jedinstveni prototip zavese obuhvata prvi i drugi sprat zgrade
kompanije Printworks u Dablinu. Svaki modul funkcioniše po principu fotobioreaktora, digitalno dizajniranog bioplastičnog kontejnera koji iskorišćava dnevnu svetlost kako bi nahranio žive mikroalgalne kulture, a noću oslobađa luminiscentne nijanse. Nefiltrirani, zagađeni gradski vazduh ulazi na samom dnu fasade i dok se njegovi molekuli prirodnim putem kreću između fotobioreaktora, dolazi u dodir sa proždrljivim mikrobima algi. Oni hvataju molekule ugljen dioksida i zagađivača vazduha, skladište ih i pretvaraju u biomasu koja bi se mogla prikupljati i koristiti u proizvodnji bioplastičnih sirovina. Proces dostiže kulminaciju onda kada sveži, fotosinteziran kiseonik dođe do vrha svake fasadne jedinice, odnosno ‘zavese’ i odatle izađe napolje, u
gradski vazduh. Pojednostavljeno rečeno: zagađeni vazduh ulazi na dnu ‘zavese’, alge hvataju ugljendioksid, a fotosintezom se od njegovih molekula oslobađa kiseonik koji izlazi na vrhu zastora. Zahvaljujući njenom ‘serpentinskom’ dizajnu, cela zavesa podseća na veliki berzanski ekran na kome se prikazuju obavljene transakcije, što na neki način odslikava težnju Photo.Synth.Etica-e da simbolički prikaže sličnost monetarne trgovine i transakcija koje zavesa obavlja pretvarajući zagađen vazduh u čist.
Bonobo kultura
Pan paniscus, poznatiji kao ’pigmejski šimpanza’, otkriven je 1920. godine, ali su ga tek sredinom sedamdesetih godina prošlog veka naučnici izdvojili u sasvim posebnu vrstu majmuna primata. Naziv ’pigmejski šimpanza’ ne znači da su ovi majušni primati manji rođaci šimpanze, nego da su miljenici pigmejskog naroda, koji deli stanište sa ovim izuzetnim bićima. U svetu su poznati kao ’bonobo’. Omeđeni rekom Kongo, žive izolovani u samo jednoj zemlji na svetu, u republici Kongo. Ima ih još svega 50.000 na Zemlji i preti im izumiranje. Kada bismo pokupili sve bonobo majmune i stavili ih kao publiku na Marakanu, jedva bismo napunili stadion.
Bantu plemena u bazenu Konga vekovima koriste meso bonoboa za ishranu, ali i za svoje rituale. Tek u poslednje dve decenije, svetske organizacije su osnovale dva rezervata bonobo primata u njihovom prirodnom staništu, ali oba rezervata zavise od privatnih donacija. Za sumu od 20 dolara mesečno, možete usvojiti jedno bonobo siroče i spasiti ga.
Iako liče na šimpanze, ovi primati su zapravo identični našem pretku Australopitekusu. Njihovo ime, bonobo, na jednom od iščezlih bantu jezika znači : predak. Upravo u okolini reke Kongo nađen je i kostur našeg zajedničkog pretka od pre 3 i po miliona godina, ženke koju su naučnici nazvali Lusi (po tada čuvenoj pesmi Bitlsa), a koja podseća i na nas i na bonobo primate. Lusi je, kao i bonobo, hodala na dve noge, bila uspravnija od šimpanze, umela da pravi kameno oruđe i služila se drvetom i kamenom kao oruđem. Ženke bonobo imaju izražene grudi kao žene, lica su im tamna, imaju ružičaste usne, manje izražene veđe od šimpanze, i na glavi imaju gustu kosu koja se deli na razdeljak. Bonobo i mi delimo 98% istih gena.
Bonobo su u stanju da nauče i da se sporazumevaju leksigramima od nekoliko stotina reči, da sastavljaju rečenice, misle, sećaju se, ali ono što je najdirljivije kod njih je to što je to zajednica ljubavi, spokoja, harmonije, društvo u kome nema dominantnih mužjaka, ratova, sukoba, borbi. Sve sukobe i tenzije bonobo rešavaju seksom, u svim mogućim pozama, kombinacijama, pa ih često zovu društvom “vodi ljubav, a ne rat”. Bonobo vode ljubav licem u lice, ljube se, grle, drže se za ruke, i to je jedan od razloga što ih srećom (srećom po njih), nema u zoološkim vrtovima – njihova seksualna aktivnost bi bila suviše šokantna za ljudske mladunce! Ali njihova seksualna aktivnost nije samo partnerska, niti namenjena produženju vrste – oni seks koriste kao pozdrav, način zbližavanja sa drugima, praktikuju ga i radi čistog zadovoljstva ali i kao oslobađanje od stresa i napetosti, ili pak kao gest pomirenja.
Bonobo po ceo dan provode negujući se, odmarajući se, igrajući se, meditirajući, vodeći ljubav, očevi i majke zajedno podižu decu, a nije nevažno ni to što srž njihovog harmoničnog života čine alfa ženke. Ženke su povezane, one odlaze od kuće u pubertetu, tražeći nove zajednice, a muškarci ostaju uz decu i porodice. Mamini sinovi su privilegovani. Majke nikada ne grde svoju decu, čak i ako im mladunče otme hranu iz usta. Dugo je važilo shvatanje da su samo ljudi sposobni za empatiju i jedini koji umeju da dele hranu jedni sa drugima. Bonobo takodje nesebično dele hranu, emotivni su, druželjubivi, oplakuju svoje mrtve, teraju muve okupljeni oko preminulog člana zajednice, čak i ako je to došljak koji nije ni u kakvom krvnom srodstvu sa njima, odaju mu počast. U pitanju je matrijarhat sa punom demokratijom. Društveni su, druželjubivi i očigledno umeju i žele da uživaju.
Zateći ćete u prirodnom staništu bonoba kako leži na travi, gleda u nebo i žvaće neku travku ili kako na obali reke pljuska nogama po vodi, ili kako se pažljivo neguje, trlja, umiva u reci… Bonobo će uzeti mango i kotrljati ga nežno preko svojih genitalija ili će zagrljeni, licem u lice dugo sedeti i ljubiti se. Dodaću još nešto: bonobo su isključivo frutarijanci, dakle, voćojedci, i jako retko, samo kad su ugroženi, jedu meso manjih životinja, kao što su veverice na primer. Šimpanze su daleko agresivnije, imaju dominantne mužjake, vode ratove, ubijaju se međusobno i – jedu meso.
