Nova finska kuća – Ceo život na jednom mestu
KUĆA U ŠUMI KOLIKO I ŠUMA U KUĆI – ARHITEKTURA ZAUZIMA ULOGU POSREDNIKA IZMEĐU SAVREMENOG ČOVEKA I PRIRODE.
Kuća Apelle je sagrađena pre svega da bude deo prirode. Okolna šuma je pretvara u sklonište za potrebe jedne savremene porodice modernih navika. Kuća je u šumi koliko i šuma u kući – arhitektura zauzima ulogu posrednika između savremenog čoveka i prirode.
Ovu jednoporodičnu kuću u finskom gradu Karji dizajnirao je biro Casagrande Laboratory. Već na prvi pogled nalik je na brod usidren u luci. Potpuno nenametljiva u ambijentu, nepretencioznog dizajna sa pretečom u daščanoj kolibi, ova zgrada je utopljena u krajolik na jednostavan i prirodan način. Život koji se u njoj odvija je specifičan po tome što je naglašeno jedinstven, što sublimira sve životne funkcije na jednom mestu, što je adaptibilan i slobodan – bez konformističkih stega i poštovanja normi klasične arhitekture. Pod krovom ove kuće druži se, radi, obeduje i spava, u jednom dahu i u jednoj istoj odaji.
Unutrašnji prostor kuće je izrazito longitudinalan i neprekinut – to je fluid koji se razliva kretanjem kroz kuću da bi se na kraju te ose utopio u šumu. Na ovoj putanji nižu se javni i privatni segmenti, i to tako što se isti prostor koristi za različite namene u zavisnosti od trenutka – danju ili noću. Tako se u delu enterijera tradicionalno korišćenom za obedovanje može spavati, a dnevna soba, po pravilu centar porodičnog druženja, pruža pogodnosti za studijski rad, pa čak i za fitnes trening. Ovakav multifunkcionalni prostor svoje korene vuče od tzv. ’tupa’ ili ’pirtti”’, drvene kolibe tipične za tradicionalnu finsku arhitekturu.
Sa ovako udruženim životnim funkcijama ukućana i namenama prostora, enterijer nas šarmira svojom polivalentnošću i duhovitošću. Slična duhovitost postoji i spolja, na fasadi, gde se čita simbol lađe usidrene na kopnu, usred šume. Asocijaciju na brod stvaraju kružni prozori, kao i brodski pod u unutrašnjosti kuće. Fasada je potpuno bela, i u zimskom delu godine stapa se sa snežnim ambijentom. Snabdevena je raznolikim grupacijama prozora – kružnih, kvadratnih, linijskih, koji predstavljaju ključ za dešifrovanje funkcionalne organizacije enterijera.
Objekat Apelle je dobro izolovan materijalom na bazi drveta. Tokom duge i jake zime zagreva se geotermalno i iz još dva izvora toplote, peći i kamina. Peć u spavaćoj sobi, visoka i snežno-bela poput brodskih jarbola na palubi, razdvaja prostor sa krevetom od ostatka odaje. Masivni kamin od crne cigle u dnevnoj sobi jedini je detalj u enterijeru koji nije beo. Spolja gledano, on je još jedan nautički simbol. Liči na dimnjak, a kuća uz njega – na parobrod.
Spavaća soba je u elevaciji domišljato povezana sa kuhinjom tako što ima pristup do spavaće lođe -ležaja izvedenog na vrhu viseće kuhinje. Ukupna površina kuće od 140m2 iskorišćena je maksimalno štedljivo i na najfunkcionalniji način. Kuća je okupana svetlošću, enterijer gotovo potpuno beo, a sve to uz efektnu upotrebu ogledala stvara optičku varku veće zapremine prostora. Mobilijar i oprema su svedeni, minimalistički, malobrojni. Prostor je rasterećen svakog suvišnog detalja, i kao takav izrazito duhovan i kontemplativan.
SPECIFIČNOST KUĆE OGLEDA SE U TOME ŠTO SE ISTI PROSTOR KORISTI U RAZLIČITE SVRHE U ZAVISNOSTI OD TRENUTKA – DANJU ILI NOĆU. OVAKAV MULTIFUNKCIONALNI PROSTOR SVOJE KORENE VUČE OD TZV. ’TUPA’ ILI ’PIRTTI’ DRVENE KOLIBE, KOJA JE TIPIČNA ZA TRADICIONALNU FINSKU ARHITEKTURU.
