nasa reklama

BERLIN

Fotografija:
Maja Volk

Berlinski filmski festival, godina 1971. Stižemo iz Jugoslavije automobilom, prilično pustim drumovima Evrope. Prolazimo kroz celu tadašnju Istočnu Nemačku i ulazimo u ukleti grad, ostrvo kapitalističkog Zapada u srcu komunističkog Istoka, Berlin. Sećam se starih Berlinki sa pudlama i bisernim ogrlicama, koje su večeravale po otmenim berlinskim restoranima. Sećam se buntovnih tinejdžera i ni jednog sredovečnog čoveka na ulici. Tada se iz Zapadnog Berlina u Zapadnu Nemačku bežalo isključivo avionom. Hiljadu ljudi je poginulo pokušavajući da na razne druge neverovatne načine prebegne iz istočnog u zapadni deo grada. Sećam se Berlinske filharmonije, kojom je dirigovao Karajan, premijernog izvođenja Karmine Burane u hipi odeći, i dama na otvaranju filmskog festivala – u mrežastim haljinama, sa karminom ocrtanim bradavicama na golim grudima. Bilo je to vreme bunta, seksualne revolucije, grčevitih pokušaja američke kinematografije da dopre do evropskih bioskopa. Jednoga dana prešli smo iz jednog u drugi Berlin preko u to vreme najstrože čuvanog graničnog prelaza na svetu, Check Point Charlie. Naravno, nikog nije bilo na prelazu osim nas troje – mame, tate i mene, i čekali smo punih pet sati. Za to vreme su nam auto pregledali ogledalima, sa svih strana, oduzeli mi poštanske marke koje sam tada skupljala i note za gitaru koje su slučajno ostale u gepeku auta. Konačno, prešli smo na drugu stranu zida da posetimo čuvene berlinske muzeje. Videla sam ceo jedan grčki grad prenet u Berlin kamen po kamen, Pergamon, videla sam tirkiznu keramiku.

Mesopotamije, čitava sela Amazonije preneta u Prirodnjački muzej zajedno sa niskama ljudskih lobanjica koje su posebnom tehnikom smanjene. Čak i tada, sa nevinošću dvanaestogodišnjeg deteta, pomislila sam: pa šta je ostalo u tim zemljama koje su tako pedantno počistili? U Zapadnom Berlinu sam tada po prvi put posetila najlepši Zoološki vrt na svetu, čuven i jedinstven po gorilama, orangutanima i akvarijumu sa posebnim bazenima za ajkule, pirane, krokodile, meduze koje moraju da se talasaju, i videla sam svetleće dubinske ribe i električne vrcave jegulje. I sve sam zapamtila, svaki detalj, naročito tužni pogled jedne ženke gorile, koja je bila moja vršnjakinja. Trideset godina kasnije, neposredno posle bombardovanja Beograda, otišla sam na jubilarni 50. Berlinski filmski festival u pratnji moje ćerke koja je tada bila istih godina kao ja 1971. godine. Zida više nije bilo, na ‘ničijoj zemlji’ je niklo najveće gradilište u Evropi, Potsdamer plac, na koje su po preciznoj satnici kamioni ulazili i izlazili svaka tri minuta. Na mestu gde je nekada bio zid, nikla su pozorišta, kabarei, starinarnice, antikvarnice. U velikom bioskopskom centru napravljen je Trg Marlene Ditrih, a po crvenom tepihu su prolazile najveće holivudske zvezde. Kako je prisustvovanje festivalskim projekcijama bilo zabranjeno posetiocima mlađim od 18 godina, našminkala sam moju visoku dvanaestogodišnju kći i uvela je na projekciju restauriranog spektakla ‘Deset božjih zapovesti’ Sesila B. de Mila iz 1956. godine. Vodile smo računa da pričamo engleski u metrou, odnosno U-banu, i po autobusima, jer je Berlin tada bio pun izbeglica iz Bosne, Hrvatske, Albanije, sa Kosova.

