PROCES ČIŠĆENJA - HAOS KAO PRLJAVŠTNA TELA, DUŠE I DUHA

Piše:
DRAGOSLAV BOKAN, REDITELJ, FILOZOF I PUBLICISTA

KAO ŠTO JE EKOLOGIJA MISAO OČIŠĆENJA ZAGAĐENE SPOLJAŠNJE PRIRODE, A UČENJE I PODRŽAVANJE DREVNIH POUKA NAČIN DUHOVNOG ČIŠĆENJA NAGOMILANIH BANALNOSTI I BESMISLICA, TAKO SU MEDITACIJA I USPOSTAVLJANJE PSIHOLOŠKOG BALANSA POSLEDNJA ODBRANA NAJSREĆNIJEG I NAJPRIRODNIJEG POLOŽAJA NAŠEG BIĆA.  JEDINO NAM JE OVA METODA OSTALA U BORBI ZA OČUVANJE DOSTOJANSTVA LJUDSKE VRSTE, KAO DELOTVORAN I PROVEREN NAČIN ČIŠĆENJA SVAKOVRSNE PRLJAVŠTINE KOJA SE DANONOĆNO IZLIVA I TOVARI U NAŠU DUŠU.  ČIŠĆENJEM SEBE POMAŽEMO I UKUPNOM ČIŠĆENJU SVETA, POVEĆAVAJUĆI EKOLOŠKI ČIST OSLOBOĐENI PROSTOR U SEBI I SVOJOJ NAJBLIŽOJ OKOLINI.

Živeći u tranzicionoj milenijumskoj eri, delimo njene vrednosti, vrline i mane.

Pošto je danas sve potpuno drugačije nego što je doskora bilo, moderna civilizacija nas suočava sa mnogim nekada nepostojećim dilemama i iskušenjima. Stvari koje su se podrazumevale ili bile na dohvat ruke, sad su postale ekskluzivne i nesvakidašnje, a one koje se do juče nisu mogle ni zamisliti, postale su svima dostupni deo svakodnevnice.

Fantazija je počela da pobeđuje onu čistu, neposrednu realnost i da je pretiče i pobeđuje na svakom koraku.

Virtuelni svet je prvo postao ravnopravan sa onim stvarnim, da bi ga ubrzo potpuno nadvladao i totalno prekrio svojim elektronskim društvenim mrežama (i svim onim što iz toga neizbežno proističe).

Naša planeta je postala globalno poprište dva sveta: onog koji smo zatekli našim rođenjem i onog koji se rodio, odrastao i vladarski uspostavio u novom milenijumu. A lepota svakog pojedinog dela njegovog visokotehnološkog tela zamaskirala je, za trenutak, ukupni čudovišni izgled ovog civilizacijskog Frankenštajna. Nismo mogli da vidimo, a kamoli da predvidimo u kom će pravcu krenuti čitava stvar.

Čim je urbani život postao nemoguć bez mobilnog telefona (sms poruka, četa, skajpa, mejlova), pokretnog kompjutera (lap-topa i tableta), Interneta (gugla, fejsbuka, tvitera, instagrama), realni svet naših čula je poklekao pred nadmoćnim i društveno privilegovanim osvajačem.

Isto onoliko koliko je virtuelni, digitalni svet praktično doveden do savršenstva, toliko je, opet, realni svet sveden na najniže grane, sateran u marginalni prostor (nikom preterano potrebne) oaze za odmor i meditaciju, da bi se i taj već sasvim suženi prostor, iz godine u godinu skraćivao i nestajao.

Čak ni masovni turizam, kao veoma moćna i super-isplativa industrija, nije uspeo da spreči ovaj sunovrat zelene planete i našeg prirodnog okruženja.

Plastika, metal, staklo i beton, sve naseljeniji megalopolisi, maligna hiper-urbanizacija i agresivno krčenje miliona hektara šuma odavno su postali teško podnošljiv teret na grbači netaknute prirode, a ulazak virtuelne zamene za realnost brutalno je dokrajčio i tragično dovršio čitavu stvar.

Zemlja više nije određena svojom prirodom, dimenzijama, mnogobrojnim živim vrstama i onim divljim, veličanstvenim pejzažima, već unutrašnjom arhitekturom misaonih oblika digitalne civilizacije, našim opsesivnim novouspostavljenim navikama i opasno brzim prilagođavanjem (na pragu zavisnosti).

Decu je danas teško nagovoriti da isključe svoje tehnološke elektronske produžetke i pomagala i da se blagodatno prepuste čistoj prirodi, licem u lice sa vasionom i kosmičkom dimenzijom našeg postojanja. U najboljem slučaju će pristati da nekako pomire suprotnosti i da gunđajući uklope (kratki) boravak u prirodi sa svojim večno uključenim mobilnim telefonom i sada već svima neophodnim Internetom.

