Search
Close this search box.
congress

Kuća u šumi

IDEJA O MINIMUMU, KAO SPECIFIČNOJ PREDNOSTI DUHA NAD MATERIJOM, KOMBINOVANA SA ISTINSKOM IMPRESIONIRANOŠĆU PRIRODNE LEPOTE MESTA, PREDSTAVLJALI SU POLAZIŠTE U PROCESU PROJEKTOVANJA OVE VILE. STUDIJSKA ANALIZA POTKREPLJENA JE SIMPATIJAMA PREMA SKANDINAVSKOM DIZAJNU, ALI I INTERESOVANJEM ZA TRADICIONALNO GRADITELJSTVO REGIJE. PRI SVEMU TOME UVAŽAVAN JE PRINCIP DUALITETA.
U pejzažu Kvebeka, u srcu šume na krajnjem severu Kanade, podignuta je porodična kuća koja je specifična po svojoj dualnosti. Njen spoljašnji izgled predstavlja savremenu interpretaciju šumske vikendice, pri čemu vešto krije komfornu unutrašnjost od čak 175 m2. Kontrastni princip black&white vidljiv je kako na fasadi, tako i u enterijeru, i predstavlja jasan determinator savremenosti. No, ostali elementi, posebno oni vezani za raspored masa, upućuju nas na prošlost i na stil lokalnog života od pre nekoliko vekova. Svaka strana fasade tretirana je kao nezavisno platno čija je kompozicija jednostavna, ali semiološki bogata – alterniraju se puno i prazno, uvučeno i ispupčeno, svetlost i senka, belo i crno, a elementi su raspoređeni uz poštovanje principa zlatnog preseka. Iz istorijske činjenice da je pre jednog veka Maljevičeva slika crnog kvadrata na belom platnu utrla put novom slikarstvu, ova kuća crpi snagu i sublimira sve tekovine moderne, počev od Bauhausa, pa sve do najnovijih varijeteta minimalizma u skandinavskom dizajnu.

Sa strane investitora, mladog i dinamičnog bračnog para, dolazio je neophodan impuls u procesu projektovanja, ali i duboko razumevanje autorske arhitektonske vizije. Sami arhitekti pozvali su se na istorijsku arhitekturu svog lokaliteta – današnja provincija Kvebek predstavljala je nekada francusku koloniju („Nova Francuska“), pa su rani, narodni oblici stanovanja pažljivo analizirani i apstrahovani. Otud visoki dvovodni krov sa plitkom strehom, upotreba lokalnih materijala (ponajviše drveta) i pojedine prostorne proporcije. Drvo koje je korišćeno jeste istočni (atlantski) beli kedar, čija je toplina i tekstura sučeljena sa mat metalnim šavovima konstrukcije.

Reč je o pasivnoj kući iz produkcije lokalnog biroa Cargo Architecture. Autore je prevashodno inspirisala priroda koja okružuje parcelu – šumovite doline, reka Sen Loren, obližnji planinski venci sa skijalištima. Od strane investitora, mladog i dinamičnog bračnog para, dolazio je neophodan impuls u procesu projektovanja, ali i duboko razumevanje autorske arhitektonske vizije.

Sami arhitekti pozvali su se na istorijsku arhitekturu svog lokaliteta – današnja provincija Kvebek predstavljala je nekada francusku koloniju, pa su rani, narodni oblici stanovanja pažljivo analizirani i apstrahovani. Otud visoki dvovodni krov sa plitkom strehom, upotreba lokalnih materijala, najviše drveta, i pojedine prostorne proporcije. Drvo koje je korišćeno jeste istočni (atlantski) beli kedar, čija je toplina i tekstura sučeljena sa mat metalnim šavovima konstrukcije.// ek MARE JANAKOVA GRUJIĆ – Više u EKO KUĆI No26

Mesto gde stanuje drveće

JUŽNO OD JEDNOG VIJETNAMSKOG AERODROMA NALAZI SE PREPOZNATLJIVA I KRAJNJE NEOBIČNA ZGRADA, ISTO TAKO NEOBIČNO NAZVANA – KUĆA ZA DRVEĆE. OVO JE MESTO GDE STANUJE DRVEĆE. UŠUŠKAN U TIPIČNI VIJETNAMSKI OBRAZAC ULICE, OVAJ OBJEKAT U SEBI USPEŠNO KOMBINUJE JEDNOSTAVNE IDEJNE AMBICIJE SA UPEČATLJIVIM, DOBRO UTEMELJENIM FORMALNIM IZRAZOM.
Za neke generacije Vijetnam predstavlja sinonim za zemlju koja nosi svoje mesto u istoriji obeleženo brutalnošću i pobunom, tragedijom i užasom. Godinama su takva osećanja bila prisutna kao realnost ove azijske zemlje. U međuvremenu, Vijetnam je tiho i stoički nastavio dalje. Zemlja je ponovo ujedinjena 1976. godine i počela je njena svestrana ekspanzija.
Ho Ši Min je najveće urbano područje u Vijetnamu i ekonomski centar zemlje, sa visokom godišnjom stopom privrednog, ekonomskog i kulturnog rasta. Gradska populacija se takođe rapidno uvećava.

Za većinu turista, uske bučne ulice i zagušeni autoputevi jednostavno su deo autentičnog iskustva. Ali stvarnost mnogih delova grada podrazumeva preveliku gustinu stanovništva koju dodatno pogoršava loša infrastruktura, zagađenost, neadekvatno rešen saobraćaj i prisustvo siromaštva i nejednakosti. Baš kao i močvarna područja delte Mekonga, delovi grada su skloni poplavama, a samim tim je i ekspanzivni razvoj u novim urbanim područjima ograničena opcija. Pored svega toga, većina zemljišta koje se tradicionalno koristilo za odbranu od poplava, već je izgrađeno.

Kao i u urbanim centrima mnogih zemalja u razvoju, rast populacije grada Ho Ši Min je prvenstveno bio na periferiji. Jedan od najtežih udara prenaseljenosti osetio se severozapadno od centra, oko aerodroma Tan Son Nhat, na osam kilometara od srca grada. Ovde se urbani rast skoro utrostručio u poslednjih 20 godina. Upravo tu, na glavnom međunarodnom aerodromu kroz koji godišnje prođe oko 20 miliona putnika, stičete uvid u staro i novo – suočavate se sa Vijetnamom u tranziciji.