Amerikanci su se dočepali nekoliko bonobo majmuna i smestili ih u specijalni centar za izučavanje jezika u državi Ajova, gde i danas živi najinteligentniji primat na svetu, bonobo mužjak Kanzi, koji razume rečenice, vodi računa o bebi, sinu Teku, menja mu pelene, podučava ga, prevodi jezik ljudi svojoj polusestri i tolika je zvezda da je čak i Opra Vinfri poslala koleginicu da obavi intervju sa Kanzijem (koji se, naravno, uzbudio seksualno i na novinarku i na snimatelja). Sve bi to bilo divno i krasno kada ne bi postojao brljivi faktor ljudske manipulacije i greške. Kanzija i njegovu porodicu, Amerikanci osim voćem, hrane i svojim uobičajenim đubretom – picama, rezancima, viršlama. Daju mu čak da žvaće žvake i da gleda televiziju, a već je navučen na šećer i slatkiše. Kanzi sada ima 30 godina i ugojen je kao prosečni Amerikanac, a pre nekoliko meseci bonobo su počeli da umiru od bolesti. Kanzijeva čuvena sestra Panbaniša umrla je od upale pluća, a za sina Teka se sumnja da je autističan. Autizam ne postoji u prirodi. To pretvaranje bonoba u bolesnog čoveka putem termički obrađene hrane je nasilje nad njegovom prirodom, a posledice su slabljenje imuniteta i oboljevanje od ljudskih bolesti.
Mnogo me je rastužila i dirnula sudbina naših rodjaka bonoboa, za koje mnogi naučnici traže da se kao vrsta preimenuju od Pan paniscusa u Homo paniscusa. Zar je moguće da ne vidimo vezu između mira, spokoja, harmonije i empatije i voća kojim se bonobo hrane, i sa druge strane, između ljudske agresije, nasilja, sadizma, i mesa koje mi jedemo? Zar ne vidimo da su zagrljaji, poljupci, bliskost, tolerancija, ljubav, meditacija – put ka srećnom društvu, kakvo je društvo bonoboa? U zarobljeništvu, u par zooloških vrtova gde ih ima, bonobo menjaju karakter, počinju da se ujedaju medjusobno, postaju agresivni, otuđeni. Očigledno pate i tuguju. Tu su pred nama, nestaju pred našim očima svedoci istinske ljudske prirode koju smo za par miliona godina uspeli sasvim da iskvarimo, i što je najtužnije, zaboravimo. Mogu samo da vam kažem u ime bonobo predaka: jedite voće i volite se i živite u toleranciji, ljubavi, okruženi prirodom… jer, to smo mi, nasilno proterani iz raja. Zato se moja prva knjiga o živoj hrani zove “ U raju nema kuvanja, kotlići su u paklu….”// EKO KUĆA No08
Ekološka sedišta ECO SEATZ
Ekološka sedišta kao jezgro svog dizajna koriste teške kartonske cevi izrađene 100% od recikliranog papira. One daju izuzetno jaku i istovremeno laganu strukturu nameštaju koji se može pohvaliti da je napravljen isključivo od ekoloških materijala. Osnova sedišta sadrži jastuk i deo napravljen od medijapana koji je ovde dospeo kao otpadni proizvod iz kompanije koja se bavi proizvodnjom nosača za eletrične kablove. Trenutno su proizvedeni stolovi i stolice za decu i podijumi, ali se asortiman širi.
Eko kesa za jednokratnu upotrebu Disposable eco bags
Mnoge prodavnice sada upotrebljavaju ekološko, “zeleno” pakovanje, pa kao zamenu za tradicionalne plastične kese nude eko kese za jednokratnu upotrebu. Dizajnirana za pakovanje svih vrsta “zelenih” proizvoda, povrća, voća i još mnogo toga, predviđena za jednokratnu upotrebu, ova eko torba je bezopasna za okolinu, a napravljena je od prerađenih materijala, što uključuje dvoslojni natron karton i umetak od prozirne folije. U ovu “zelenu” torbu staje oko pola kilograma “zelene” robe.
La Geria
UMESTO DA PROJEKTUJU PRAVOUGAONO ZDANJE SA PROPISANIM STAZAMA I KONVENCIONALNIM PROSTORIMA, AUTORI OVE BIOKLIMATSKE KUĆE OPREDELILI SU SE ZA OBJEKAT INTEGRISAN U OKOLNI TEREN, ŠTO JE NAGLAŠENO NJEGOVOM KONTINUIRANO KRIVOM SPOLJAŠNJOM FORMOM.
Život na zemlji jasno je definisan Suncem, i može se zaključiti da se kroz istoriju stepen razvijenosti jedne civilizacije umnogome merio odnosom te civilizacije prema Suncu, energiji i prirodnoj sredini. Nastankom većih naseobina polako se gubila svest o prirodnom balansu. S obzirom da zgrade danas potroše polovinu proizvedene energije koja se dobija većinom od fosilnih goriva, koja su neobnovljiva i štetna i kojih će nestati tokom ovog veka, dolazi vreme kada će se kuće sve više razmatrati kao termodinamički i ekološki, a ne samo kao građevinski objekti. Podizanjem svesti društva o humanoj i održivoj gradnji i razvojem pristupa projektovanju uz puno poštovanje bioklimatskih faktora, taj balans se ponovo može uspostaviti.
Ovaj objekat je prvonagrađeni projekat u okviru eksperimentalnog bioklimatkog naselja izvedenog iz konkursa ’’25 bioklimatskih kuća za Tenerife’’. Najrelevantni podaci o održivosti imaju veze sa projektovanjem i dizajnom pasivnih elemenata na ovoj kući, od optimalne orijentacije i južne dispozicije prostora za boravak, preko korišćenja materijala iz okruženja (grubo vulkansko kamenje, reciklirano drvo, staklo, beton, rupičasti bazaltni kamen u bašti) do brižljivo postavljene termoizolacije i hidroizolacije.
U ovoj kući ne postoje sistemi za grejanje i hlađenje jer je većim delom ukopana i termički dobro izolovana, čime je ostvaren visok termalni komfor i u letnjem i u zimskom periodu. Tome svakako doprinose i izuzetno pogodni klimatski uslovi.
INSPIRACIJA I KONSTRUKCIJA
Inspiracija za kružnu formu objekta potiče iz istraživanja bioklimatskog dizajna jedne poljoprivredne strukture u mestu Gerija, jednom od najpoznatijih na Lansaroteu, ostrvu Kanarskog arhipelaga. Ta istraživanja su usmerena na načine kako da se iskoriste ogromne površine prekrivene vulkanskim peskom (lapili), materijalom koji se nataložio posle erupcija vulkana Timanfaia. // ek IVANA NIKOLIĆ – Više u EKO KUĆI No08
Kasetirana vitrina koja se nalazi na samom ulazu u kuću.
OVAJ OBJEKAT JE PRVONAGRAĐENI PROJEKAT U OKVIRU EKSPERIMENTALNOG BIOKLIMATKOG NASELJA IZVEDENOG IZ KONKURSA ’’25 BIOKLIMATSKIH KUĆA ZA TENERIFE’’.
Čvrsti zidovi od dvostrukog sloja kamena oslanjaju se direktno na podlogu, formirajući tako unutrašnju komoru ispunjenu vazduhom.
PROCES REKONSTRUKCIJE – recept za uspeh
JEDNOM OD KARAKTERISTIKA EKOLOŠKE ARHITEKTURE SMATRA SE I FLEKSIBILNOST NOVOPROJEKTOVANIH OBJEKATA I NJIHOVA PRILAGODLJIVOST PRENAMENI I REKONSTRUKCIJI.
