ODLAZAK U MANASTIR HILANDAR JE ODUVEK VELIKI IZAZOV. IAKO JE VEĆ TOLIKO PUTA PISANO O SRPSKOJ SVETOGORSKOJ ZADUŽBINI, TO NAS NE SPREČAVA DA SE UVEK IZNOVA PREPUSTIMO SVEMU ONOM ŠTO TAMO DOŽIVLJAVAMO, SVAKI PUT DRUGAČIJE. TO JE PRIVILEGIJA VELIKIH SVETINJA, BAŠ KAO I NAJBOLJIH ROMANA, SLIKA I MUZIKE DA NIKADA NISU ‘KAO PROŠLI PUT’, VEĆ NAM STALNO NUDE NEKA NOVA ISKUSTVA, BUDE NOVA OSEĆANJA I POSTAVLJAJU NOVE IZAZOVE.

PUT U ZEMLJU ČUDA
I kada se Hilandaru prilazi čitajući knjige, dokumenta i putne vodiče i kada mu prilazite fizički, hodočasnički ili turistički, i kada mu se simbolično vraćate u nostalgičnim sećanjima na nekadašnju posetu, sasvim svejedno – uvek imate osećaj da ste tamo transportovani nekom vrstom vremeplova i da ste se najedanput našli u nekom ‘svevremenu’ zamrznutom u kakvoj bajci ili drevnom mitu. Taj osećaj je ono stvarno najvažnije što razlikuje vaš put na Svetu Goru i manastir Hilandar od puta do svih drugih destinacija, do svakog drugog mesta na planeti. Čini se da postoji nevidljivi zid postavljen uz morsku obalu tačno pred svetogorskim pristaništem i onda morate da prođete kroz njega, kao kada Alisa skoči ‘iza ogledala’ ili mala Doroti odleti ‘s one strane duge’ u potrazi za čarobnjakom iz Oza.

Kada probijete ovaj nevidljivi, a moćni ‘Svetogorski zid’, napuštate sve svoje dotadašnje misli i osećanja, te automatski skidate onu oklopnu pokoricu navika i tekućih radnji i običaja. Dobijate priliku da se, makar na čas, srećno odmorite od sopstvene rutine i svega uobičajenog i svakodnevnog, da pronađete sopstveno jezgro iza ljušture u kojoj preživljavate svoje još preostale dane. Niko tu nije obični statista ni slučajni prolaznik, niko od manjeg značaja u odnosu na ma koga drugog. Zato zajedno i u dobrom raspoloženju putuju sveštenici i monasi, fotografi i novinari, pravoslavni vernici i oni koji se još uvek bore za svoje razumevanje Boga i prihvatanje Crkve.

BOGORODIČIN VRT
Predanje kaže da se baš ovde negde, pre skoro dve hiljade godina, iskrcala – niko drugi do Bogorodica lično, i da je, oduševljena viđenim, poželela da ovo zauvek bude njen Vrt, mesto posvećeno uspomeni na nju i onda kada više ne bude bila među živima. Kako je pomislila, tako se i desilo! Kada su u devetom veku ovamo počeli da se povlače hrišćanski monasi, oni su danonoćno, strogim postom i ognjenom molitvom, proslavljali upravo Presvetu Bogorodicu i ovde postajali bolji, duhovniji i uzorno sličniji njenom sinu, samom Isusu Hristu, nego pre svog dolaska na Atos. Već u desetom veku je i formalno formirana specifična Monaška republika, a u jedanaestom veku se po prvi put spominje toponim Sveta Gora i beleži postojanje (tada grčkog) manastira Hilandara. Krajem dvanaestog veka ovde stižu osnivači Srpske pravoslavne Crkve iz vladarske porodice Nemanjić – monasi Simeon i Sava, koji su najzaslužniji za duhovnu obnovu naše zemlje i novostečenu autokefalnost naše Crkve. U trinaestom veku, Svetu Goru u Četvrtom krstaškom pohodu osvajaju i okupiraju zapadni vitezovi. U četrnaestom veku ovde počinje da se praktikuje Isusova molitva i mistično tihovanje (isihazam), i tada po prvi put na ovu teritoriju upadaju turski osvajači. U petnaestom veku, svetogorski monasi priznaju vlast Otomanskog carstva nad svojim manastirima, a nakon toga polako protiču – sporo kao okretanje zrna brojanice – dani, godine i vekovi u nemilosrdnoj molitvenoj borbi sa beznađem i osećanjem porobljenosti. U dvadesetom veku, u Prvom balkanskom ratu, Sveta Gora, je u potpunosti oslobođena od Turaka. Nakon toga, ova nezavisnost je bila potvrđena u Lozani konstituisanjem svetogorske Monaške republike, teritorije pod grčkom zaštitom i sa posebnim pravima dodeljenim svim. tamošnjim negrčkim manastirima. Godine 1924. skupština svetogorskih igumana donosi Ustavnu povelju sa prema značaju zauvek postavljenim redosledom postojećih manastira i zabranom gradnje novih. Naš Hilandar, u okviru niza od tadašnjih dvadeset manastira, biva označen kao četvrti po časti i redu. Prvi je Velika Lavra, drugi Vatoped, treći Iviron i četvrti – Hilandar,

Vrhovni vladar i centralna ličnost ovog čudesnog poluostrva je bila i ostala Devica Marija, sigurno najpoznatija i najslavljenija žena svih vremena, znana i kao Bogorodica ili Bogomajka. Pošto je i naša prestonica početkom petnaestog veka, odlukom despota Stefana Lazarevića i uz pristanak vizantijskog cara, takođe posvećena Bogorodici kao njen grad, to još dodatno povezuje Hilandar i Beograd. Bila je to velika i retka čast koju su dobijali samo najvažniji gradovi, samo njih pet u Evropi, i duhovni centri poput Svete Gore. Kroz ovu zajedničku posvetu Bogorodici, pravi Svetogorci i istinski Beograđani su makar u simboličnom smislu međusobno veoma bliski. Zbog svega toga treba imati na umu da su čudesne i čuvene Bogorodičine ikone važan deo tradicije i reprezentativnog duhovnog statusa svakog pojedinačnog manastira na Atosu, ‘trećem prstu’ ili najistočnijem kraku severnogrčkog poluostrva Halkidikija. Gde god da dođete, sačekaće vas suverena gospodarica i hiljadugodišnja zaštitnica manastira u svome Vrtu pa onda, redom, svi ostali… 

Vrhovni vladar i centralna ličnost ovog čudesnog poluostrva je bila i ostala Devica Marija, sigurno najpoznatija i najslavljenija žena svih vremena, znana i kao Bogorodica ili Bogomajka. Pošto je i naša prestonica početkom petnaestog veka, odlukom despota Stefana Lazarevića i uz pristanak vizantijskog cara, takođe posvećena Bogorodici kao njen grad, to još dodatno povezuje Hilandar i Beograd. Bila je to velika i retka čast koju su dobijali samo najvažniji gradovi, samo njih pet u Evropi, i duhovni centri poput