Južno od aerodroma nalazi se prepoznatljiva i neobična zgrada isto tako neobičnog naziva – Kuća za drveće. Ovo je mesto gde stanuje drveće. Ušuškan u tipični vijetnamski obrazac ulice, ovaj objekat u sebi uspešno kombinuje jednostavne idejne ambicije sa upečatljivim, dobro utemeljenim formalnim izrazom.//ek DEJAN POPOV – Više u EKO KUĆI No26

3Shoebox house

ODNOS STAROG I NOVOG, ISTORIJSKOG I SAVREMENOG, AUTORI NE POSMATRAJU KROZ ČIN ISKLJUČIVANJA, SUPROTNOSTI I LOGIČNOG RAZDVAJANJA ILI RAZJEDINJAVANJA, VEĆ U TOME PREPOZNAJU OSLOBAĐAJUĆI KREATIVNI POTENCIJAL ZA STVARANJE ARHITEKTONSKOG DELA KOJE PREDSTAVLJA VIŠEZNAČNOST U POJMOVNOM I OBLIKOVNOM SMISLU. SHOEBOX HOUSE EMITUJE SIMBOLE PROŠLOG VREMENA I KORISTI IDENTITET STAROG KAO POVOD ZA NOVE PROSTORNE INTERVENCIJE, GRADEĆI NA RUBOVIMA SPOJA STARO-NOVO STVARNOST PROMENLJIVOSTI I SAVITLJIVOSTI KOJA PRATI POTREBE SAVREMENOG ČOVEKA.
Vila Shoebox se nalazi u Trnovu u samom centru grada Ljubljane u Sloveniji. Reč je o renoviranju male postojeće kuće iz 1934. godine dizajnirane od strane arhitekte Emila Navinšeka, poznatog po inovacionim prostornim konceptima školskog nekoridorskog plana. Jedan od glavnih ciljeva autora bio je da nagovesti mesto koje nije statično i da otkrije ali i objasni pejzaž i sazrelost vremena koje u njega gleda, povezujući prošlost i sadašnjost na način koji predstavlja kompleksnije viđenje utilitarnosti arhitekture i koji prevazilazi probleme trajnosti sa kojima je arhitektura suočena.

Kutija kao element spoja prošlosti i sadašnjosti
Objekat je svedene forme, u svojoj osnovnoj ideji geometrijski čiste i jasne, u sledu postulata moderne arhitekture i korišćenju elementarnih kubusa – volumena, pravilnih i definisanih. Sastoji se od 3 kubusa, svaki u proporciji kutije za cipele, kao što je postojeći plan kuće. Kutije su složene sa smicanjem od 90 stepeni, što stvara nadvore i terase. Pokušaj međusobnog približavanja i ukrštanja dva pravca – isticanje čistih geometrijskih oblika i njihovo povezivanje sa iskustvom i vremenom, rezultirao je objektom zasnovanom na kubističkom principu razlaganja figure čija vertikalna kompozicija vodi pogled na gore i otkriva uslove za novo viđenje sopstva i okruženja.

Ulica u kojoj se nalazi vila uglavnom je bila izgrađena u 60-im i 70-im godinama s tipičnom jednoporodičnom stambenom kućom napravljenom u kombinaciji bele fasade i obloga tamnog drveta. Materijalizacija fasade ostaje u kontekstu ulične arhitekture, jer arhitektura u ovom slučaju nije artikulisana u vidu negacije, odsustva i bunta, već kao multidimenzionalan prostor u kome je mapirano mnoštvo nesagledivih potencijala koji svojim konceptom omogućava konstituisanje nove forme dela u pokretu.

JEDAN OD GLAVNIH CILJEVA AUTORA BIO JE DA NAGOVESTI MESTO KOJE NIJE STATIČNO I DA OTKRIJE, ALI I OBJASNI PEJZAŽ I SAZRELOST VREMENA KOJE U NJEGA GLEDA, POVEZUJUĆI PROŠLOST I SADAŠNJOST NA NAČIN KOJI PREDSTAVLJA KOMPLEKSNIJE VIĐENJE UTILITARNOSTI ARHITEKTURE I KOJI PREVAZILAZI PROBLEME TRAJNOSTI SA KOJIMA JE ARHITEKTURA SUOČENA.

Ulica u kojoj se nalazi vila uglavnom je bila izgrađena u 60-im i 70-im godinama s tipičnom jednoporodičnom stambenom kućom napravljenom u kombinaciji bele fasade i obloga tamnog drveta. Materijalizacija fasade ostaje u kontekstu ulične arhitekture, jer arhitektura u ovom slučaju nije artikulisana u vidu negacije, odsustva i bunta, već kao multidimenzionalan prostor u kome je mapirano mnoštvo nesagledivih potencijala koji svojim konceptom omogućava konstituisanje nove forme dela u pokretu.// ekVESNA RAVIĆ- Više u EKO KUĆI No26

Od elemenata enterijera oblikovani su podignuti podijumi, niše, plakari, mali prostori za sedenje.

Srce kuće – presek svih volumena i spoj starog i novog dela jeste stepenište

Integracijom do potpune pripadnost prirodi

PETRA OSTANEK NA MEĐUNARODNOM KONGRESU ODRŽIVA ARHITEKTURA-ENERGETSKA EFIKASNOST ODRŽANO OD 6-8 OKTOBRA 2017 U JUGOSLOVENSKOJ KINOTECI U BEOGRADU
PETRA OSTANEK JE JEDAN OD OSNIVAČA ARHITEKTONSKOG BIROA O+P>A I SOBA, GDE IMA FUNKCIJU VOĐE PROJEKATA. TAKOĐE, KAO ARHITEKTA SVOJ RADNI OPUS UPOTPUNJAVA I SA TIMOVIMA U BIROU ENOTA I GENIUS LOCI. PETRA ORGANIZUJE MNOGOBROJNE IZLOŽBE, GDE KAO ČLAN ŽIRIJA UČESTVUJE NA TAKMIČENJIMA I DODELAMA NAGRADA, MEĐU KOJIMA SE IZDVAJAJU BRICK AWARD SE EUROPE 2015 I GREEN PENCIL 2015. OD 2009. DO 2013. GODINE BILA JE ČLAN ODBORA ZA ZAKONODAVSTVO, KAO I PREDSEDNIK ASOCIJACIJE ARHITEKATA U KOMORI ZA ARHITEKTURU I PROSTORNO PLANIRANJE SLOVENIJE. OSVOJILA JE MNOGOBROJNE NAGRADE KAO ČLAN RAZLIČITIH ARHITEKTONSKIH TIMOVA NA ARHITEKTONSKIM KONKURSIMA I TAKMIČENJIMA. PETRA OSTANEK JE NOSILAC PRIZNANJA GREEN PENCIL AWARD 2014, AUTOR JE VELIKOG BROJA STRUČNIH TEKSTOVA, I UREDNICA JE PREDSTOJEĆE KNJIGE O ISTORIJI URBANOG PLANIRANJA, POVODOM 650. GODIŠNJICE NOVOG MESTA.
Projektovanje ugostiteljskih objekata često podleže uticaju niza diktiranih pravila. U hotelijerstvu i ugostiteljstvu kao posebnoj grani, zastupljene su norme koje direktno utiču na projektovanje i dizajn objekata.