Kuću su izgradila dva lokalna stolara specijalizovana za izgradnju ne samo objekata, već i drvenih brodova. Nije čudno, stoga, što su konstrukciju tretirali kao lađu, počev od forme do načina materijalizacije. Tako je duh lokalnog finskog neimara ugrađen u kuću zajedno sa duhom tradicije, ambijenta, arhitekte i na kraju – korisnika. //ek Mare Janakova Grujić-Više u EKO KUĆI No29
Masivni kamin od crne cigle u dnevnoj sobi jedini je detalj u enterijeru koji nije beo.
Spavaća soba je u elevaciji domišljato povezana sa kuhinjom tako što ima pristup do spavaće lođe – ležaja izvedenog na vrhu viseće kuhinje.
Unutrašnji prostor objekta je izrazito longitudinalan i neprekinut – to je fluid koji se razliva kroz kuću.
Nameštaj od kartona
ODRŽIVOST KAO KONCEPT ŽIVOTA NIJE ZAOBIŠAO NI DIZAJN, OD MODNOG DIZAJNA DO DIZAJNA NAMEŠTAJA I ENTERIJERA. IAKO SE NAJČEŠĆE U PROCESU RECIKLAŽE KORISTE PLASTIKA, DRVO I TKANINE, ČINJENICA JE DA JEDNU TREĆINU SVAKODNEVNOG OTPADA ČINE KARTON I PAPIR, A OD RECIKLIRANOG KARTONA MOGU NASTATI RAZLIČITI PREDMETI I KOMADI NAMEŠTAJA.
Izrada nameštaja od kartona nije nova pojava, ali brazilski dizajner Domingo Totora u svom radu koristi reciklirani odbačeni karton na potpuno nov način. Pulpa dobijena reciklažom osnova je za novi materijal koji je vrlo sličan drvetu. Nakon što je primetio ogromnu količinu kartona koju je odbacila lokalna kompanija, Totora je dobio ideju da ga upotrebi kao materijal u svom umetničkom i dizajnerskom radu. Kao rezultat, nastali su komadi nameštaja, predmeti i skulpture koje pod mentorstvom Dominga Totore ručno izrađuju lokalni umetnici i zanatlije.
Svoj rad Totora opisuje kao mešavinu umetnosti i dizajna, a njegovi proizvodi su vaze, posude za voće, ukrasi, komadi nameštaja i drugi predmeti čija boja podseća na osnovnu boju prirode, boju drveta, kamena i zemlje. U teksturi ovih predmeta primetan je efekat sunčevog svetla.
Dizajn zamišljen kao održivi proces vidljiv je na primeru inicijative koja je nedavno pokrenuta u Brazilu, a koja promoviše zanatstvo kao izvor prihoda u siromašnim zajednicama i istovremeno čuva životnu okolinu. Projekat ima socijalnu i ekološku dimenziju, koje bi trebalo da budu ključna odrednica u evaluaciji modernog dizajna.//ek Više u EKO KUĆI No29
Da li je zid granica?
VILA U JATSAUGATAKEU JE KUĆA ZA ODMOR, ZA BEG IZ GRADSKOG JEZGRA U PRIRODU. KAD SE IZ KUĆE PRUŽA POGLED KA DVA PLANINSKA VENCA, ONA NE SME OSTATI ZATVORENA. AKO UZMEMO U OBZIR DA SE JOŠ OD DAVNINA U JAPANSKOJ TRADICIJI KRITERIJUMI ESTETIKE FORMIRAJU PREMA PRIRODI, TAČNIJE PREMA KOEGZISTIRANJU SA PRIRODOM, NEDOPUSTIVO JE BILO NAPRAVITI KUĆU KOJA ĆE SVOJIM KARAKTEROM FUNKCIONISATI SAMO UNUTAR OBODNIH ZIDOVA.
Vila u Jatsaugatakeu je kuća za odmor, za beg iz gradskog jezgra u prirodu. Kad se iz kuće pruža pogled ka dva planinska venca, ona ne sme ostati zatvorena. Ako uzmemo u obzir da se još od davnina u japanskoj tradiciji kriterijumi estetike formiraju prema prirodi, tačnije prema koegzistiranju sa prirodom, nedopustivo je bilo napraviti kuću koja će svojim karakterom funkcionisati samo unutar obodnih zidova.
