UTOPIJA KOJA POSTOJI, USRED SRBIJE

Piše:
DRAGOSLAV BOKAN, REDITELJ, FILOZOF I PUBLICISTA

MORAMO ŠTO VIŠE, OTVORENIJE I GLASNIJE HVALITI SVE ŠTO JE IOLE VREDNO I ORIGINALNO, LEPO I AUTENTIČNO U SVE NIŽEM HORIZONTU NAŠE (POPRILIČNO OBESHRABRUJUĆE) SVAKODNEVNICE ZATO ŠTO IZUZECI, NAŠOM UPORNOŠĆU I ODGOVARAJUĆOM VEROM U SMISAO ŽIVOTA, POLAKO POČINJU DA BIVAJU PRAVILA.

LEPA SRBIJA

Drvengrad mećavnički je svojevrstan paradoks i živi dokaz da utopija (i pored toga što grčki pojam u-topos označava mesto koje ne postoji) ipak može da zaživi, uprkos svemu. Usred nedopustivo zapuštene Srbije koja izgleda mnogo gore nego polovinom devetnaestog veka, rodio se jedan fantastični grad iz mašte. Sav od drveta (čak i podovi u ovoj snolikoj varošici pravljeni su od drvenih greda i kocki), ovaj plemeniti hir Emira Kusturice nam pokazuje kako je sve, ipak, moguće kad se udruže volja, želja, kreativna energija, nadljudska samouverenost, novac i neko dovoljno poštovan i ugledan da može da sve pomenuto uveže u nešto sasvim konkretno i izazovno-provokativno, sasvim atipično za našu zemlju i ono što se već više od 70 godina pravi od nje. Po prvi put sam boravio na ovom neobičnom mestu, prijatno iznenađen srećnim manjkom svake uglancane pompeznosti koju sam, priznajem, očekivao. I sva ona čuvena imena kojim su označene drvengradske ulice (Bergmanova, Novaka Đokovića, Felinijeva, Bogdana Tirnanića…), i pozorišna/bioskopska sala, i restorani, i posvuda razbacani očuvani ‘oldtajmeri’, i crkva-brvnara (koja miriše na rajske šumske arome), i paralelni redovi najrazličitijih kućica što dopunjavaju i formiraju ovaj slovensko-nacionalni Diznilend, srpsko-ruski bajkoliki Kitež-Grad (od dasaka i drveta sačinjen) – sve je na svom mestu, na jednoj od neprebrojivih uzvišica na putu za Višegrad i Republiku Srpsku.

Urbano, ali ne i sterilno; savremeno, ali ne i ultra-moderno i trendovsko; popularno, ali ne i hiper-komercijalno; svetsko, ali ne i snobovski-apatridsko; zanimljivo i jurodivo, ali ne i infantilno, niti neozbiljno; umetničko, ali ne i folirantsko; evropsko, ali ne i antisrpsko; svima otvoreno i dostupno, ali ne i udvoričko – baš po meri onoga što nam je svima nasušno potrebno. Da se pokaže, pod svetlima reflektora, da je IPAK MOGUĆE – uprkos svemu i skoro svima. Može, možda, mnogo šta da se zameri (a kod nas je to odavno postao nacionalni sport) i ovom projektu i Kusturičinom temperamentu i otvorenom preziru prema našim neprijateljima, i smelom davanju prioriteta suštini, a ne formi (uključujući tu i propise, papirologiju, za ovaj slučaj nenadležne i preuske zakone).

Lako je sve kritikovati i dovoditi u pitanje, pošto se za dan može srušiti ono što se gradi godinama i planira decenijama. Posebno kad je u pitanju neko sa ozbiljnom profesionalnom karijerom, neko ko nije imao baš previše razloga da se na ovom mestu bori sa vetrenjačama i večitim nezadovoljnicima. Neko ko je u sebi pronašao rodoljubivi motiv i čudesni entuzijazam onda kada ih je ogromna većina naših sunarodnika gubila i kukavički odbacivala od sebe kao prokletstvo.

Umesto da mi idemo ‘na noge’ silnima, moćnima i poznatima, u ovom slučaju oni dolaze kod nas – i to ne baš najboljim drumom i uz poveliku količinu truckanja na hodočašću do Drvengrada mokrogorskog. I ne bune se, pristaju na sve.

IPAK JE MOGUĆE!

Stvari su kroz drvengradski izuzetak iz svih pravila dobile svoj prirodni oblik i nekakvu idealnu romantičnu ravnopravnost po kojoj mi nismo manje vredni, niti izbačeni iz svih ekskluzivnih i poželjnih kombinacija. Na ovom mestu morate da se spustite na zemlju i zaboravite na svoje Oskare i milione, na uobičajene prohteve i očekivanu (ovde nepostojeću) udobnost. Ako želite da budete stvarno prihvaćeni i uvedeni u krug saveznika i saučesnika drvengradskog projekta.I ženske i muške ‘princeze na zrnu graška’ ovde prolaze kroz zahtevnu i nepopustljivu inicijaciju postajući ponovo onakvi kakvi su bili pre nego što su im se dogodili slava i uspeh. Na njihovu neočekivanu radost i duhovnu korist, kad prođu kroz ovaj ritual vraćanja u prirodno stanje (lišeno svega veštačkog i artificijelnog)… >Srbija sa Drvengradom nas poučava da se mogu obaviti i ‘nemoguće misije’ i opominje da smo umnogome saučesnici u svom ličnom i našem kolektivnom porazu.