Standarde postavljaju trendovi, menadžeri, zastupnici velikih lanaca i vlasnici kojima je brza isplativost najčešće jedino merilo uspešnog projekta. Od ugostiteljstva ne možemo odvojiti pojam luksuza. Luksuz ima svoje kategorije, koje najlakše raspoznajemo po ’broju zvezdica’. Svaka kategorija podrazumeva određenu površinu sobe, sadržaj, raspored, opremu i organizaciju. Da su se strogo držale pravila, da su pale pod uticaj uobičajenog i standardizovanog, autorke objekta Apartmani Ortenia, Petra Ostanek i Tinka Prekovič, ne bi proizvele arhitekturu vrednu pažnje. Veliki izazov je bio pred njima, jer su znale da projektuju objekat koji će biti pozicioniran u poetičnom okruženju, na padini ispod dvorca, u malom mestu na jugoistoku Slovenije – Podčetrtek. Nenarušen, sam sebi dovoljan predeo pun zelenila, kao i prepoznatljivi dvorac na najvišoj koti okruženja, predstavljaju vrlo inspirativne, ali i zahtevne kulise koje lako mogu da se naruže neadekvatnim arhitektonskim odgovorom. Arhitekti su evidento ukazali poštovanje prirodnom okruženju i prepustili su mu dominaciju u odnosu na novoizgrađeni objekat.

Koncept prožima sve nivoe projektovanja, pa je tako primenjen i na rešenju konstrukcije. Statika objekta rešena je lakim potezima u karakteru zakona prirode. Objekti prate padinu na kojoj su nastali. Delimično su upušteni u teren i ostvaruju dodatni nivo integracije sa tlom. Masu zauzima betonska ploča koja reaguje kao teg na kosom terenu i pravi strukturalnu bazu objekta. Na tu potporu naslanja se drvena konstrukcija sačinjena od stubova, greda i rogova koji formiraju ram, tj. konture objekta.

APARTMANE ORTENIA ČINI 6 CELINA PODELJENIH U 3 KUBIČNE FORME SMEŠTENE NA OBRONCIMA PLANINE U MALOM MESTU NA JUGOISTOKU SLOVENIJE. ARHITEKTI SU USPELI DA, VODEĆI RAČUNA O POTREBAMA SAVREMENOG GRADSKOG ČOVEKA, OBJEKAT HARMONIČNO UKLOPE U PRIRODU I DA, PRATEĆI NJENE ZAKONE, NE NARUŠE KRAJOLIK I ISKORISTE OKRUŽENJE KAO ELEMENT ARHITEKTURE

Savremen pristup projektovanju sagledava se u osnovi objekta. Svaki kubus na nivou višeg terena deli se na dva identična apartmana. Svaki apartman unutar dnevnog prostora ima samo jednu pregradu – zid koji deli spavaću i dnevnu zonu, a jedinice praktično ne poseduju enterijerska vrata, ukoliko ne računamo vrata minimalnog toaleta.// ek NIKOLA MARAVIĆ – Više u EKO KUĆI No25

Enterijer je savremen, čistih ivica i toplih boja i prožet je tradicionalnim elementima. Zahvaljujući velikim prozorskim oknima, pejzaž postaje deo enterijera.

Dečja zemlja

ALESSIO BATTISTELLA NA MEĐUNARODNOM KONGRESU ODRŽIVA ARHITEKTURA-ENERGETSKA EFIKASNOST ODRŽANO OD 6-8 OKTOBRA 2017 U JUGOSLOVENSKOJ KINOTECI U BEOGRADU
ALESSIO BATTISTELLA JE SVOJE OBRAZOVANJE ZAPOČEO NA POLITEHNIČKOM UNIVERZITETU U MILANU, NAKON ČEGA JE DOKTORSKU TITULU U OBLASTI ARHITEKTURE STEKAO NA PAVIA UNIVERZITETU. OD 1999. GODINE BIO JE PREDAVAČ NA OVIM UNIVERZITETIMA, KAO I NA EVROPSKOM INSTITUTU ZA DIZAJN, NOVOJ AKADEMIJI LEPIH UMETNOSTI (NABA) I DOMUS AKADEMIJI, A TRENUTNO PREDAJE I NA POLITEHNIČKOM UNIVERZITETU U TORINU.
OD 2004. GODINE RADIO JE NA NEKOLIKO NAUČNO-ISTRAŽIVAČKIH PROJEKATA. KAO PREDSEDNIK ARCÒ – ARCHITETTURA E COOPERAZIONE, AKTIVNO UČESTVUJE U NAUČNIM ISTRAŽIVANJIMA IZ OBLASTI ODRŽIVE ARHITEKTURE U KONTEKSTU HUMANITARNIH KATASTROFA. ZAJEDNO SA TIMOM ARCÒ, SVOJA ISTRAŽIVANJA PREDSTAVIO JE NA 13. I 15. BIJENALU ARHITEKTURE U VENECIJI. NJEGOVI RADOVI SA ARCÒ-OM OBJAVLJENI SU U MNOGOBROJNIM ARHITEKTONSKIM ČASOPISIMA, I VIŠESTRUKO JE NAGRAĐIVAN. NEKA OD PRIZNANJA KOJA JE DOBIO ZA SVOJ RAD SU YOUNG TALENTS RENZO PIANO FOUNDATION AWARD I HOLCIM AWARD FOR SUSTAINABLE CONSTRUCTION.
DECA SA MNOGIH UGROŽENIH PODRUČJA ŠIROM SVETA U KOJIMA BESNE POLITIČKI, VERSKI I RASNI SUKOBI, TRAŽE PAŽNJU I POMOĆ U SVAKOM TRENUTKU SVOG ŽIVOTA I ODRASTANJA I MOLE ZA MALO SVETLOSTI OD SVIH NAS NA GLOBALNOM PLANU. ARHITEKTI KOJI SE BAVE ODŽIVOM ARHITEKTUROM PREUZIMAJU ODGOVORNOST DA KREIRAJU NJIHOVU SADAŠNJOST I PROJEKTUJU NJIHOVU BUDUĆNOST.

U pojasu Gaze, gde vlada večni nemir i pritisak zbog netrpeljivosti između Palestine i Izraela, u želji da se obezbede kvalitetniji uslovi za život žena i dece iz beduinskih zajednica, 2011. godine započela je izgradnja dečjeg centra Um al Nasser. Objekat čiji su autori stručnjaci za održivu arhitekturu Studio ARCò arhitektura i kooperacija i studio MCA Mario Cucinella Architects, izgrađen je za samo nekoliko nedelja tehnikom “uradi sam”. Kao građevinski materijal korišćene su vreće napunjene zemljom, tehnika koja je u ovom pustinjskom ambijentu već uspešno primenjivana na zapadnoj obali oblasti Gaze.
Beduinska tradicija građenja
U samom procesu izgradnje učestvovala je i lokalna zajednica Um al Nasser. Ovo Društvo šatora, kako se nazivaju beduini sa severa zemlje, proterano je iz Biršeba 1948. godine i ima polunomadsku istoriju, autentičnu kulturu i zanimljivu tradiciju građenja koju neguje sve do danas.

Sa osvrtom na prošlost čiji su tragovi u pustinji još uvek vidljivi, projekat ima za cilj promovisanje ovog specifičnog lokalnog identiteta kroz reinterpretaciju beduinskog šatora – privremene strukture gde vertikalni elementi podržavaju dekorisanu tkaninu, obično izrađenu od ovčije vune. Struktura šatora je podeljena na dva različita prostora: jedan javni deo, za zajedničke aktivnosti i za prijem gostiju, i drugi privatni, za svakodnevni porodični život. Kombinujući inovativne tehničke mogućnosti sa savremenim arhitektonskim elementima, Um al Nasser višenamenska struktura implicira ove tradicionalne karakteristike.

