nasa reklama
Revolution Slider Error: Slider with alias atinska-predgrdja-halandrija not found.
Maybe you mean: 'clone' or 'home-slide-no32'

ATINSKA PREDGRAĐA HALANDRIJA

Piše:
PROF.DR MAJA VOLK

KAKVA JE I GDE JE TA SREDIŠNJA ZEMLJA? UPRAVO JE ANTIČKO SREDOZEMLJE ATIKA, TROUGLASTA ZEMLJA OMEĐENA MOREM I SA TRI PLANINE –  PARNITA NA ZAPADU, PENDELI NA SEVERU, ODAKLE JE VAĐEN MERMER  ZA GRADNJU AKROPOLJA I IMITOS NA ISTOKU. SREDINA TOG TROUGLA JE U DANAŠNJEM SELU KOROPIJU, TRIDESETAK KILOMETARA OD CENTRALNE ATINE GDE JE, PO MITOLOGIJI, VLADAO KRALJ KEKROPS, PO OBLIČJU POLA ČOVEK, POLA ZMIJA.

Da li ste se ikad zapitali zašto se Sredozemno more određuje  po nekoj središnjoj zemlji a ne kao sva druga mora po svojim osobinama? Jadran, Pacifik, Atlantik, Crno more, Mrtvo more…očigledno je kako su dobila svoje ime, ali naše Sredozemno? Kakva je i gde je ta Središnja zemlja? Upravo je antičko Sredozemlje Atika, trouglasta zemlja omeđena morem i sa tri planine –  Parnita na zapadu, Pendeli na severu, odakle je vađen mermer  za gradnju Akropolja i Imitos na istoku. Sredina tog trougla je u današnjem selu Koropiju, tridesetak kilometara od centralne Atine gde je, po mitologiji, vladao kralj Kekrops, po obličju pola čovek, pola zmija. Za vreme njegove vladavine održan je i čuveni duel između boginje Atine i boga Posejdona, koji je odredio budućeg zaštitnika novog grada. Atina je Grcima darovala drvo masline, a Posejdon je ponudio vodu. Ljudi su izabrali maslinu, a Posejdon je u znak protesta  povukao vodu u dubinu zemlje. I danas su polja oko Koropija ispunjena drevnim stablima maslina, koja niko više ne obilazi, osim možda Nikosa i mene, koji od septembra do februara svakog dana punimo džepove plodovima ovog čudesnog drveta. Voda je skrivena u podzemnim rupama iz kojih seljani crpu vodu za navodnjavanje atičke zemlje kojoj nažalost ne daju ni dana odmora, već je teraju da rađa dvanaest  meseci godišnje…i ona to čini. U to vreme mitskog Kekropsa ova trouglasta zemlja je nazvana Mesoja, u prevodu ‘središnja zemlja’.

Po njoj je more koje je zapljuskuje nazvano Sredozemno more. Pre sedam stotina godina, veliki talas Albanaca, sa ogromnim proširenim porodicama, pešice je stigao i naselio ove, u to vreme prilično opustele krajeve. Albanska prezimena su opstala do danas, a ljudi su se helenizovali i postali pravoslavci. Put iz Atine, dalje od Koropija vodi kao seocetu Markopulu i Porto Raftiju, mestu na obali sa nebrojenim plažama, uvalama, lekovitim morskim blatom i gradskom plažom koja je besplatna od novembra do aprila, kad je posećuju zimski kupači, uglavnom sredovečni i stariji ljudi koji redovnim kupanjem u moru u zimskim mesecima sebi podižu i jačaju imunitet i perifernu cirkulaciju. U Porto Raftiju je i velelepna kuća potpuno uklopljena u ambijent, koju smatraju  najekološkijom kućom u Grčkoj. Vlasnik i njegova ćerka arhitekta, sedam godina su tragali za kamenom koji je iste boje kao i zemlja na obali. Svaki detalj je toliko promišljen, da je kuća sa obale gotovo nevidljiva.

Na atičkom nebu se svakog dana smenjuju neverovatne boje i oblaci fantastičnih oblika koji su, apsolutno verujem, uticali na maštu koja je iznedrila sva mitološka bića antičke Grčke. Na planinama koje okružuju ovo originalno, prvobitno Sredozemlje, može se videti sneg dok ljudi sede napolju usred naše zime i uživaju u suncu i prijatnih 16 stepeni. Još u antičko doba  Atika je bila slavna po najprijatnijoj klimi na tada poznatom svetu. Gledam večernje vesti sa snežnim padavinama i vejavicama na severu Grčke i ne mogu da verujem da je razdaljina između kijameta i prolećnog povetarca svega 400 ili 500 kilometara.