Jedini problem je što prirodu neće unositi u svoje sobe i svakodnevni život, a mobilnu tehniku će unositi u prirodu.

Interakcija je, nažalost,  jednosmerna i svedena na iznuđeni kompromis.

Nepovratnim gubitkom kakve-takve harmonije između prirodnog i veštačkog, onog Božijom i onog ljudskom rukom stvorenog sveta, uništen je spontani, organski poredak.

Poredak se rasuo, nad-civilizacijski centar sudbine čovečanstva je izgubio kohezivnu snagu i zavladao je haos.

ODSUDNA BITKA ZA DUŠU SVETA

Novi milenijum je, pre svega, mesto za odsudnu bitku – za dušu sveta koji poznajemo i čiji smo potomci i naslednici. To je bitka za spasavanje svega što se još spasti može, uprkos stalnim pritiscima, danonoćnom (strateški usmerenom) marketingu, moćnoj medijskoj podršci i uzastopnim porazima u svim sferama ljudskog života i delovanja.

Telo sveta teško da možemo da sačuvamo u njegovoj pređašnjoj lepoti, njegov duh se polako gubi kroz definitivni poraz knjige i fatalno ubrzanje vremena, ali duša sveta se još uvek može odbraniti.

Priroda više nije većinski vlasnik i suvereni gospodar planete, ali su i dalje otvorene mogućnosti postizanja duševnog spokoja i spasonosne smirenosti našeg unutrašnjeg bića.

Otuda toliko tekstova, predavanja i ozbiljnih studija na temu ljudske samokontrole, jačanja naše samosvesti i pažljivog “upravljanja životom”. Zbog toga je psihologija (sa psihoterapijom) postala nesumnjiva kraljica nauke, a razgovor sa “doktorom za dušu” dobio je značaj onog sa ispovednikom u hrišćanskom srednjovekovlju. Čak i oni koji to ne umeju da spoznaju racionalno, osetiće to intuitivno — neopisivu važnost ove bitke u neizvesnom, apokaliptičkom ratu za opstanak ljudske vrste.

Prljave reke i doline, prljave misli i ambicije, prljava i čoveka nedostojna osećanja zagađuju svakog sekunda sve ono što je preostalo od našeg sveta. I svako buđenje nas neprestano suočava sa još gorim stanjem od onog u kome smo, zabrinuti, zaspali (a mislili smo “da ne može gore”).

“Prljavo” treba shvatiti kao nešto neautentično, teško popravljivo i nepodnošljivo bahato, autistično i u sebe zatvoreno, sastavni deo haosa i opšte dezorijentacije.

Definicijom bolesti, njenom preciznom dijagnozom koja glasi ’’prljavost’’ dolazimo i do odgovarajuće terapije – ČIŠĆENJEM.

Sama bolest nam ukazuje na puteve njenog izlečenja, a najstrašnija zaraza našeg vremena neće prestati ukoliko ne nađemo delotvorne metode za njeno stavljanje pod lekarsku kontrolu.

Kao što je ekologija “misao očišćenja” zagađene spoljašnje prirode, a učenje i podržavanje drevnih pouka način duhovnog čišćenja nagomilanih banalnosti i besmislica, tako su meditacija i uspostavljanje psihološkog balansa  poslednja odbrana najsrećnijeg i najprirodnijeg položaja našeg bića.  Jedino nam je još ova metoda ostala u borbi za očuvanje dostojanstva ljudske vrste kao delotvoran i proveren način čišćenja svakovrsne prljavštine koja se danonoćno izliva i tovari u našu dušu.

Čišćenjem okolne prljavštine i zagađenosti ponovo se vraćamo u svoje prirodno stanje, u zvezdani oblik leonardovskog čoveka harmonično određenog simultanim zdravljem ne samo tela, nego i duše i duha.

Brigom o sebi i svojim stvarnim potrebama, svakodnevnom molitvom i meditacijom, studioznim čitanjem, šetnjom u prirodi, čitanjem poezije, uređivanjem vrta i dvorišta, nemim dijalogom sa lunarnim pejzažom noćnog neba, izlaskom na obalu mora i okeana, plivanjem i trčanjem, obilaskom manastira i drugih svetih mesta, razgovarajući sa sobom i učeći od drugih, ogledajući se kroz svoja dela a ne gledajući sebe u ogledalu, negujemo čistotu svog (unutrašnjeg i spoljašnjeg) bića i uklanjamo sa sebe nakupljenu okorelu prljavštinu.

Čišćenjem sebe pomažemo i ukupnom čišćenju sveta, povećavajući ekološki čist, oslobođeni prostor u sebi i svojoj najbližoj okolini.

Znajmo da ćemo bacivši običan kamenčić u morski beskraj pomeriti i zauvek promeniti svu tu silnu vodu.

Svejedinstvo svega i svih jeste osnovni kosmički zakon ljudskog postojanja, a Bog se, kao što znamo, najčešće krije u najmanjem.