Zidovi koji okružuju centralno dvorište i učionice izgrađeni su od vreća napunjenih zemljom takozvanom “earthbags” tehnikom, koju je 1980-tih prvi put koristio Nader Kalili. Izolacioni zidovi omalterisani blatom okružuju područje obdaništa u kome se deca igraju i uče, imitirajući tako oazu u kojoj su zaštićena od spoljašnjih dešavanja.// ek KATARINA TOMIĆ – Više u EKO KUĆI No25

Porodica bistrih potoka

EKOLOŠKA KOMUNA U PODNOŽJU PLANINE RUDNIK – PIONIRSKA TAČKA POVRATKA PRIRODI. PORODICA BISTRIH POTOKA JE JEDINSTVENA UMETNIČKA EKOLOŠKA KOMUNA U SRBIJI I ŠIREM REGIONU ZASNOVANA NA PRINCIPIMA JEDNOSTAVNOSTI, ISKRENOSTI I HRABROSTI.
Iz Novog Sada krenuli smo kombijem 1. maja 1977. Tako je započela misija povratka prirodi, komuni i elementarnoj umetnosti. Želeli smo da ostvarimo svoj san započet događajima oko 1968. (Omladinske revolucije) o promeni sveta, a onda smo shvatili da mi sami moramo da se menjamo. I to iskonski, individualno i etički. Šuma je za mene, moju ženu i ćerku Istu, bio korak ka plemenitijem životu. Kroz dve godine došli su na svet Aja i Sun, pa se naša porodica zaokružila sa pet članova i mnogim ljudima koji su sa nama živeli. Osnovna načela bila su: Filozofija zemlje, Otvoreni dom, Umetnost i Skromna ekonomija. Osnovno načelo egzistencije nam je bilo – ’’Sve što imamo želimo da podelimo, sve što nam treba nekako ćemo dobiti.’’ I eto, ovaj dom u koji dolaze ljudi, razmenjuju se ideje i gaji nada i optimizam, traje trideset šest godina.

U šumu smo stigli iz gradske komune koju su činili: Slobodan Tišma, Miroslav Mandić, Vera Vasilić, Peđa Vranješević, Čeda Drča, Ana Raković, Vladimir Kopicl, Lana Belić, Slavko Bogdanović, Mirko Radojičić, Vladimir i Božidar Mandić. Uz nas su bili Želimir Žilnik, Dejan i Bogdanka Poznanović, Judita Šalgo, Tibor Varadi, Oto Tolnai, Vujica Rešin Tucić, Zoran Mirković, Anđelija Terzić, Katalin Ladik – ljudi predani duhu avangarde. Konceptualna umetnost i bratstvo krasili su angažman naše gradske komune. Trpeli smo i posledice zbog angažovane umetnosti i društvenog nepristajanja na institucije i partijske instrukcije. Nekoliko članova komune zbog delovanja u umetnosti posetilo je zatvor u Sremskoj Mitrovici u trajanju od jedne godine.

Mene ja zanimala Zelena revolucija. Ona je zasnovana na kreativnom anarhizmu – NE PRISTAJEM, ALI NI NE RUŠIM. Zanimao me je individualni gest i odgovornost, iz čije filozofije je proizašla briga za Planetu i Pojedinca. Zagovarali smo dolazak ’’Doba 5 E’’ – EKOLOGIJA, ETIKA, EROTIKA, EMOCIJE, ESTETIKA! Ni jedan od ovih pet elemenata ne možeš kupiti na tržištu, barem ne za novac.

Moja žena Braila i ja obrađivali smo baštu na organski način, uzimali lekovito i hranljivo bilje i punili magacin hrane, tako da smo nahranili ljude sa preko 350.000 obroka. Sami smo pravili krevete, stolice, patos od krivih i odbačenih dasaka (pripadali smo drvenoj civilizaciji) i razvijali gostoljublje kao osnovu komunikacije i napora da ne izgubimo ljubav prema čoveku. Beket je pred kraj života govorio: ’’Ismevao sam čoveka, ali da budem iskren – voleo sam ga!’’. Živeli smo autohtono i oslobođeni zahteva koje je nametao novac. Putovali smo autostopom, pozajmljivali knjige i nosili odeću (pomalo iznošenu) koju smo dobijali od prijatelja – donatora. Živeli smo idilu u maloj oazi u šumi na obroncima Rudnika, sa osećanjem da nismo inferiorni u odnosu na jednog njujorčanina ili parižanina, jer smo shvatili da dolazi doba Planetarizma, zajedničke ideje koja bi mogla da okupi svet oko nesebične budnosti – Spasiti Život!

PORODICA BISTRIH POTOKA JE PROJEKT MODERNE UMETNOSTI i istorije sa puno samostalnih detalja i događaja koji se lagano pretvaraju u mit o čoveku koji ne želi da napusti humanost, prisnost, plemenitost i saosećanje sa bolom zemlje koji ona nosi.
U šumi smo zatekli drvenu kuću, kamenu kuću, kuću od blata i još dva objekta napravljena od prirodnih materijala. Pet kuća sagrađeno je u duploj spirali, a njihovo delovanje slično je delovanju pet unutrašnjih organa. Ja sam malo nešto dograđivao. To nazivam ’’arhitekturom od oka’’, jer u prirodi je sve grbavo i krivo i što god bih merio, ispadalo je neukusno. Kada bih grede poređao samo gledajući ih, sve bi dobro ispalo. Jednom mi je Čedomil Veljačić, naš budistički monah sa Cejlona pisao: “ Piši neravno, kao što je priroda“.

Posle avangardnih događanja sedamdesetih godina prošlog veka, Porodica bistrih potoka nastavila je umetnost autentičnog ispoljavanja. Ta umetnost nazvana je ’’estetikom divljizma’’. Božidar je nju primenio u tekstovima, u likovnoj praksi i u pozorištu. Svako umetničko delo, pre svega, nastaje iz neznanja i ničega, a tek naknadno (vremenom) ono svoje isijavanje oblikuje i određuje kao biće umetničkog življenja.

UMETNOST NIJE UMETNOST AKO LIČI NA UMETNOST. Sve je u dubini čoveka. Najveći događaj za čoveka je susret sa samim sobom. Stvarati umetnost tako da liči na tebe samog! Umetnost je ono delo za koje autor odgovara životom i smrću.
DUHOVNOST je rafinirana mreža na kojoj je sazdana egzistencija komune. Mreža se ne vidi, ali ona preobražava biće i iščekuje dolazak nežne epohe, doba u kojem će progovoriti duh deteta, igre i neutilitarnosti. Nikoga ne učim, veli Božidar Mandić, ali ni od koga ni ne učim. Sve što je značajno dolazi iz nezavisnosti. I iz autentičnog.
Ista, Aja i Sun i moja unučad Lav, Vuk, Teo i Luna, mada ne žive u šumi, nose ’’šumski senzibilitet’’. Treba koračati ispred sebe!

