nasa reklama

VIŠE OD ČITANJA

Piše:
DRAGOSLAV BOKAN, REDITELJ, FILOZOF I PUBLICISTA

Prebiram nešto po svojoj biblioteci i razmišljam o tome KOLIKO TU SAMO IMA ZANIMLJIVIH TEMA, INTERESANTNIH PITANJA I JOŠ INTERESANTNIJIH ODGOVORA… A mi, ipak, tako često osećamo da nam je dosadno, da skoro ništa više nema smisla, da je sve oko nas utrnulo i propalo, da živimo u svetu ruševina i iluzija…
I zaista nam se čini kako je „sve gotovo“, upropašćeno i zaprljano, i kako nam se sigurno i neumitno bliži strašna Apokalipsa, neki gromoglasni i odavno još „zasluženi“ smak i kraj (ovakvog) sveta.
A svud oko nas, iz najpametnijih i najmudrijih knjiga prosto izranjaju pozivi za neki sasvim drugačiji pogled na (isti ovaj) svet i život: tu su čitave vulkanske erupcije najlepših mogućih misli i opisa, moćni simbolički gejziri smisla i utehe, monumentalni vodopadi isceljujuće svežine spoznaja i samospoznaja…
I mi sve to ne vidimo, po običaju nespremni da se izlečimo čudesnim lekovima koji su nam, doslovno, na dohvat ruke.

Jadikujemo kako „umiremo od žeđi“, a mrzi nas da uzmemo čaše i bokale sa izvorskom vodom (koji su tu, svuda oko nas) i popijemo ono što nam navodno toliko „treba“. Jer, da nam zaista treba – mi ne bismo nikako propustili ovi idealnu priliku da utolimo toliku žeđ.
Prosto je neverovatno koliko mi slabo koristimo svoju „pismenost“ za ono najvažnije od najvažnijeg. Jer kao da ćemo pre izabrati da čitamo najveće gluposti što nas toliko nerviraju (recimo, u dnevnim novinama), nego što ćemo uzeti u ruke kakvu knjigu koja bi nas oraspoložila, uspravila, podigla iz neraspoloženja i bezvoljnosti, prijateljski nas povela tamo gde još nikada nismo bili i gde ništa ne izgleda tako strašno kao što nam se čini.

Čovečanstvo je za potrebe spasavanja naših duša – tokom hiljada proteklih godina – izgradilo tolike veličanstvene hramove vere i tajanstvena svetilišta svih vrsta, iskomponovalo tolike božanske zvuke i božanstvene melodije, oslikalo tolike mistične ikone i fascinantne slike, omogućilo toliko nezaboravnih ljubavi i neverovatnih avantura, pustilo među nas tolike svoje plemenite i talentovane izabranike (da ih mi prepoznamo i poslušamo ili odbacimo i razapnemo) i ISPISALO TOLIKE NEVEROVATNO MUDRE I OKREPLJUJUĆE KNJIGE da bi svako od nas u njima pronašao utehu, radost i smisao svog postojanja.

Ali ne, mi pre izabiramo da svedemo čitav svoj NEPONOVLJIVI život na zaludno razmišljanje o srpskom „položaju u svetu“, na prejako kritikovanje ili još besmislenije obožavanje ovdašnjih (tako neshvatljivo i nepodnošljivo medjusobno sličnih) političara (tih partijskih generala i stranačkih sektaša), na uzaludna nerviranja i virtuelne „borbe“ sa neprijateljem koji ne oseća naše (nepostojeće, a verbalno tako „žestoke“) udarce, na čitanje crne & roze hronike i ono nepodnošljivo, jeftino prolivanje krokodilskih suza nad bolesnom decom i postradalim nevoljnicima (kojima „samo što nismo“ i konkretno pomogli: „evo već sutra“, „čim skupim neki dinar“ i „ugrabim malo vremena“), na uzaludno i bezvezno napadanje na „Grand paradu“, PINK, B92, „Farmu“, „Velikog brata“, „Trenutak istine“, „Utisak nedelje“, „Žikinu šarenicu“, „Insajder“, „Peščanik“ ili Jecin/Cecin koncert na Ušću (sasvim svejedno), na nerviranje što se ne koristi ćirilica, ne ide redovno u crkvu, ne izlazi u dovoljnom broju na kakav „sudbonosni“ politički ulični vašar, što vlasti po ko zna koji put ne shvataju i drugi glasači ne razumeju ono u šta mi verujemo, na ismevanje Marijane, Stanije, Ekrema, Blondi, Sindi, Dare, Maje, Vendi, nekog Čabarkape i izvesnog Karađorđa, Čede i Bebe, Olje i Brankice, Srbljanovićke i Kandićke, Nataše, Mrke i Velje ili ma koga drugog (toliko dalekog od svega onog što nas zaista zanima, svega što ima veze sa našim realnim životima)…
Kao da smo kolektivno poludeli ODUSTAJUĆI OD NAŠIH SOPSTVENIH, STVARNIH ŽIVOTA, onih koje jedino imamo – u korist neke od fatamorgana koje nam se (kao Pinokiju u bajci) svakodnevno nude u lokalnoj verziji domaćeg „Bulevara sumraka“…
I od svih prozora u svet mi smo, izgleda, odabrali onaj nacrtan na zidu, koji i ne postoji nigde sem u našoj mašti i srpskoj „ludoj glavi“.

Zato ODMAH OTVORITE ŠIROM SVE ONE ISTINSKI POSTOJEĆE PROZORE, PAŽLJIVO (kao bračnog druga, fakultet i zanimanje) IZABERITE NEKU STVARNO DOBRU (za vas kao pisanu) KNJIGU, VOLITE KOLIKO GOD I KOGA (I ŠTA) GOD MOŽETE, NE RAZMIŠLJAJTE PREVIŠE (sem uz ikonu, u molitvi) O STVARIMA KOJE NE MOŽETE PROMENITI I AKTIVNO MENJAJTE SVE ŠTO STVARNO MOŽETE PROMENITI, SAMI URADITE ONO ŠTO DRUGIMA GOVORITE DA TREBA DA URADE I NE DOPUSTITE DA BOLESNI SNOVI I NEREALNE MAŠTARIJE OKUPIRAJU VAŠU DUŠU I TAKO (na najgori mogući način) ODREDE VAŠ ŽIVOT.
Za početak kupite, pozajmite, nađite negde (kako znate i umete, kao da vam život od toga zavisi) kakvu dobru knjigu.

I nemojte da prestanete da je čitate dok ne progutate sve njene lekovite i korisne sadržaje.Ja vam predlažem Belu Hamvaša (u bilo kom pakovanju i u što većim količinama), Jevanđelje, Oskara Vajlda, kakav Stendalov, Selinov ili Monterlanov roman (Dostojevski se, valjda, već podrazumeva), Elijadeovu Autobiografiju, sve od Milana Kašanina, Gombričove i Židove dnevnike, Jingerove i Ničeove herojske spise, Herodota i Plutarha, jednu dobru Istoriju Srbije, neki inspirativan duhovni esej Nikolaja Velimirovića, starca Samsona, Pavla Florenskog i Valentina Svencickog, pesme Crnjanskog i Jejtsa, Remboa i Gumiljova, priče Čehova, Mopasana, Edgar Alan Poa i Artura Konan Dojla, testamentarne razgovore Junga i Hesea sa Migelom Seranom, neku strip-avanturu junački-ćutljivog Korto Maltezea ili parsifalski-čednog Alan Forda… za početak.

Biće to sasvim dovoljno. Ostalo će doći samo, putevima SAMO VAŠE LIČNE SUDBINE.
//ek Dragoslav Bokan