Razmišljajući o granici, odnosu prirode i izgrađenog, arhitekti su dopustili da ih inspiriše lokacija na kojoj se nalazi vila i da definišu polaznu tačku u projektovanju, gde se nadahnuće tražilo u vrhovima okolnih planina. Ako uzmemo u obzir i činjenicu da se još od davnina u japanskoj tradiciji kriterijumi estetike formiraju prema prirodi, tačnije prema odnosu sa prirodom, nedopustivo je bilo napraviti kuću koja će svojim karakterom funkcionisati samo unutar obodnih zidova.
Na prvi pogled je primetno da je vila u Jatsugatakeu otvorena ka okruženju. Kuću čine tri trapezasta ošupljena kubusa. Veštim potezima, zakrivljenim zidovima, kuća poziva korisnika da uđe unutra. Jasna granica između spolja i unutra ne postoji. Barijeru su autori uspeli da zamaskiraju blagim prelazom, kosim zidovima i pragovima, koji u nekom trenutku mogu tipološki da se posmatraju kao spoljašnji trem ili kao enterijer objekta.
Parter ispred kuće u najvećoj meri zauzima bašta sa povrćem, kako bi se zadovoljila potreba korisnika, starijeg bračnog para koji je imao želju da se skloni iz grada i da se bavi baštovanstvom. Iza kuće se nalazi vrt, a sa bočnih strana kuća je ušuškana šumom. Iz takve postavke se čita širok spektar sagledavanja okoline pri projektovanju, što je rezultiralo dobijanjem sjajnih vizura. Kuhinja i kupatilo orijentisani su prema vrtu iza kuće. Trpezarija izlazi na baštu sa povrćem, a pogled iz dve najlepše prostorije – dnevne sobe i spavaće sobe, kadriran je ka planinskom vencu Jatsugatake i Japanskim Alpima.
U prefekturi Jamanaši, delu Japana u kome se nalazi ova vila, leta su prilično topla, a zime hladne. U Japanu svako godišnje doba ima posebnu draž i lepotu, tako da je u ovakvom okruženju od izrazite važnosti bilo obezbediti prijatan boravak u vili tokom svih godišnjih doba. //ek NIKOLA MARAVIĆ -Više u EKO KUĆI No24
Dom za skulptora
U KANADI JE IZGRAĐEN SAVREMENI DOM ZA SKULPTORA, KOJI ODRAŽAVA IZUZETAN STVARALAČKI HEDONIZAM I OSLOBOĐENOST AUTORA OD USTALJENIH NAČINA GRADNJE. NA SEBI SVOJSTVEN I AUTENTIČAN NAČIN, OVAJ OBJEKAT SE BORI ZA VIZUELNU EGZISTENCIJU U PRELEPOM PRIRODNOM OKRUŽENJU.
Jedinstvo forme, psihološkog i vizuelnog izraza, savršen osećaj za sintezu oblika i utisak konstruktivne napetosti koja probija iznutra, rezultat su saradnje arhitekata iz arhitektonske firme YH2, koji su zajedno sa skulptorom Jacekom Jarnuskievičem dizajnirali njegov dom u Istočnom Boltonu. Arhitekti naglašavaju da je ovaj projekat osmišljen praćenjem linije nadrealnosti, gde je svaki dizajner imao zadatak da nadogradi rad svog prethodnika. Ovo je rezultiralo vertikalnom strukturom koja se sastoji od dva drvena volumena okružena četinarskom šumom, što je odraz lične potrage autora za delićem sklada između artefakta i prirode.
Veštim kombinovanjem jednostavnih kubičnih formi jasnih linija koje streme ka visinama, kontrastom svetlog i tamnog kao osnovnom hromatskom karakteristikom i staklom kao transparentnim likovnim medijumom, ostvaren je dizajn koji potvrdu svoje vrednosti nosi u korenima modernističkih dela. Čvrst i konzistentan u svom gabaritu, objekat je vidno razmekšan procepima i smicanjem volumena koji nedvosmisleno otkrivaju tragove skulptorskog dizajna.
Koristeći arhitekturu kao nadogradnju lokacije i promenu koja uspostavlja apsolutni smisao u odnosu na mesto, kreirana je transparentna nedominantna struktura koja u interakciji sa postojećim prirodnim kontekstom ne gubi svoju vidljivu formu, ali se i ne nameće pejzažu, već ga upotpunjuje i objašnjava. U svakom segmentu oblikovanja višeznačno je prisutna polazna ideja – sažimanje sa okruženjem.
Tome je svedok velika natkrivena terasa na koju se izlazi iz dnevne sobe, i koja služi kao opservacioni toranj sa kojeg se pruža fantastičan pogled na okolnu šumu i živi svet u njoj. Celokupnim svojim karakterom objekat je u dijalogu sa prirodom, a ta interakcija kao primarna karakteristika kvalitetnog životnog prostora unosi autentičnu dramaturgiju vizuelne dejstvenosti i doprinosi snazi utiska.