Načelo gradske komune u Novom Sadu je bilo: Telesna ljubav je duhovna plovidba dvoje ili više ljudi koji se vole. A na staroj kući od blata, čatmari, pisalo je: SVAKOJ SILI SAM POKORAN, I NEPRIJATELJU OVA JE KUĆA OTVORENA. Taj duh traje i u ovom veku. Gostoljublje bi trebalo da postane najizazovniji zalog moderne umetnosti. Ako možeš da podeliš sebe, bogat si!
Jedan od najvećih ciljeva Porodice bistrih potoka je: ne proizvoditi bol.

Tako se naša komuna pretvara u mit i odlazi u istoriju budućnosti. Doba materijalizma lagano završava misiju, dolazi doba duha i duše – doba u kome će se čovek očovečiti, ponovo postati biće dostojno kosmičkog postojanja. Biti ličnost osnovno je značenje individualne revolucije. I kako kaže Božidar Mandić: Živim sam sa puno ljudi i pišem o samom sebi! //ek BOŽIDAR MANDIĆ Više u EKO KUĆI No08

Porodica bistrih potoka

EKOLOŠKA KOMUNA U PODNOŽJU PLANINE RUDNIK – PIONIRSKA TAČKA POVRATKA PRIRODI. PORODICA BISTRIH POTOKA JE JEDINSTVENA UMETNIČKA EKOLOŠKA KOMUNA U SRBIJI I ŠIREM REGIONU ZASNOVANA NA PRINCIPIMA JEDNOSTAVNOSTI, ISKRENOSTI I HRABROSTI.
Iz Novog Sada krenuli smo kombijem 1. maja 1977. Tako je započela misija povratka prirodi, komuni i elementarnoj umetnosti. Želeli smo da ostvarimo svoj san započet  događajima oko 1968. (Omladinske revolucije) o promeni sveta, a onda smo shvatili da mi sami moramo da se menjamo. I to iskonski, individualno i etički. Šuma je za mene, moju ženu i ćerku Istu, bio korak ka plemenitijem životu. Kroz dve godine došli su na svet Aja i Sun, pa se naša porodica zaokružila sa pet članova i mnogim ljudima koji su sa nama živeli. Osnovna načela bila su: Filozofija zemlje, Otvoreni dom, Umetnost i Skromna ekonomija. Osnovno načelo egzistencije nam je bilo – ’’Sve što imamo želimo da podelimo, sve što nam treba nekako ćemo dobiti.’’ I eto, ovaj dom u koji dolaze ljudi, razmenjuju se ideje i gaji nada i optimizam, traje trideset šest godina.

U šumu smo stigli iz gradske komune koju su činili: Slobodan Tišma, Miroslav Mandić, Vera Vasilić, Peđa Vranješević, Čeda Drča, Ana Raković, Vladimir Kopicl, Lana Belić, Slavko Bogdanović, Mirko Radojičić, Vladimir i Božidar Mandić. Uz nas su bili Želimir Žilnik, Dejan i Bogdanka Poznanović, Judita Šalgo, Tibor Varadi, Oto Tolnai, Vujica Rešin Tucić, Zoran Mirković, Anđelija Terzić, Katalin Ladik – ljudi predani duhu avangarde. Konceptualna umetnost i bratstvo krasili su angažman naše gradske komune. Trpeli smo i posledice zbog angažovane umetnosti i društvenog nepristajanja na institucije i partijske instrukcije. Nekoliko članova komune zbog delovanja u umetnosti posetilo je zatvor u Sremskoj Mitrovici u trajanju od jedne godine.

Mene ja zanimala Zelena revolucija. Ona je zasnovana na kreativnom anarhizmu – NE PRISTAJEM, ALI NI NE RUŠIM. Zanimao me je individualni gest i odgovornost, iz čije filozofije je proizašla briga za Planetu i Pojedinca. Zagovarali smo dolazak ’’Doba 5 E’’ –  EKOLOGIJA, ETIKA, EROTIKA, EMOCIJE, ESTETIKA! Ni jedan od ovih pet elemenata ne možeš kupiti na tržištu, barem ne za novac.

Moja žena Braila i ja obrađivali smo baštu na organski način, uzimali lekovito i hranljivo bilje i punili magacin hrane, tako da smo nahranili ljude sa preko 350.000 obroka. Sami smo pravili krevete, stolice, patos od krivih i odbačenih dasaka (pripadali smo drvenoj civilizaciji) i razvijali gostoljublje kao osnovu komunikacije i napora da ne izgubimo ljubav prema čoveku. Beket je pred kraj života govorio: ’’Ismevao sam čoveka, ali da budem iskren – voleo sam ga!’’. Živeli smo autohtono i oslobođeni zahteva koje je nametao novac. Putovali smo autostopom, pozajmljivali knjige i nosili odeću (pomalo iznošenu) koju smo dobijali od prijatelja – donatora. Živeli smo idilu u maloj oazi u šumi na obroncima Rudnika, sa osećanjem da nismo inferiorni u odnosu na jednog njujorčanina ili parižanina, jer smo shvatili da dolazi doba Planetarizma, zajedničke ideje koja bi mogla da okupi svet oko nesebične budnosti – Spasiti Život!

PORODICA BISTRIH POTOKA JE PROJEKT MODERNE UMETNOSTI i istorije sa puno samostalnih detalja i događaja koji se lagano pretvaraju u mit o čoveku koji ne želi da napusti humanost, prisnost, plemenitost i saosećanje sa bolom zemlje koji ona nosi.
U šumi smo zatekli drvenu kuću, kamenu kuću, kuću od blata i još dva objekta napravljena od prirodnih materijala. Pet kuća sagrađeno je u duploj spirali, a njihovo delovanje slično je delovanju pet unutrašnjih organa. Ja sam malo nešto dograđivao. To nazivam ’’arhitekturom od oka’’, jer u prirodi je sve grbavo i krivo i što god bih merio, ispadalo je neukusno. Kada bih grede poređao samo gledajući ih, sve bi dobro ispalo. Jednom mi je Čedomil Veljačić, naš budistički monah sa Cejlona pisao: “ Piši neravno, kao što je priroda“.

Posle avangardnih događanja sedamdesetih godina prošlog veka, Porodica bistrih potoka nastavila je umetnost autentičnog ispoljavanja. Ta umetnost nazvana je ’’estetikom divljizma’’. Božidar je nju primenio u tekstovima, u likovnoj praksi i u pozorištu. Svako umetničko delo, pre svega, nastaje iz neznanja i ničega, a tek naknadno (vremenom) ono svoje isijavanje oblikuje i određuje kao biće umetničkog življenja.