Savremena paradigma ekološkog i održivog građenja zasniva se na težnji za što racionalnijim iskorišćenjem prirodnih resursa pri postizanju istovetnih ili poboljšanih uslova životnog komfora. Efikasno korišćenje energije u procesu eksploatacije objekata, pre svega energije za grejanje, hlađenje i ventilaciju, dugo je smatrano presudnim, ako ne i jedinim pokazateljem kvaliteta objekata u pogledu odnosa prema životnoj sredini. Sve više je prisutna tendencija da se osim energetske efikasnosti, pri proceni kvaliteta objekata u odnosu na pitanja očuvanja životne sredine, uzmu u obzir i mnogi drugi ekološki aspekti svih faza životnog ciklusa objekta. U ove aspekte spadaju racionalno korišćenje vode, zemljišta na kome se gradi, zagađenje otpadom i štetnim gasovima koji se stvaraju u procesu izgradnje, zagađenje koje objekat proizvodi tokom faze eksploatacije, racionalna upotreba materijala, i mnogi drugi. Često je nemoguće postići zadovoljenje svih kriterijuma koje pred proces projektovanja i izgradnje postavlja ispunjenje ekoloških načela. Svaka specifična situacija razlikuje se po skupu prioritetnih ciljeva, odnosno strategija u pogledu ekoloških kvaliteta koji se žele ostvariti, dok se neki od kriterijuma u datoj situaciji ni ne mogu ispuniti.
Malo je strategija koje se mogu smatrati sigurnim načinom da se u svakoj situaciji dođe do najkvalitetnijeg rešenja koje zadovoljava najveći broj kriterijuma ekološke arhitekture. Jedna od strategija koje se smatraju jedinstvenim ‘’receptom’’ ekološke arhitekture, jeste proces rekonstrukcije postojećiih objekata. Ovim pojmom obuhvaćen je širok spektar značenja, od osnovnog, a to bi bilo vraćanje u prvobitno stanje uz dogradnju delova koji nedostaju po uzoru na originalne, do značenja koja imaju renoviranje, adaptacija, modernizacija, prenamena, konzervacija (reconstruction, restoration, renovation, refurbishment, conversion, rebuilding, modernisation, fitting-out) itd. Suština je u odluci da se određeni objekat, bilo da je to zgrada koja je u funkciji ili ruševina, prilagodi savremenim zahtevima korišćenja, uz zadržavanje celokupne ili delimične zatečene strukture. Ovde je naglasak pre svega na zgradama koje ne podležu pravilima zaštite kulturno-istorijskih spomenika, nego je odluka o njihovoj rekonstrukciji donesena ‘’dobrovoljno’’, jer se samo tada može govoriti o procesu rekonstrukcije kod koga je odlučivanje vezano isključivo za poštovanje načela koja proizilaze iz koncepta arhitektonskog rešenja.//ek BOJANA STANKOVIĆ M.ARCH Više u EKO KUĆI No08
Ekologija kao životni stav
“VOLI CELOKUPNU BOŽIJU TVOREVINU, SVU, I SVAKO ZRNO PESKA. VOLI SVAKI LIST, SVAKU ZRAKU BOŽIJEG SVETLA. VOLI ŽIVOTINJE, VOLI BILJKE, VOLI SVE. UKOLIKO VOLIŠ SVE, TI ĆEŠ OPAZITI BOŽANSKU TAJNU STVARI. A KADA JE JEDNOM OPAZIŠ, ZAPOČEĆEŠ DA JE RAZUMEVAŠ BESKRAJNO, SVE VIŠE I VIŠE, IZ DANA U DAN. I NA KRAJU ĆEŠ DOĆI DO TOGA DA VOLIŠ CEO SVET TRAJNOM UNIVERZALNOM LJUBAVLJU…”
FJODOR MIHAJLOVIČ DOSTOJEVSKI
Hiljadama godina je ljudskim umovima i carstvima vladala jedna specifična, moćna kultura. Od jutra do večeri, od buđenja do snivanja, preko čitavog dana, svi su živeli pod neizbežnom snagom duhovne gravitacije koju bih, za ovu priliku, nazvao „duhovnom kulturom“. Od rođenja do smrti, od prerastanja iz detinjstva u zrelo doba i sve do kraja životnog puta, kroz sve lepe i ružne, vedre i tužne događaje, provejavala je ta i takva duhovna kultura. I bez obzira na sve druge razlike (verske, karakterne, običajne, političke, psihološke), sve naše velike prethodnike svih vremena i prostora spajalo je upravo to što žive u okvirima jednog kulturnog koncepta koji je u potpunosti osmišljavao sve dimenzije, etape i delove njihovog života.
I carevi i vojskovođe, i sveštenici i magovi, i najobrazovaniji i nepismeni, i uticajni i nemoćni, i najdarovitiji i oni sasvim obični ljudi, doslovno svi su, i to bez izuzetka, imali život osmišljen i određen vidljivim i nevidljivim, pisanim i nepisanim pravilima i zakonima iste te duhovne kulture. Druge kulture i nije bilo. Ona je svima, bez razlike, davala nadu u večni život i čudesno tešila bolne i ojađene, čak i onda kada oni sami nisu videli nikakvo rešenje ni izlaz. Tu je i bio njen pravi smisao, u ovom svakodnevnom i svakovrsnom dodiru sa svojim korisnicima.
Tako je to bilo sve do renesanse i početka modernog doba, kada su uzdrmani temelji dotadašnjeg sveta. Rođena je Evropa i svet kakav danas poznajemo kroz veličanstvena dela i uzbudljive epizode ere humanističkog preporoda.
Dobre strane ove epohe su bile vezane za podizanje značaja čoveka i njegove mere svih stvari, ali se često zaboravlja da je sve to bilo istovremeno praćeno i tragičnim nestankom osećanja pobede nad smrću i one nekadašnje sigurnosti u nadoknadu svih ovozemaljskih patnji rajskim nasladama zagrobnog života. Bio je to početak „intelektualne kulture“, sasvim drugačije od kulture koja joj je prethodila.
Smenjivanje duhovne intelektualnom kulturom bio je veliki, uistinu kopernikanski preokret, koji je započeo u tako obećavajućem petnaestom, a dovršio svoj smisao krajem tragičnog dvadesetog veka. A možda i najvažnija (i najopasnija) promena čovekove filosofije života u novoj epohi bila je vezana za njegov odnos prema Prirodi (koja tada, definitivno, gubi veliko početno slovo i smanjuje se na nivo praktičnih resursa i lepog ukrasa oko kuće).
U intelektualnoj kulturi materija je počela da se shvata kao neživa, zaboravljalo se da je sve živo. Tada je počelo da se krasnorečivo govori o „mrtvoj prirodi“ (shvaćenoj kao beskrajni niz apstraktnih tačaka u prostoru), pa o životinjama kao „automatima“ i na kraju, o čoveku kao „mašini“. Bio je to splet bekonovsko-dekartovskih ideja po kojima je priroda samo sredstvo, a jedini cilj je čovekovo gospodarenje, uživanje i promocija samoga sebe. Ali, kroz velike ratove, užasna stradanja i do nepodnošljivosti narasle strepnje i strahove, intelektualna kultura je došla do svog kraja, do samoporicanja (kraj filosofije, post-moderna, smrt umetnosti, izbacivanje lepote iz estetskog pojmovnika, nihilizam i otuđenja).