Otišle smo naravno i u Zoološki vrt. Moja vršnjakinja gorila je još uvek bila tu, iz protesta je okretala leđa foto aparatima. Tužnim pogledom me je ispratila, a ja sam pokušala da joj pomilujem lice dodirnuvši neprobojno debelo staklo sa zvučnom izolacijom, iza koga je ležala. Moja Teodora me je tada upitala: ‘Mama, zašto je ovde stalno nedelja?’ Tek tada sam shvatila koliko smo gnevni, besni, napeti i razdražljivi postali, da čak i dete to može i te kako da primeti… Naredne godine, u Berlin sam dovela i Milenu, moju mlađu ćerku, i sa njom ponovo videla predivnu bistu Nefertiti i glinene tablice sa jasno uklesanim Sunčevim sistemom i devetom planetom na kraju. Videle smo izdužene egipatske lobanje koje će inspirisati sci-fi filmove… i nisam više sumnjala da vanzemaljci postoje. Moja prijateljica Brazilka, kod koje sam tih godina gostovala, otišla je kao diplomata prvo u Sarajevo, a zatim u Braziliju. Posle penzionisanja, kupila je sebi mali stan u Šarlotenburgu. Ovog novembra sam je posetila, posle šesnaest godina. Nisam imala srca da odem u Zoološki vrt da vidim da li je moja prijateljica gorila doživela šezdesetu, ali sam pešačila od Šarlotenburga do Potsdamer placa, prelazila dnevno po 15 kilometara peške, špartajući Berlinom uzduž i popreko. Videla sam Istorijski muzej Nemačke, gde je tako zanimljivo i kreativno spojena istorija sa predmetima iz svakodnevnog života, dokumentima i interaktivnim ekranima, od srednjevekovnih pancira do raznih faza pravljenja čuvenog nemačkog šlema. Videla sam, poređane jedan pored drugog, šlemove iz Prvog svetskog rata – engleske, italijanske, nemačke, francuske. Svima je bila zajednička rupa od metka po sredini.

Prošla me je jeza. U postavci eksponata iz vremena između dva velika rata ređali su se filmovi, filmski posteri, nacistička propaganda, gde su čak i igračke za decu bile sa svastikama i nacističkim obeležjima. Protrčala sam kroz jezivi deo sa slikama, filmovima i predmetima iz koncentracionih logora, i otišla u deo: Istočna Nemačka od 1950ih do rušenja Berlinskog zida 1989. Špijunski Trabanti, čak i samice za političke zatvorenike, zajedno sa rađenim Trabantima, Folksvagenima-reponjama i predmetima iz svakodnevnog života, od drevnih blendera do fenova za kosu, sve je to svedočanstvo jednog vremena o kome nove generacije ne znaju ništa. I setim se moje mame, koja je setno govorila: ‘Sve će nas, Majo, stolice nadživeti…’ U tipičnoj DDR dnevnoj sobi sa šustiklama na televizoru i četvrtastim foteljama koje su punile i Novi Beograd šezdesetih godina, nije bilo nikoga. Na policama su kao eskponati bile izložene konzerve i biskviti koji su se kupovali ‘na tačkice’ baš kao i kod nas u vreme beskrajnih redova pred prodavnicama, na koje smo sasvim, sasvim zaboravili, baš kao i na one ljude koji su to kupovali i jeli. Kolektivno pamćenje je tako zapanjujuće kratko…
Uveče sam osetila sav glamur berlinske Državne opere, prisustvujući baroknoj operi Monteverdija, ‘Krunisanje Popeje’. Ali, u publici više nije bilo onog sjaja sedamdesetih. Svi su bili obučeni svakodnevno, nigde bundi i večernjih toaleta kao nekada. Sala dupke puna, u orkestru čak tri čembala, jedan spinet, harfa, orgulje i originalne laute i instrumenti iz 17 i 18. veka

Dirigent diriguje, a u rečitativima svira čembalo. Kostimi moderni, sa elementima krinolina i belim kragnama Elizabetanskog doba, glavna diva bosa, u pocepanim čarapama, senzualna Roberta Mameli sa glasom anđela sa onog sveta. Neron u tumačenju muškog soprana Kangmin Justin Kima bio je sasvim na nivou Marije Kalas, da apsolutno nisam mogla da poverujem da je u pitanju muškarac sve dok nisam izguglala na Internetu njegovo ime. Zahtevna režija sa puno eksplicitnih seksualnih scena, sasvim neuobičajenih za operu, nikoga nije preterano šokirala. Ja ipak mislim da
operski pevači nisu glumci i da ih ne treba mučiti fizičkim teatrom, već brinuti o idealnim uslovima za očuvanje takvih finih, jedinstvenih glasova. Svi su sve vreme stajali na sceni, poneko je i ležao glumeći mrtvog, po 45 minuta nepomični na tvrdoj podlozi. To je ipak mučenje. Ja ne verujem da je umetnost iznad života niti da je uostalom, bilo šta iznad života. Život je za mene neprikosnoven. U pauzi je tekao šampanjac, jeo se losos, što je sve bilo unapred kupljeno i rezervisano kako ne bi bilo redova i gužve… Osećala sam se sasvim prijatno, kao jedna od najmlađih sedokosih u publici.