UMETNOST NIJE UMETNOST AKO LIČI NA UMETNOST. Sve je u dubini čoveka. Najveći događaj za čoveka je susret sa samim sobom. Stvarati umetnost tako da liči na tebe samog! Umetnost je ono delo za koje autor odgovara životom i smrću.
DUHOVNOST je rafinirana mreža na kojoj je sazdana egzistencija komune. Mreža se ne vidi, ali ona preobražava biće i iščekuje dolazak nežne epohe, doba u kojem će progovoriti duh deteta, igre i neutilitarnosti. Nikoga ne učim, veli Božidar Mandić, ali ni od koga ni ne učim. Sve što je značajno dolazi iz nezavisnosti. I iz autentičnog.
Ista, Aja i Sun i moja unučad Lav, Vuk, Teo i Luna, mada ne žive u šumi, nose ’’šumski senzibilitet’’. Treba koračati ispred sebe!

Tako se naša komuna pretvara u mit i odlazi u istoriju budućnosti. Doba materijalizma lagano završava misiju, dolazi doba duha i duše – doba u kome će se čovek očovečiti, ponovo postati biće dostojno kosmičkog postojanja. Biti ličnost osnovno je značenje individualne revolucije. I kako kaže Božidar Mandić: Živim sam sa puno ljudi i pišem o samom sebi!
O PORODICI BISTRIH POTOKA:
ŽELIMIR ŽILNIK: Porodica bistrih potoka je predsednik ljutog diletantizma.
VLADETA JEROTIĆ: Božidar Mandić nije guru, već Homo religiosus.
VLADAN RADOVANOVIĆ: Porodica bistrih potoka je jedan od retkih vidova gde se ukida granica između umetnosti i života.
LASLO BLAŠKOVIĆ: Porodica bistrih potoka  ustvari  je veliko pitanje u odnosu na veštačko stimulisani i virtuelno zatočenički svet.
JOVAN ĆIRILOV: Porodica bistrih potoka, na čelu sa Božidarem Mandićem, dokaz je ostvarene utopije. Njihova umetnost teče kao potok pored koga su se nastanili.

Hiša MJ

DRVENA MONTAŽNA KUĆA SA KONSTRUKCIJOM OD PREFABRIKOVANIH DRVENIH RAMOVA I FASADOM OD ARIŠA. PODIGNUTA JE NA IVICI ŠUME, NADOMAK NOVOG MESTA U SLOVENIJI. JEDNOSTAVNIJE MODERNISTIČKE FORME, SA KOMPOZICIJOM KOJA POŠTUJE NAČELA SAME PRIRODE, I SA MATERIJALIZACIJOM KOJOM SE ČVRSTO INTEGRIŠE U OKRUŽENJE, ONA DAJE JEDAN OD MOGUĆIH ODGOVORA NA PITANJE SAVREMENOG “BEKSTVA OD URBANOSTI”.
Kuća je pozicionirana na šumovitom uzvišenju sa koga se pruža izvanredan pogled na grad. U tom smislu, ona koristi urbanost kao jedan od svojih kvaliteta, ali je istovremeno dovoljno daleko od gradske vreve da sva ostala čula nemaju dodira sa konotacijom grada. Do kuće se stiže duhovito organizovanom serijom stepenika, što korisnicima ovog doma omogućava da uvek budu u formi. Drvo se kao preovlađujući materijal gradnje odlično uklapa sa okolnom šumom, pa se kuća stapa sa okruženjem na najprirodniji način. U kuću se ulazi kroz prostrani foaje, a veoma interesantno rešenje predstavlja činjenica da u kući nema hodnika, već se iz spavaćih soba direktno silazi u oblast dnevnog boravka, preko platforme koja je integrisana u njemu. Ovakav koncept ukazuje na odličnu iskorišćenost prostora. Sve sobe su opremljene ugrađenim policama za knjige i plakarskim ostavama koje se protežu od poda do plafona, pa prostor izgleda komforniji i veći.

Plakarska kuhinja je modernog dizajna, i prema savremenom konceptu života, integrisana je u prostor dnevnog boravka. Sa frontovima bez ručki, odražava savršenu ravnotežu elegancije i praktičnosti. Trpezarija je tretirana kao središte doma, mesto neformalnog okupljanja prijatelja, ali i deljenja intimnih porodičnih trenutaka, i kao takva ona predstavlja vezu sa svim ostalim prostorijama u kući.

Iako se nalazi na severnoj strani, ovaj prostor je svojom dužom stranom ostakljen, sa naizmeničnim smenjivanjem kliznih i fiksnih portala, kako se ne bi ograničio impozantan pogled na grad u dolini. Bela je dominantna boja čitavog enterijera kuće. //ek MARE JANKOVA GRUJIĆ – Više u EKO KUĆI No07

KLIJENT JE ŽELEO DA SVOJOJ PORODICI SAGRADI SAVREMENU KUĆU SA PROSTRANIM I SVETLIM ŽIVOTNIM PROSTOROM. KONFIGURACIJA TERENA I POGLED NA GRAD SU USLOVILE DA SE KUĆA OTVARA PREMA SEVEROZAPADU.

Plakarska kuhinja je modernog dizajna i prema savremenom konceptu života.

Sve sobe su opremljene policama i plakarskim ostavama od poda do plafona.

Hiša MJ

DRVENA MONTAŽNA KUĆA SA KONSTRUKCIJOM OD PREFABRIKOVANIH DRVENIH RAMOVA I FASADOM OD ARIŠA, PODIGNUTA JE NA IVICI ŠUME NADOMAK NOVOG MESTA U SLOVENIJI. JEDNOSTAVNE MODERNISTIČKE FORME, SA KOMPOZICIJOM KOJA POŠTUJE NAČELA SAME PRIRODE, I SA MATERIJALIZACIJOM KOJOM SE ČVRSTVO INTEGRIŠE U OKRUŽENJE, ONA DAJE JEDAN OD MOGUĆIH ODGOVORA NA PITANJE SAVREMENOG “BEKSTVA OD URBANOSTI”.
Kuća je pozicionirana na šumovitom uzvišenju sa koga se pruža izvanredan pogled na grad. U tom smislu, ona koristi urbanost kao jedan od svojih kvaliteta, ali je istovremeno dovoljno daleko od gradske vreve da sva ostala čula nemaju dodira sa konotacijom grada. Do kuće se stiže duhovito organizovanom serijom stepenika, što korisnicima ovog doma omogućava da uvek budu u formi. Drvo se kao preovlađujući materijal gradnje odlično uklapa sa okolnom šumom, pa se kuća stapa sa okruženjem na najprirodniji način. U kuću se ulazi kroz prostrani foaje, a veoma interesantno rešenje predstavlja činjenica da u kući nema hodnika, već se iz spavaćih soba direktno silazi u oblast dnevnog boravka, preko platforme koja je integrisana u njemu.

Plakarska kuhinja je modernog dizajna, i prema savremenom konceptu života, integrisana je u prostor dnevnog boravka. Sa frontovima bez ručki, odražava savršenu ravnotežu elegancije i praktičnosti. Trpezarija je tretirana kao središte doma, mesto neformalnog okupljanja prijatelja, ali i deljenja intimnih porodičnih trenutaka, i kao takva ona predstavlja vezu sa svim ostalim prostorijama u kući.