Čitav ovaj proces obelodanjivanja već uveliko započete degradacije svih izvornih vrednosti prosvetiteljske „intelektualne kulture“ poklopio se sa obeležavanjem ulaska naše civilizacije u treći milenijum.
Padom Berlinskog zida, stvaranjem unipolarnog sveta (uz prateće efekte umreženog globalizma informatičke epohe), rušenjem svih poznatih sistema vrednosti, odbacivanjem ideologija, ukidanjem granica i poništavanjem ideje državnog suvereniteta, uvođenjem digitalne tehnologije i slavljenjem instant-heroja planetarnog društvenog performansa… došlo je do nove smene kulturnog modela.
Umesto intelektualne, došli smo do „popularne kulture“, sa njenim akcentima, prioritetima i strukturama mišljenja i delovanja. Čitava realnost je relativizovana, prostor smanjen na razmere globalnog sela, a vreme, tiranijom trenutka, ubrzano i nedovoljno ni za šta što smo zamislili. Bezlične „zvezde“ (celebrities) su zamenile uzore i heroje, a reality show je počeo da u neverovatnim količinama proizvodi iluzije i simulakrum smisla. Sve vrednosti su dekonstruisane i međusobno izjednačene, a dvostruki standardi i duplo dno „humanitarnih intervencija“ su tek priča za sebe.
I ovaj protestni izraz besmisla i otpora svemu i svima, skriven u srcu „pop(ularne) kulture“, ubrzo je došao do svog prirodnog kraja i istinskog survavanja iz života koji nam je dat u virtuelni ponor jednog artificijelnog, a jedinog nam još dostupnog sveta. Krug je zatvoren.
Prvo smo imali tradicionalnu epohu integralnog, s dušom spojenog duha (epoha duhovne kulure i uzvišenosti), zatim modernu eru čistog duha-po-sebi (era intelektualne kulture i prosvetiteljskog racionalizma), pa onda i post-moderno doba obezduhovljenog i obezdušenog tela (doba pop kulture i performansa svih vrsta). Sad smo zarobljeni u virtuelnom svetu udvojenih i umnoženih ogledala, sablasno uperenih jednih u druga, sa odrazima bez sadržaja.
I red je da Alisa napokon malčice zaviri ponovo u svet iza ogledala, s one strane i Božije Države i Vladavine Razuma i Zemlje Čuda, u skriveni svet neposredne budućnosti. I tamo nas čeka iznenađenje.
Nailazimo na post-sekularni svet obnovljene vere u čudo, na novi početak one prvobitne,sada retro-trendovski redizajnirane duhovne kulture (sa sve iskustvom obe one kasnije civilizacije: one razuma i one spektakla). A na vratima ove stare-nove filosofije života stoji pojam ekologije.
Ekologija je postala sedište nove osećajnosti. Prvo slovo novog pojmovnika kojim ćemo pokušati da damo pravo značenje i autentični smisao svega što nam je izmaklo iz svesti i života tokom Velikog Pada krajem drugog milenijuma.
Jednostavno, treba da razumemo eko-kulturu kao najnoviji, super-savremeni oblik duhovne kulture trećeg milenijuma.
Takođe, kroz etimološko srce pojma ekologije – kroz „ikos“ (okruženje, domaćinstvo) – čudno se dodiruju i pokatkad spajaju ekologija i ekonomija, kroz svest o njihovoj međusobnoj harmoniji i neophodnosti povezivanja naših potreba u integralnu celinu.
I ne znajući, nenamerno, možda smo otkrili i neke dublje i spasonosnije veze i energije između naizgled nespojivih dimenzija ljudskog života.
Naša eko-svest nam uz to govori da, shodno tome, sve ima senzibilitet: i voda, i kamen, i čovek (naravno, u zavisnosti od toga da li unosimo prljavštinu ili lepotu u svoju misao).
Međutim, ništa manje, ekologija je i buđenje životnog jedinstva. Tu postoji život cveća, gmizavaca, život kao simfonija, a ne monotonija čovekove samoubilačke i bezdušne „svevlasti“.
Takođe, a na drugoj strani, i problem svakovrsnog očišćenja, sveopšte katarze, ponovo je počeo da dobija na značaju uvođenjem ekološke svesti. Time dolazimo i do važnog pojma pročišćenja planete. Ono je nemoguće bez promene životnog stava, bez ukazivanja poštovanja prirodi (svima i svemu) oko nas.
Uz to, u istom kompletu (survival kit) ide i shvatanje prirode kao nečeg nama sasvim bliskog, istorodnog. Ponovo se pojavljuje tajna u ljudskom odnosu sa prirodom, ali i generalno, kao svest o tome da ipak „ne znamo sve“, da nismo sami, ne samo u kosmosu već ni na sopstvenoj planeti.
Stara planina – najstarija među planinama
IZDUŽENI LANAC STARE PLANINE ČINI PRIRODNU GRANICU IZMEĐU SRBIJE I BUGARSKE U DUŽINI OD SKORO STO KILOMETARA. VELIKA PLANINSKA PROSTRANSTVA POKRIVENA SU PAŠNJACIMA I GUSTIM BUKOVIM ŠUMAMA. SNEGOVI SE NA VISOVIMA OD PREKO DVE HILJADE METARA ZADRŽAVAJU I TOKOM LETA I ZATO PLANINSKE REKE IMAJU POSTOJAN DOTOK VODE TOKOM CELE GODINE. TE REKE SU, VREMENOM, U CRVENOM PEŠČARU USEKLE DUBOKE, SLIKOVITE KANJONE. STARA PLANINA JE ZAŠTIĆENA KAO PARK PRIRODE KOJI SE PROSTIRE NA TERITORIJI OD 142.000 HEKTARA I PRIPADA OPŠTINAMA ZAJEČAR, KNJAŽEVAC, PIROT I DIMITROVGRAD.
Zaglavak je deo lanca, zaglavljen između Trgoviškog Timoka i izdignutog planinskog grebena. Naseljen je od davnina, o čemu najbolje svedoči pećina Korenatac u blizini Gabrovnice, sa dobro očuvanim crtežom konjanika iz bronzanog doba.
Najznačajnije naselje Zaglavka je Knjaževac. Nalazi se na mestu gde se Svrljiški i Trgoviški Timok spajaju i dalje teku kao Beli Timok. Rečne obale su spojene mnogim mostovima, pa grad nazivaju i Mala Venecija. Sadašnji naziv grad je dobio po knjazu Milošu, koji je srušio zloglasnu Gurgusovačku kulu i pokrenuo novi život ovoga mesta. U dolini Trgoviškog Timoka, u selu Donja Kamenica, nalazi se neobična crkvica sa dva zvonika. Posvećena je Rođenju Presvete Bogorodice i pretpostavlja se da je podignuta početkom 14.veka. Sačuvane freske govore o velikom majstorstvu živopisca. Nešto dalje, u pravcu Gornje Kamenice, nalazi se manastir sa crkvom posvećenom Svetoj Trojici. Crkvu su, po predanju, podigli pastiri iz Crnog Vrha, mada se kao ktitor pominje i Lazar, sin despota Đurđa Brankovića.