//ek VESNA RAVIĆ Više u EKO KUĆI No24
Biološki nameštaj
BIORAZGRADIVI EKOLOŠKI NAMEŠTAJ INSPIRISAN JE INDIJSKOM TRADICIJOM ISPIJANJA ČAJA POSLUŽENOG U GLINENIM ČAŠAMA
Adital Ela je izraelski eko dizajner, socijalni preduzetnik i nastavnik, osnivač i generalni direktor S-DESIGN SENSE. Ona posvećuje svoj profesionalni život istraživanju o tome na koje sve načine održivi dizajn može da se zamisli, ilustruje i manifestuje zelenu reformu u susretu između čoveka, objekta i okruženja. Diplomirala je dizajn proizvoda na Institutu Tehnologije Holon, (HIT), a magistarske studije dizajna ’’Čovek i čovečanstvo’’ završila je na programu Akademije za dizajn Eindhoven. Redovno održava predavanja na osnovnim i master studijama na Insitutu Tehnologije Holon i vodi radionice o održivosti širom sveta.
Inspirisana indijskom tradicijom služenja čaja u glinenim čašama, i fascinirana načinom na koji se pomoću sunca ove čaše suše i nakon upotrebe bacaju na zemlju, pomešaju i ponovo upotrebljavaju za nekoliko minuta, Adital je dizajnirala seriju proizvoda Terra.
TERRA je brend koji proizvodi BIO Nameštaj, predmete od kompresovane zemlje i poljoprivrednog otpada. Dizajn je 100% or ganski, zahteva jako malo energije pri proizvodnji i potpuno je obnovljiv. Na kraju svog životnog ciklusa ovaj predmet se uz pomoć vode može remodelovati i reciklirati kako bi dobio drugu funkciju, ili ponov o vratiti u prvobitan, zemljani, oblik. // Više u EKO KUĆI No08
100% ORGANSKI DIZAJN, KOJI ZAHTEVA MALO ENERGIJE PRI PROIZVODNJI, POTPUNO JE OBNOVLJIV I MOŽE SE REMODELOVATI I RECIKLIRATI KAKO BI DOBIO DRUGU FUNKCIJU ILI PONOVO VRATITI U PRVOBITAN, ZEMLJANI OBLIK.
Gradski zeleni kafe
Kao prostor za kreiranje kafea poslužilo je Crveno stepenište, popularni javni amfiteatar smešten na ivici gradskog centra, uz obalu reke Jare. Konstitucija amfiteatra omogućila je stvaranje denivelisanog, terasastog prostora pod vedrim nebom, koji je upotpunjen sadnicama visokog i niskog zelenila. Tako se oko 120 rasada drveta kafe i oko 1500 sadnica tropskog žbunja i cveća našlo u improvizovanim saksijama, duhovito upotpunjavajući ambijent nalik “džungli na asfaltu”. Između njih su umetnuta tri snabdevačka punkta – bara, i oko 1500 drvenih građevinskih paleta od kojih je prostim slaganjem napravljen celokupan inventar kafea. Aranžman sa sadnicama kafe i tropskog rastinja napravljen je logično i smišljeno, vođen idejom da se pokaže put od ambijenta u kome zrnevlje kafe raste, do mesta gde ga u obliku omiljenog napitka ljubitelji sa zadovoljstvom konzumiraju. Sama ideja i njen duh nadrasli su materijalizaciju i izbor materijala za gradnju, pa su se jednostavnost, prirodnost i spontanost istakli kao najbitnija obeležja i vrednost ovog kafea. Važno je bilo nedvosmisleno zadovoljenje funkcije, ali i postojanje dubljeg i šireg smisla u kontekstu opravdanosti i održivosti arhitekture današnjice.
S obzirom na to da je projekat imao za cilj da ostvari najmanji mogući uticaj na okolinu, većina materijala upotrebljenog za kreiranje kafea vraćena je nakon završetka Festivala na prvobitno mesto i funkciju. Sa druge strane, projekat se pokazao kao angažovan i okrenut širenju uticaja, jer je slikovito ispričao priču o kafi, njenom poreklu, proizvodnji i transportu preko okeana i kontinenata, dajući notu misterioznog i egzotičnog jednoj tako sveprisutnoj stvari kao što je kafa. // ek Više u EKO KUĆI No8