Iako se nalazi na severnoj strani, ovaj prostor je svojom dužom stranom ostakljen, sa naizmeničnim smenjivanjem kliznih i fiksnih portala, kako se ne bi ograničio impozantan pogled na grad u dolini. Bela je dominantna boja čitavog enterijera kuće. Načelo “potrebnog i dovoljnog” je strogo poštovano, jer  minimalistički principi ističu lepotu i vrednost prostora samog po sebi. //ek MARE JANKOVA GRUJIĆ – Više u EKO KUĆI No07

KLIJENT JE ŽELEO DA SVOJOJ PORODICI SAGRADI SAVREMENU KUĆU SA PROSTRANIM I SVETLIM ŽIVOTNIM PROSTOROM.

Plakarska kuhinja je modernog dizajna i prema savremenom konceptu života.

Drvo kao stari-novi eko-materijal

U poslednjih nekoliko godina, imajući u vidu da je ekološki kriterijum sve značajniji prilikom izbora materijala, drvo se ponovo sve češće koristi. Životni ciklus drveta je održiv, jer je ono CO2 neutralno, što znači da tokom svog života uzima onoliko ugljen-dioksida koliko otpušta prilikom sagorevanja ili raspadanja. Drvo upija zagađivače iz vazduha, vlagu i postiže psihološku harmoniju sa ljudima. Zahvaljujući svojim tehnološkim, ekološkim, ali i psihološkim karakteristikama, drvo je čest izbor za fasadne obloge.
Drvo na fasadi je izloženo brojnim uticajima iz spoljnog okruženja, koji remete površinu i strukturu drveta, skraćujući time njegov vek trajanja. Značajni uticaji iz spoljašnje sredine koji mogu oštetiti drvo jesu sledeći: atmosferski uticaji (kiša I vetar), velike temperaturne oscilacije, sunčevo zračenje (posebno ultraljubičasto zračenje), uticaj zemljišta (gde se razvijaju razni organizmi koji uništavaju drvo), zagađenost vazduha (odakle čestice prašine, čađi, soli, sumpora i sl. ubrzavaju eroziju površine drveta), i štetočine (mikroorganizmi I insekti).

Usled delovanja spoljašnje sredine, javljaju se različite posledice na drvenim elementima. Drvo je hidroskopno, pa prima vodu, zbog čega se povećava poprečni presek elementa, a zatim se smanjuje kako se drvo suši. Posledica ovih oscilacija bivaju pukotine na drvenoj površini. Pukotine još mogu nastati i usled mraza, načina sečenja drvene građe i promena temperature vazduha. One mogu biti različite veličine, a duboke pukotine mogu da oslabe celu strukturu, jer se u njima sakuplja voda i razmnožavaju štetočine. Gljive razlažu drvo, pa ono truli i na površini se pojavljuje bela trulež. UV zračenje, sunce, vetar, kiša i prašina dovode do toga da nezaštićene drvene površine vremenom posive. To je prirodan zaštitni sloj, ali u mogim slučajevima nije poželjan iz estetskih razloga.//Više u EKO KUĆI No 03

Tipovi kuća i upotreba ekoloških materijala u narodnom graditeljstvu

BIOKLIMATSKI ASPEKTI NARODNOG GRADITELJSTVA NA PROSTORIMA BIVŠE JUGOSLAVIJE VEOMA SU ZA NAS ZANIMLJIVI  I ZNAČAJNI, JER SU KLIMATSKI USLOVI U KOJIMA SU NASTAJALI OBJEKTI NARODNOG NEIMARSTVA GOTOVO ISTOVETNI SA DANAŠNJIM. UOPŠTE UZEV, POSTOJE TRI VEĆE OBLASTI KOJE SE RAZLIKUJU PO SVOJIM KLIMATSKIM ODLIKAMA – PRIMORSKA, PLANINSKA I PANONSKA.

Raznolike klimatske odlike pojedinih oblasti uslovljavaju raznolikost tipova narodnog graditeljstva. U zavisnosti od oblasti u kojoj se gradilo, kao i od vrste primenjenih materijala, može se razlikovati nekoliko tipova narodnih kuća (terminologija preuzeta od J. Cvijića, uz pridodat tip vojvođanska kuća):
1. Kamena kuća jadranskog primorja i golog karsta gradila se u predelima u kojima se oskudevalo u drvetu: severna Dalmacija, istočna Hercegovina i Crna Gora sa primorjem;
2. Dinarska brvnara je uglavnom bila pravljena od drveta. Krov joj je bio od dasaka ili šindre. Brvnara ovog tipa ima u planinskim, šumovitim predelima Bosne i zapadne Srbije, a bile su rasprostranjene i po šumovitim, karsnim predelima Like, Banije i Korduna. U Sloveniji, na dinarskoj brvnari se primećuje uticaj alpskog načina gradnje;

3. Moravsko-vardarska kuća od ćerpiča i pleteri (kod drugih autora nazivana i bondručara) ima drveni kostur ispunjen lakšim materijalom i blatom. Za ispunjavanje kostura najčešće su se koristila pritesana brvna i talpe, a u Vojvodini – trska oblepljena blatom. Kuće ovog tipa gradile su se u centralnoj, istočnoj i južnoj Srbiji;
4. Vojvođanska ili prečanska kuća je kuća od naboja (nabijena zemlja), ponekad od ćerpiča ili pečene cigle. Ovakve su se kuće gradile u Vojvodini, Baranji i Slavoniji;
5. Tursko-istočnjačka kuća je obično bila kuća na sprat, kod koje je ovaj natkriljivao prizemlje. Pravljena je od ćerpiča ili pleteri, a uglavnom je pokrivana ćeramidom. Gornji deo ovakve kuće zove se čardak, on je u dinarskim šumovitim oblastima mogao biti od brvana. Ovakvih kuća ima u Bosni i Hercegovini, na Kosovu i Metohiji, i u nekim delovima Makedonije (Debar, Ohrid, Kruševo i Bitolj).// ekNENAD MILORADOVIĆ – Više u EKO KUĆI No03

Drvo u enterijeru drvo na podu

UPRKOS SVIM TEHNIČKO-TEHNOLOŠKIM CIVILZACIJSKIM ODMACIMA I INOVACIJAMA, DRVO KAO OMILJENI MATERIJAL OPSTAJE I TRAJE MILENIJUMIMA.
Nagon za samoodržanjem je čoveka od iskona navodio da potraži prirodni zaklon ili da ga sam napravi, kako bi se zaštitio od raznovrsnih opasnosti – studeni, nevremena, divljih životinja, neprijatelja… Ako u blizini nije bilo kakve pećine ili jame, valjalo je zaklon napraviti, pa se, po pravilu, koristilo ono što se zatekne pri ruci, najčešće neko deblo, granje ili veći kamen.
Od tada do danas potreba za zaklonom nije nestala, ali se način njegove gradnje menjao, kao i materijali koji su korišćeni. Ipak, uprkos svim tehničkotehnološkim civilzacijskim odmacima i inovacijama, drvo kao omiljeni materijal opstaje i traje milenijumima. Menjao se samo način obrade – od primitivne sekire do modernih, automatizovanih mašina, kao i način primene. Od isključivo konstruktivnog materijala, drvo je postajalo i dekorativni, pa se, gotovo doslovno, ceo “zaklon”, odnosno moderna kuća, može napraviti od njega. Sa ekološkim i pasivnim kućama to i jeste jedan od trendova za budućnost.
Ipak, u ovom tekstu ćemo se ograničiti na samo jedan segment primene drveta u rezidencijalnim objektima – na drvene podne obloge. Isprva samo funkcionalne, vremenom su dobijale i dekorativni karakter.
Pored daščanih i brodskih podova, koji se i dalje koriste, parket doživljava pravu renesansu kroz brojne nove završne obrade, koje ističu sve prednosti drveta i naglašavaju njegovu prirodnost i neprevaziđenu toplinu, a sa druge strane otvaraju prostor za dizajnerski pristup svakom pojedinačnom prostoru.