Budžak je deo Stare planine omeđen državnom granicom Srbije i Bugarske, opštinskom granicom Pirota i Knjaževca, Zaglavkom i obroncima Tresibabe koji se spuštaju do voda Trgoviškog Timoka. Stanovništvo je srpsko, ali su uticaji nomada i osvajača koji su tuda prolazili primetni u navikama i običajima ljudi. Stočarstvo je i dalje primarno zanimanje, uprkos činjenici da su se stada koja su se nekad hiljadila svela na dvocifrene, pa čak i jednocifrene brojke. Da bi umilostivili sveca-zaštitnika svojih stada, pastiri su odvajali najlepše jagnje, ukrašavali ga najlepšim prolećnim cvećem i pred izlazak na planinske pašnjake prinosili na kameni oltar kao žrtvu. Jagnje bi završavalo u kazanu, a čorba bi se osveštavala i delila meštanima kao relikvija. Ovaj običaj je bio poznat pod nazivom Molitva pod Midžorom, i upražnjava se i danas na Đurđevdan.// ek Više u EKO KUĆI No07
NEKAD TRADICIONALNO PASTIRSKO JELO BELMUŽ POSTALO JE POPULARNO MEĐU SVE BROJNIJIM GOSTIMA NA STAROJ PLANINI. SPREMA SE OD MLADOG PUNOMASNOG SIRA I PŠENIČNOG ILI KUKURUZNOG BRAŠNA. BELMUŽ ZNAČI ‘LEP MUŽ, LEP MUŠKARAC’, JER MUŠKARAC KOJI JEDE TO JELO, KAŽU, IMA LEP, RUMEN TEN, MADA BI MU BOLJE PRISTAJAO NAZIV ’JAK MUŽ’, JER JE JELO IZUZETNO KALORIČNO.
Reciklaža
Svaki materijal može biti recikliran i tako smanjiti zagađenost životne sredine, uz istovremeno smanjenje korišćenja prirodnih resursa, kao i potrošnje energije potrebne za procese ekstrakcije, proizvodnje i ugradnje novih materijala. Postoji mnogo prednosti reciklaže materijala, od kojih su najznačajnije sledeće: smanjenje upotrebe energije, smanjenje zagađenja životne sredine, čuvanje prirodnih resursa i očuvanje prostora koji inače zauzimaju deponije.
Reciklažom se smanjuje upotreba energije, kako za proizvodnju artikala od novih resursa, tako i za transport tih resursa. Smanjenjem energije prilikom proizvodnje smanjuje se i emisija štetnih gasova, pa se na taj način izbegava zagađenje životne sredine i globalno
zagrevanje. Korišćenjem starih sirovina za dobijanje novih proizvoda smanjuje se potreba za novim prirodnim resursima, što predstavlja ogoroman napredak u iskorišćenju ovih ograničenih resursa. Samim tim što se materijali ponovo koriste, umesto da se bace, deponije otpada su manje, tako da ostaje više korisnog prostora za zelene površine ili neku drugu namenu.
Prosečno domaćinstvo proizvodi oko 30,5 miliona tona otpada, koji sadrži do 60% materijala koji se može reciklirati. U razvijenijim evropskim zemljama reciklira se i preko 50% otpada, a u Srbiji – tek 8%.
Da li ste znali sledeće:
– Reciklažom jedne limenke može se sačuvati dovoljno energije da televizor bude uključen 3 sata.
– Jedna reciklirana staklena flaša omogućava 25 minuta rada kompjutera.
– Jedna reciklirana plastična flaša može da sačuva energiju da sijalica od 60 W svetli 3 sata.
– Za reciklažu papira potrebno je 70% manje energije nego za njegovu proizvodnju od novih sirovina.
Kao potpora ekološkim aspektima reciklaže, postoje i ekonomske pogodnosti. U planu je otvaranje više pogona za reciklažu, tako da će u skorijoj budućnosti to postati i unosan posao. Reciklaža je za prirodno okruženje, kao i za samog čoveka, povoljna sa više aspekata, a potreban je minimalan napor da bi ona postala svakodnevna navika ljudi.
MEDICINA STANOVANJA I ODRŽAVANJE
Kuće bi trebalo da predstavljaju zdrava i bezbedna mesta za život, i doskora niko o njima nije razmišljao kao o potencijanim uzrocima zdravstvenih problema. Ipak, u kući ima mnogo faktora koji mogu prouzrokovati zdravstvene probleme, pa tako, na primer, primena određenih materijala, farbi i premaza može izazvati alergijske reakcije kod ljudi.
Pri projektovanju kuće mora se voditi računa o izboru lokacije, kao i o orijentaciji kuće i izboru materijala za njenu izgradnju i izolaciju. Ukoliko jedna od navedenih stavki nije nu redu, to će se odraziti na kvalitet unutrašnje mikroklime.// Više u EKO KUĆI No 03
Eko prirodni materijali
WPC (WOOD POLYMER COMPOSITE) – KOMPOZITNI MATERIJALI NA BAZI DRVETA
Sastoji se od drvnih vlakana, plastičnih matrica i raznih drugih aditiva. Udeo vlakana drveta je obično između 50-90%. Pozitivne osobine su sledeće: visoka otpornost na vlagu, vremenske uticaje, insekte i mikroorganizme, veća postojanost u odnosu na pucanje, uvijanje i cepanje povećana otpornost na požar itd. Ono što je najvažnije jeste to da se ovi materijali mogu praviti od otpadnog materijala (i onog na bazi polimera i onog od drveta i ostalih prirodnih vlakana), kao i to da se i sami, nakon upotrebnog veka, mogu u potpunosti reciklirati.
Kompozitni materijali svoju primenu nalaze u otvorenom prostoru (za podne profile, profile za stolariju, zidne obloge, ograde, opremu za dečja igrališta, klupe, stepeništa, pešačke mostove), u enterijeru (za pregradne zidove, podove, nameštaj, stolariju, stepeništa, lajsne, police), u javnom prostoru (za ograde, zvučne barijere na auto putevima, razne table i znakove), u automobilskoj industriji (za unutrašnje obloge vrata i hauba, oslonce za sedišta, stražnje police).
HEAT TREATED NATURAL WOODS – TERMIČKI OBRAĐENO DRVO
Ovo drvo je termički obrađeno delovanjem visoke temperature i pritiska, čime se hemijska struktura njegovih ćelija menja bez unošenja dodatnih hemikalija. Ono dobija tamniju boju, postaje otporno na spoljne uticaje (sunce, vetar, vlagu), insekte i truljenje. Lako je za održavanje (jednom godišnje ga treba tretirati zaštitnim uljima), dobija na čvrstoći, stabilnih je dimenzija (jer ne upija i ne ispušta vlagu), dužeg veka trajanja.
Zahvaljujući ovim osobinama, pruža nam se prilika da ga koristimo na neočekivanim mestima: kao fasadne obloge, u vidu pregrada koje služe kao zaštita od kiše, za podne obloge oko bazena, izradu baštenskog nameštaja, u kupatilima.
Slična metoda, kojom se drvo nižeg kvaliteta priprema za spoljnu upotrebu, jeste acetilacija, tj. proces prilikom kojeg se iz drveta uklanjaju apsorberi i oslobađa voda, tako da postaje trajnije i otporno na spoljne uticaje. Kuvanjem se može postići i tamnija boja.