Na delu se potvrđuje da snishodljivost i ropski kompleks manje vrednosti nisu prirodni deo našeg karaktera, niti organski deo tragične srpske sudbine. Ja sam sve ovo osećao šetajući drvenom kaldrmom Profesorovog Umetničkog Grada, pod ohrabrujućim obrisima slobodnog neba i naše varijante rusko-hiperborejskih ‘belih noći’. Nije bilo potrebno puno da osetim koliko još neiskorišćenih mogućnosti leži pred nama ukoliko se probudimo i potrudimo. Uz svest o tome da je razumevanje postojećeg najsuperiorniji oblik spoznaje, njena kruna i željeni vrhunac. A ‘ovde postojeće’ je, u svakom smislu reči, vredno našeg razumevanja, poštovanja i pažnje. Zato nam se neizbežno nameću pitanja, sama od sebe: Možemo li se nadati i drugim projektima ove vrste u malodušnim pejzažima ove sada već tragično skraćene Jugoslavije u preuskom joj srpskom kostimu? Da li postoje i drugi dovoljno uporni, sposobni i neustrašivi pokretači iz nepodnošljive inercije u koju smo ubačeni, gurnuti i živi zatrpani? Ili je ovo samo bizarni izuzetak iz svih bezveznih, folirantskih pravila iz našeg sokaka? Postoji li mogućnost zajedničke i masovno prihvaćene inicijative koja može da deluje zarazno i pobednički, dovoljno konkretno i odgovarajuće energično? Ima li šanse da se pokrenemo iz mrtvila i konstantne neuspešnosti svih vrsta (a da nije isključivo sport u pitanju)? Od iskrenog odgovora na ova introspektivna pitanja zavisi toliko mnogo toga u našoj (spoljašnjoj i unutrašnjoj) sudbini. Jer se može toliko toga važnog i dragocenog uraditi, osmisliti i postaviti, samo ukoliko zaista poverujemo da je moguće ono što nam se lažno predstavlja kao suviše komplikovano, neizvodljivo i preteško. Od naše vere u sebe i spremnosti na podvig, manje-više sve zavisi. Ne od spoljašnjih i nepremostivih prilika i neprilika.

KAPETAN VISKONTI I NJEGOV ROMANTIČNI BROD (ANTI-TITANIK)

A sad i jedan moj sasvim neposredni doživljaj, u vidu hedonističke degustacije svih mirisa i ukusa ove jedinstvene bokačovske oaze. Seo sam u drvengradski restoran ‘Viskonti’ i tamo naručio čorbu, leskovačku mućkalicu, kupus salatu i palačinke sa orasima. Ništa posebno, a uoči samog početka božićnog posta… Ali mi je pogled stalno skretao sa jelovnika ove luksuzne filmske kantine svud unaokolo, u potrazi za njenim stilskim i gastronomskim ‘zajedničkim imeniteljem’.

I sve je bilo potpuno uklopljeno u duh celine ove utopijske renesansne republike (prkosno uglavljene nasred brdovitog Balkana). Ničeg zastarelog, ni ofucanog, ali ni pomodnog ili banalno-komercijalnog. Savršen osećaj za meru vlada ovim nostalgičnim mestom (koje ne zna i ne želi da zna da je film, odlukom prekog suda naše epohe, osuđen na lagano umiranje i neizbežnu smrt). Tu nema ničeg preteranog, ni nedovoljnog, ničeg što bi moglo da vas zbuni, uplaši, zabrine ili otera. Ničeg uobičajenog i očekivanog… Na meniju, naravno, nema „koka-kole“, niti ma kakvog sličnog (korporacijskog, medijski reklamiranog, gaziranog) napitka, a sve je, istovremeno, jeftino i ukusno. Draž i aroma bajkolike oaze usred zaparložene jugo-srpske tranzicione pustinje drže sva čula na okupu, ukidajući naše već okamenjeno nepoverenje u to da su čuda još uvek moguća i onu sramnu spremnost na nedostojne kompromise i svakodnevna popuštanja (što ‘živi život’, sav od čežnje i vedrine, očas posla, pretvaraju u najobičnije životarenje). Nimalo slučajno, bočni zid drvengradskog restorana ukrašen je crno-belim Viskontijevim foto-portretom i jednim čarobnim brodom iz dečije mašte tačno ispod njega. Dvoglava ‘ikona otpora’ čovekovoj neverici u ideale – grof Lukino Viskonti i maketa otmenog prekookeanskog broda, spojeni u jednu celinu rukom i osećanjem Emira Nemanje Kusturice za ‘beskonačno kao jedinu meru dostojnu ljudske rase. Zbog toga, sve ono što sam doživeo u drvengradskom (nacionalnom i svetskom) restoranu više zaslužuje da se nazove trpezom nego običnim obedom. Zbog svih lepih utisaka kojima je raskošno začinjena hrana u ovom gastronomskom ‘dolče-vita’ salonu za uživanje… A ako treba da izvučemo neku pouku iz onoga što za nas može i treba da predstavlja jedna ovakva zanimljiva i ambiciozna naseobina, neke stvari nam valja imati stalno na umu. Najvažnije je da ne zaboravimo da budemo neskriveno ponosni na jedan ovako uspešni (ekološki, kulturni i duhovni) projekat od nacionalne (i još šire i veće) važnosti. Da nas naša kratkovida uskogrudost ne odvede u besmisleno čangrizavo zakeranje bez ičeg korisnog po nas i po ma koga oko nas. Moramo što više, otvorenije i glasnije hvaliti sve što je iole vredno i originalno, lepo i autentično u sve nižem horizontu naše (poprilično obeshrabrujuće) svakodnevnice. Zato što izuzeci, našom upornošću i odgovarajućom verom u smisao života, polako počinju da budu pravila.

To je ‘dramaturgija čuda’ preobražena u životnu filozofiju, realnu akciju i pobednički stav. Naš idealni doprinos vremenu u koje smo bačeni rođenjem.