Tako se sve više primenjuje termička obrada drveta, čiji efekat su izmenjena mehanička, ali i vizuelna svojstva drveta: od svetlijih vrsta drveta poput jasena, graba, bagrema, ali i bukve i hrasta, dobija se lepa, egzotična tamna boja, u tonovima od starog zlata do crne čokolade, a bez upotrebe štetnih supstanci, te se s punim pravom može nazvati ekološkom.
Sada se i kod nas mogu nabaviti egzotične vrste drveta, koje su donedavno bile poznate samo dobro upućenima – poput sapelija, kempasa, duzijea, jatobe, sukupire, kumarua, vengea i sl. Neke vrste su, poput tika, bile dobro poznate, ali teško dobavljive. Sada se, međutim, njegovom neprolaznom i svevremenom elegancijom mogu podičiti brojni srpski enterijeri.
Opšti trend povratka prirodi, naročito u zapadnoj Evropi, na velika vrata je vratio uljenje kao završnu obradu u produkciji gotovih parketa. Oksidativna ulja koja se proizvode na bazi prirodnog lanenog ulja stvaraju na površini drveta tanki film koji ga štiti od habanja, dajući mu istovremeno sasvim prirodan, pomalo postan mat izgled. Pore drveta ostaju otvorene i omogućavaju drvetu da “diše” i ponaša se kao mikroregulator klime u prostoru. Pod bosom nogom se zaista oseća pravi dodir drveta, pogotovo ako je uljenje kombinovano sa nekom drugom obradom, poput četkanja ili ručnog hoblovanja. Izgled ovako obrađenog drveta je potpuno prirodan i veoma lepo se kombinuje, kako sa drugim tradicionalnim materijalima, poput kamena, cigala, ili – da pređemo u drugu sferu – vune, pamuka, lana, tako i sa veoma modernim, sjajno uglačanim površinama od stakla, inoksa ili lakiranog drveta i medijapana.// ekISIDORA GORIĆ – Više u EKO KUĆI No03

Kuća 205

KUĆA JE POSTAVLJENA NA OGROMNU STENU, OKRUŽENA ŠUMOM, TAKO DA NJENO PRISUSTVO. U PRIRODNOM AMBIJENTU JE I NE NARUŠAVA KRAJOLIK.
Kuća 205 sagrađena je na prirodnoj kamenoj platformi, koja je iskorišćena kao mala bašta. Autorski tim HARQUITECTES, iz Španije, i vlasnici zemljišta složili su se oko toga da smanje veštačko usecanje platformi u zemljištu i da maksimalno iskoriste prirodne terase. Jedina, veštački napravljena, površina je prilazna rampa, koja dijagonalno preseca teren kako bi ga spojila sa nivoom ulice. Unutrašnji raspored kuće baziran je na linearnom nizanju prostorija, različitih dimenzija. Time se stvaraju veliki otvoreni prostori, koji doprinose harmoniji i raznovrsnosti doživljaja, tako da kuća može funkcionisati kao veliki otvoreni prostor, ili prostor izdeljen na manje celine. Debeli sloj stena i dva betonska podupirača iskorišćeni su kao temelji kuće.

Betonski podupirači odvajaju kuću od zemljišta i tako joj obezbeđuju konstantno provetravanje. Ovakav sistem, takođe, omogućava efi kasno dimenzionisanje elemenata i stvaranje velikih lukova, čime se smanjuje zapremina temelja, a geometrija podražava prirodne forme. Smanjenjem zapremine elemenata, značajno se smanjuje količina utrošenih sirovina, energije potrebne za izgradnju, kao i emisije ugljen-dioksida. Suva montaža je jednostavna, brza i podrazumeva znatno manje korišćenje vode. Sve zajedno, u velikoj meri smanjuje trošak investicije i vreme potrebno za realizaciju projekta. Lamelirano drvo je obnovljiv materijal, koji može biti demontiran i recikliran, što znači da se njegov životni ciklus zatvara. Lamelirani drveni paneli mogu da ostanu vidljivi na podovima, zidovima i plafonima.

Instalacije su skrivene i obložene gips-kartonskim pločama na zidovima ispod kojih se distribuira sistem kroz kuću. Pored toga, zidovi u polovini soba su ostali sa vidljivom drvenom strukturom. Fasade su provetrene, sa završnom obradom od četinarskog drveta. Prozori su takođe zaštićeni pokretnim drvenim kapcima. Kuća je postavljena na ogromnu stenu, okružena šumom, tako da njeno prisustvo u prirodnom ambijentu ne narušava krajolik.// Više u EKO KUĆI No01

Drvena fasadna obloga od dasaka sa jednostavnim detaljima veza.

Enterijer – panelni drveni montažni elementi karakterišu i kompletan prostor enterijera.

Club-chen house

Kuća je napravljena na staroj japanskoj farmi trešanja na Datun planinama u Severnom Tajvanu. Arhitektonski biro C-Laboratory dizajnirao je kuću na principu broda, tako da odoleva jakim vetrovima, poplavama i izuzetno toploj klimi. Kuća je izdignuta od tla, da bi u slučaju poplave, voda prošla ispod nje. Različiti prostori su povezani u celinu po osi, od funkcija koje se obavljaju napolju, do unutrašnjih aktivnosti. Mala jedinica, koja sadrži kupatilo i kuhinju, služi kao jezgro drvene strukture, stabilišući je za vreme čestih tajfuna i zemljotresa.
Bio-klimatska arhitektura projektovana je tako da dobija svež povetarac sa reke Datun za vreme vrelih dana i omogućava cirkulaciju vazduha na lokaciji, između rezervoara sveže vode i farme. Kamin se koristi u zimskom periodu za grejanje i kuvanje čaja. Kupatilo je povezano sa malom saunom.
Kuća nije jaka i teška, već lagana i fleksibilna. Ne razlikuje se od okruženja, nego farmerima pruža nužno sklonište.
Kaže se da kuća propada kada, u stvari, ono što je čovek napravio, ponovo postaje deo prirode. U ovom slučaju, arhitekti su pokušali da već na početku projektuju ruinu, koja je od samog početka deo prirode.// Više u EKO KUĆI No01

Kuća koja, poput broda, odoleva jakim vetrovima, poplavama i pretoploj klimi.