BAMBOO – BAMBUS
Postoji oko hiljadu različitih vrsta bambusa, i oni se mogu se naći u svim klimatskim uslovima, na hladnim planinama i u vrelim tropskim regionima. Efikasan je agens u otklanjanju ugljen-dioskida i moćan u stvaranju kiseonika. Za razliku od drugih vrsta drveta, bambus je veoma lagan, ali zahvaljujući velikoj gustini, tvrđi je od mnogih vrsta drveta.
Upotreba bambusa u građevinarstvu veoma je rasprostranjena. Tradicionalno se koristi za građevinske skele, nameštaj za domaćinstvo, podne i zidne obloge, roletne. Može postići relativno visok nivo čvrstoće, pa se u ekološkoj gradnji koristi i kao armatura, umesto one klasične – od čelika. Kada se koristi u spoljnim uslovima, potrebno je zaštititi ga od uticaja vlage, od insekata, kao i od gljivičnog truljenja. Nedavno su ga otkrili i proizvođači bicikala, jer je čvrst i lagan, pa je takav bicikl pouzdan, interesantan i pogodan za nošenje.
COCONUT WOOD – KOKOSOVO DRVO
Struktura kokosovog drveta je kararteristična po tome što nema godišnje prstenove, tj. godove. Masa na periferiji stabla (debljine oko 5 cm) mnogo je kvalitetnija od one u njegovoj unutrašnjosti i više se koristi. Ovo drvo je otpornije i jače od hrastovog drveta, i ima mnogo manji stepen bubrenja i skupljanja.Klasična tehnologija prerade drveta može se primeniti i na kokosovo drvo.
Zbog zanimljive površinske strukture koristi se za proizvodnju zidnih panela, parketa, nameštaja, za izradu elemenata enterijera (lampi, vaza, raznih posuda i pribora), modnih detalja. Kokosova vlakna u kombinaciji sa drugim (jutom, lateksom) koriste se i za porizvodnju papuča i odevnih predmeta.
CORK – PLUTA
Ovaj u potpunosti prirodan i obnovljiv materijal dobija se od kore hrasta plutnjaka. Sadrži 40 miliona ćelija po kubnom centimentru i gotovo 50% njegove mase čini vazduh. Ova masa se melje do oblika granulata i zatim, uz pomoć vruće pare pod pritiskom, presuje se do dobijanja plutene pleve. Kod pečene plute, granulat se tokom ekspandiranja presuje u blokove, a oni se kasnije mogu seći u ploče. Smola plute služi kao vezivno sredstvo, a nije potrebno dodavati sredstva protiv zapaljivosti.Pluta je vrlo lagana i elastična, i odlična je za zvučnu i termo izolaciju. Posebnu otpornost ima na insekte, kiseline, vodu, požar; ugodna je za hodanje i dugog je životnog veka (nekoliko decenija).
Najčešće se koristi u enterijerima, pri izradi podnih i zidnih obloga. Pluta je u potpunosti ekološki i biorazgradiv materijal, te ne opterećuje životnu sredinu.
TRSKA
U pitanju je barska biljka sa cevastom stabiljkom, koja uspeva u močvarnim predelima. Počinje svoj razvoj u proleće, čim temperatura mulja dostigne 6-8°C, i onda naglo raste (prosečno, dnevno, oko 3 cm, maksimalno 5–6 cm). Punu razvijenost postiže nakon tri do pet godina, što je čini idealnim obnovljivim izvorom.
U građevinarstvu se najviše koristi kao krovni pokrivač, zatim kao armatura u zidovima od naboja, za toplotnu i zvučnu izolaciju podova, zidova, potkrovlja, kao ispuna za ograde, potom za izradu suncobrana, kabina i tome slično. Doskora se pletivo od trske, zbog svoje strukture i krutosti, koristilo kao idealna podloga za malterisanje plafona.
Trska je prirodni ekološki materijal sa mnogo dobrih osobina: troši malo energije tokom proizvodnje, otporna je na glodare, odličan je termički i zvučni izolator, i bez ikakvih je štetnih uticaja na zdravlje ljudi. Poseduje radiološke i elektromagnetne osobine, ima sposobnost da vrši difuziju tako da objekat „diše”, pa na ovakvim zidovima ne dolazi do stvaranja vlage i buđi usled uparavanja, a istovremeno se stvara povoljna mikroklima u objektu.
Ukoliko se pravilno ugradi, vek trajanja joj je neograničen. U ekološkom smislu je korisna jer eksploatacija trščanih polja ima pozitivan efekat na životnu sredinu, pošto prečišćava otpadne vode.
SLAMA
Materijal koji se hiljadama godina koristio u građevinarstvu danas ponovo dobija na popularnosti, naročito sa ekološkog stanovišta. Bale od slame se koriste ne samo kao izolacija, već se od njih prave i gotovo kompletni zidovi. Ugrađuju se u već pripremljene „okvire” od nosećih elemenata konstrukcije, najčešće drvenih stubova i greda. Slama se postavlja sistemom preklopa i dodatno povezuje i pričvršćuje klinovima ili vrpcama. Na ovako pripremljenu osnovu nanose se malter ili blato, i to vrlo pažljivo, jer ukoliko neka slamčiča ostane da viri, ona može poslužiti kao fitilj za izazivanje požara. Iako je slama lako zapaljiva, gusto upakovane bale slame imaju visoku otpornost na plamen.
Kod ovakvih zidova ne postoje hladni mostovi, nisu potrebi dodatni vezivni ni zaptivni elementi (mada se mogu upotrebiti po želji), u slami nema polena, te ne postoje alergeni koji bi mogli biti neugodni.
Danas na tržištu postoje i dodatno kompresovane bale, koje imaju daleko veću izolacionu i mehaničku otpornost od onih standardnih, pa se, osim za zidove, može koristiti i za izolaciju tavanskih prostora i podova, a relativno niska cena slame čini da je prilikom izgradnje možemo koristiti u izobilju. Njen jedini nedostatak može predstavljati neotpornost na vlagu, tako da se kod ovakvih zidova mora obezbediti način otpuštanja viška vlage. Takođe, opasnost predstavljaju i hidroinstalacije, kod kojih može doći do curenja i izlivanja, pa se cevi moraju postavljati izvan zidova, ili se moraju koristiti plastične, sa dodatnim sigurnosnim mehanizmima.
Kod nas se slama, naročito u Vojvodini, veoma mnogo koristila u gradnji kuća. Danas to nije slučaj, iako je starost tih objekata i uvek prijatna mikroklima u njima dokaz da su takvi objekti dugovečni, kvalitetni i bezbedni.// Više u EKO KUĆI No03
Drvo kao stari-novi eko-materijal
U poslednjih nekoliko godina, imajući u vidu da je ekološki kriterijum sve značajniji prilikom izbora materijala, drvo se ponovo sve češće koristi. Životni ciklus drveta je održiv, jer je ono CO2 neutralno, što znači da tokom svog života uzima onoliko ugljen-dioksida koliko otpušta prilikom sagorevanja ili raspadanja. Drvo upija zagađivače iz vazduha, vlagu i postiže psihološku harmoniju sa ljudima. Zahvaljujući svojim tehnološkim, ekološkim, ali i psihološkim karakteristikama, drvo je čest izbor za fasadne obloge.
Drvo na fasadi je izloženo brojnim uticajima iz spoljnog okruženja, koji remete površinu i strukturu drveta, skraćujući time njegov vek trajanja. Značajni uticaji iz spoljašnje sredine koji mogu oštetiti drvo jesu sledeći: atmosferski uticaji (kiša I vetar), velike temperaturne oscilacije, sunčevo zračenje (posebno ultraljubičasto zračenje), uticaj zemljišta (gde se razvijaju razni organizmi koji uništavaju drvo), zagađenost vazduha (odakle čestice prašine, čađi, soli, sumpora i sl. ubrzavaju eroziju površine drveta), i štetočine (mikroorganizmi I insekti).
Usled delovanja spoljašnje sredine, javljaju se različite posledice na drvenim elementima. Drvo je hidroskopno, pa prima vodu, zbog čega se povećava poprečni presek elementa, a zatim se smanjuje kako se drvo suši. Posledica ovih oscilacija bivaju pukotine na drvenoj površini. Pukotine još mogu nastati i usled mraza, načina sečenja drvene građe i promena temperature vazduha. One mogu biti različite veličine, a duboke pukotine mogu da oslabe celu strukturu, jer se u njima sakuplja voda i razmnožavaju štetočine. Gljive razlažu drvo, pa ono truli i na površini se pojavljuje bela trulež. UV zračenje, sunce, vetar, kiša i prašina dovode do toga da nezaštićene drvene površine vremenom posive. To je prirodan zaštitni sloj, ali u mogim slučajevima nije poželjan iz estetskih razloga.//Više u EKO KUĆI No 03
Reciklirani materijali
RECIKLIRANI PAPIR
Papir se ranije proizvodio od starih tkanina, a danas se proizvodi od celuloze koja se dobija iz drveta. Međutim, da bi se smanjilo uništavanje šuma, sve više se (oko 65%) koristi reciklirani materijal, jer se celulozna vlakna mogu upotrebljavati 5 do 7 puta. Osim što time čuvamo šume (sačuva se 17 stabala), prednost recilkiranog papira je i to što je za njegovu proizvodnju potrebno 60% manje primarne energije i 50% manje vode nego za dobijanje novih vlakana, a za 74% je manje zagađenje vazduha.
Reciklirani papir se koristi u industriji papira, u automobilskoj industriji, građevinarstvu (kao izolacioni materijal), u industriji nameštaja (zamena za ivericu), pri izradi elemenata za pakovanje, u dizajnu.
Papir je, inače, čista i lako dostupna sirovina, koje ima oko 30% u našem otpadu.
TERMOIZOLACIJA OD CELULOZNIH VLAKANA
Ovaj material je napravljen od recikliranog papira, koji je tretiran boraksom i bornom kiselinom radi zašitite od požara. Nisu poznati rizici po zdravlje vezani za ce-
RECIKLIRANI MATERIJALI
lulozna vlakna i, za razliku od mineralne vune, sa ovim materijalom je mnogo prijatnije raditi. Onemogućava razvoj plesni i buđi, ne izaziva koroziju aluminijuma, čelika i bakra, i uopšte nije toksičan.
U procesu proizvodnje ne dolazi do zagađivanje vode i zemljišta, i troši se veoma malo energije. Ova se vlakna koriste za termoizolaciju krovova, zidova i podova. U pod se postavljaju tako što se jednostavno ručno polože, a u zid se uglavnom ubrizgavaju pod pritiskom, u suvom obliku.
EKOLOŠKE GIPS-PLOČE
Ekološke gips-ploče za sistem suve gradnje proizvode se od običnih materijala na neobičan način. Reciklirani gips, reciklirana celulozna vlakna i reciklirana voda koriste se za dobijanje jedne homogene mase, koja se potom oblikuje u table. Nakon sušenja, table velikih dimenzija seku se po meri.
Jedinstvenost ovog proizvoda ogleda se u tome što se on u potpunosti može reciklirati, tako da ne dolazi do stvaranja otpada.
Revolucija materijala održivi materijali u arhitekturi
DOK VLASNICI KUĆA PRIDAJU SVE VEĆU VAŽNOST SMANJENJU POTROŠNJE ENERGIJE KORIŠĆENJEM OBNOVLJIVIH IZVORA ENERGIJE, ARHITEKTE SU OHRABRENE RAZVOJEM NOVIH MATERIJALA I TEHNOLOGIJA, KOJIMA SE POSTIŽE BOLJA ENERGETSKA EFIKASNOST OBJEKATA. KORISTE SE PRIRODNI I RECIKLIRANI MATERIJALI, I NA TAJ NAČIN SE GRADE UDOBNI OBJEKTI, POVOLJNI ZA LJUDE I NJIHOVO PRIRODNO OKRUŽENJE.
Izgrađeno materijalno okruženje obuhvata velike količine obnovljivih i neobnovljivih resursa, koje je čovek uzimao od zemlje da bi ih iskoristio za svoju dobrobit. Danas smo dostigli neverovatne cifre, koje govore da se u sistemima gradnje koji se danas najčešće koriste utroši oko 650 kg mat erijala za masivne konstrukcije i oko 450 kg za lake konstrukcije. Zato ne iznenađuje podatak da je građevinski sektor najveći potrošač resursa širom sveta, ali i da veliko učešće u proizvodnji otpada ima upravo građevinski otpad. Inovacije u materijalima iz 20. veka uglavnom se zasnivaju na sirovoj nafti, i za nekoliko godina će potpuno izgubiti svoj značaj. Razvoj gradnje u budućnosti zasnivaće se na pronalaženju materijala čiji će način proizvodnje, upotrebe i razgradnje štedeti resurse i neće biti štetni za čoveka i njegovu okolinu.
Odabiranje prihvatljivijih materijala je jedan od načina za poboljšanje ekoloških i energetskih karakteristika zgrada, ali i za smanjenje problema energetike i zagađenja na globalnom nivou. Odluku o izboru materijala čini više momenata, a najzastupljeniji su oni objektivni, oni kojii nam pružaju egzaktne podatke o fizičkim ili hemijskim karakteristikama, mogućnosti reciklaže, ceni i sl. Zahtevi su kompleksni: dugoročna i sigurna upotreba, otpornost na požar, zvučna i toplotna izolacija, kontrola vlažnosti i drugo, tako da ih često ne može zadovoljiti jedan materijal, pa se koriste višeslojne strukture, gde svaki sloj ima određenu funkciju. Potrošači su, takođe, svesni ekoloških aspekata materijala i njihovog životnog ciklusa, tako da je ulaganje u održive proizvode dobra investicija.
Bilo da smo proizvođač ili potrošač, imamo širok spektar mogućnosti izbora. Sada možemo da izaberemo materijale poput onih prirodnih iz neposrednog okruženja, poput onih napravljenih pomoću novih tehnologija, kao i poput recikliranih, koji nemaju negativan uticaj na prirodu, a koji će kroz ponovnu upotrebu na najbolji način poslužiti svrsi.
Sprovode se istraživanja u vezi sa prirodnim rastom biljaka i dobijanjem sirovina biološkim procesom. Poljoprivredni otpad se sve češće koristi za dobijanje kompozitnih materijala, zamenjujući konvencionalne komponente. Postaje skoro nezamislivo da se bilo šta baci – sve može da se reciklira i da se od novodobijenog materjala napravi novi proizvod.
Tipovi kuća i upotreba ekoloških materijala u narodnom graditeljstvu
BIOKLIMATSKI ASPEKTI NARODNOG GRADITELJSTVA NA PROSTORIMA BIVŠE JUGOSLAVIJE VEOMA SU ZA NAS ZANIMLJIVI I ZNAČAJNI, JER SU KLIMATSKI USLOVI U KOJIMA SU NASTAJALI OBJEKTI NARODNOG NEIMARSTVA GOTOVO ISTOVETNI SA DANAŠNJIM. UOPŠTE UZEV, POSTOJE TRI VEĆE OBLASTI KOJE SE RAZLIKUJU PO SVOJIM KLIMATSKIM ODLIKAMA – PRIMORSKA, PLANINSKA I PANONSKA.
Raznolike klimatske odlike pojedinih oblasti uslovljavaju raznolikost tipova narodnog graditeljstva. U zavisnosti od oblasti u kojoj se gradilo, kao i od vrste primenjenih materijala, može se razlikovati nekoliko tipova narodnih kuća (terminologija preuzeta od J. Cvijića, uz pridodat tip vojvođanska kuća):
1. Kamena kuća jadranskog primorja i golog karsta gradila se u predelima u kojima se oskudevalo u drvetu: severna Dalmacija, istočna Hercegovina i Crna Gora sa primorjem;
2. Dinarska brvnara je uglavnom bila pravljena od drveta. Krov joj je bio od dasaka ili šindre. Brvnara ovog tipa ima u planinskim, šumovitim predelima Bosne i zapadne Srbije, a bile su rasprostranjene i po šumovitim, karsnim predelima Like, Banije i Korduna. U Sloveniji, na dinarskoj brvnari se primećuje uticaj alpskog načina gradnje;
3. Moravsko-vardarska kuća od ćerpiča i pleteri (kod drugih autora nazivana i bondručara) ima drveni kostur ispunjen lakšim materijalom i blatom. Za ispunjavanje kostura najčešće su se koristila pritesana brvna i talpe, a u Vojvodini – trska oblepljena blatom. Kuće ovog tipa gradile su se u centralnoj, istočnoj i južnoj Srbiji;
4. Vojvođanska ili prečanska kuća je kuća od naboja (nabijena zemlja), ponekad od ćerpiča ili pečene cigle. Ovakve su se kuće gradile u Vojvodini, Baranji i Slavoniji;
5. Tursko-istočnjačka kuća je obično bila kuća na sprat, kod koje je ovaj natkriljivao prizemlje. Pravljena je od ćerpiča ili pleteri, a uglavnom je pokrivana ćeramidom. Gornji deo ovakve kuće zove se čardak, on je u dinarskim šumovitim oblastima mogao biti od brvana. Ovakvih kuća ima u Bosni i Hercegovini, na Kosovu i Metohiji, i u nekim delovima Makedonije (Debar, Ohrid, Kruševo i Bitolj).// ekNENAD MILORADOVIĆ – Više u EKO KUĆI No03
Drvo u enterijeru drvo na podu
UPRKOS SVIM TEHNIČKO-TEHNOLOŠKIM CIVILZACIJSKIM ODMACIMA I INOVACIJAMA, DRVO KAO OMILJENI MATERIJAL OPSTAJE I TRAJE MILENIJUMIMA.
Nagon za samoodržanjem je čoveka od iskona navodio da potraži prirodni zaklon ili da ga sam napravi, kako bi se zaštitio od raznovrsnih opasnosti – studeni, nevremena, divljih životinja, neprijatelja… Ako u blizini nije bilo kakve pećine ili jame, valjalo je zaklon napraviti, pa se, po pravilu, koristilo ono što se zatekne pri ruci, najčešće neko deblo, granje ili veći kamen.
Od tada do danas potreba za zaklonom nije nestala, ali se način njegove gradnje menjao, kao i materijali koji su korišćeni. Ipak, uprkos svim tehničkotehnološkim civilzacijskim odmacima i inovacijama, drvo kao omiljeni materijal opstaje i traje milenijumima. Menjao se samo način obrade – od primitivne sekire do modernih, automatizovanih mašina, kao i način primene. Od isključivo konstruktivnog materijala, drvo je postajalo i dekorativni, pa se, gotovo doslovno, ceo “zaklon”, odnosno moderna kuća, može napraviti od njega. Sa ekološkim i pasivnim kućama to i jeste jedan od trendova za budućnost.
Ipak, u ovom tekstu ćemo se ograničiti na samo jedan segment primene drveta u rezidencijalnim objektima – na drvene podne obloge. Isprva samo funkcionalne, vremenom su dobijale i dekorativni karakter.
Pored daščanih i brodskih podova, koji se i dalje koriste, parket doživljava pravu renesansu kroz brojne nove završne obrade, koje ističu sve prednosti drveta i naglašavaju njegovu prirodnost i neprevaziđenu toplinu, a sa druge strane otvaraju prostor za dizajnerski pristup svakom pojedinačnom prostoru.
Tako se sve više primenjuje termička obrada drveta, čiji efekat su izmenjena mehanička, ali i vizuelna svojstva drveta: od svetlijih vrsta drveta poput jasena, graba, bagrema, ali i bukve i hrasta, dobija se lepa, egzotična tamna boja, u tonovima od starog zlata do crne čokolade, a bez upotrebe štetnih supstanci, te se s punim pravom može nazvati ekološkom.
Sada se i kod nas mogu nabaviti egzotične vrste drveta, koje su donedavno bile poznate samo dobro upućenima – poput sapelija, kempasa, duzijea, jatobe, sukupire, kumarua, vengea i sl. Neke vrste su, poput tika, bile dobro poznate, ali teško dobavljive. Sada se, međutim, njegovom neprolaznom i svevremenom elegancijom mogu podičiti brojni srpski enterijeri.
Opšti trend povratka prirodi, naročito u zapadnoj Evropi, na velika vrata je vratio uljenje kao završnu obradu u produkciji gotovih parketa. Oksidativna ulja koja se proizvode na bazi prirodnog lanenog ulja stvaraju na površini drveta tanki film koji ga štiti od habanja, dajući mu istovremeno sasvim prirodan, pomalo postan mat izgled. Pore drveta ostaju otvorene i omogućavaju drvetu da “diše” i ponaša se kao mikroregulator klime u prostoru. Pod bosom nogom se zaista oseća pravi dodir drveta, pogotovo ako je uljenje kombinovano sa nekom drugom obradom, poput četkanja ili ručnog hoblovanja. Izgled ovako obrađenog drveta je potpuno prirodan i veoma lepo se kombinuje, kako sa drugim tradicionalnim materijalima, poput kamena, cigala, ili – da pređemo u drugu sferu – vune, pamuka, lana, tako i sa veoma modernim, sjajno uglačanim površinama od stakla, inoksa ili lakiranog drveta i medijapana.// ekISIDORA GORIĆ – Više u EKO KUĆI No03