Nekada su u Atini živeli Grci, sedeli po tavernama, ispijali svoje kafe, čitali novine i raspravljali o politici. Danas u Atini žive i rade nebrojeni Pakistanci, novopridošli Albanci i Romi, Indonežani, Tajlanđanke, Ruskinje, tako da je, paradoksalno, kvadratni metar u centru Atine tri puta jeftiniji nego u Beogradu. Niko više ne želi da živi u centru grada, gde noću huligani  umeju da haraju, a preko dana horde turista čekaju u redovima da posete Akropolj i obave suvenirski šoping u Monastirakiju. Atinjani žive u prelepim predgrađima koja su se spojila sa gradom. Moje omiljeno mesto je Halandri, zeleno i prijatno, ispunjeno radnjicama, tavernama i pešačkim zonama, sa letnjim pozorištem, rekom, čuvenim prvim restoranom žive hrane i smuti barom, gde onima koji dođu biciklom daju deset posto popusta na sve zdrave đakonije. U Halandriju se rodio Euripid, i zato sve ulice nose imena njegovih savremenika, eno Aristofanova ulica preseca Aristotelovu, tu je i Sokratova, Ahilova, Apolonova, Dedalova, Diogenova, Dionizijeva….zamislite samo da živite u Ikarovoj ili Odisejevoj broj 14….U Halandriji se nalazi  najskuplja i najpoznatija pekara u Grčkoj, kao i najbolja poslastičarnica u celoj Atini…tu je naravno i najstarija taverna u kojoj su snimane sve popularne grčke komedije pedesetih godina prošlog veka.

Istorija beleži da je 480. godine, u bitci kod Salamine, kada su Grci pobedili Persijance, jedan od ratnika bio i Eshil, prvi grčki veliki dramski pisac. Kada je  tridesetogodišnji Eshil posle bitke, sa ostalim vojnicima stigao u Atinu, dočekao ga je i hor dečaka u kome je pevao petnaestogodišnji Sofokle, a istog dana u Halandriju je rođen i treći dramatičar – Euripid. Pored Euripidove biste u pešackoj zoni, tu je i najlepša knjižara koju sam ikada posetila, zvana logično – Euripid. Grci obožavaju knjige. Ne samo da ih i sada, u doba velike krize daju s ponosom besplatno svim đacima, od osnovne škole do fakulteta, već su ih pune i antikvarnice. U delu grada pored Monastirakija, koga su italijanski okupatori za vreme kratkog boravka tokom Drugog svetskog rata nazvali Abisinija, po svojoj tadašnjoj koloniji, današnjoj Etiopiji, starinari iznose čitave biblioteke preminulih na prodaju, zajedno sa svim nameštajem i predmetima koji tako često nadžive svoje vlasnike. Stari Atinjani umiru sve više sami, naslednici nisu zainteresovani za nasledstva  na koja bi morali da plate velike poreze, i tako sva skupljana bogatstva i uspomene završe u Abisiniji, na velikoj buvljoj pijaci, zajedno sa stotinama nekada skupocenih knjiga koje sada možete da kupite za par evra. Ovaj raj za pozorišne i filmske scenografe sadrži stare fotografije, marke, novčiće, tanjire, foto aparate, sablje, balalajke, topove, fotelje, divane, porcelan, činije, lampe, lustere, vezene stolnjake, čitavu istoriju jednog grada skrivanu po stanovima preminulih Atinjana…

Atinski muzeji su raštrkani i po celoj Mesoji, drevnom Sredozemlju, od centralne Atine, Akropolja, Muzeja Akropolja koji je proglašen za jedan od tri najlepša muzeja sveta, preko fascinantnog Muzeja savremene umetnosti smeštenog u nekadašnjoj fabrici piva, do novog kulturnog centra Stavros Niarhos sa operom, baletom, muzičkim salama, centralnom bibliotekom i parkom na krovu, bazenom veličine kanala za kajakaše, arhitektonsko čudo Onazisovog rivala, jednog od najbogatijih Grka svih vremena, Stavrosa Niarhosa, koji je čak uspeo da se oženi i bivšom Onazisovom ženom. Čuveni italijanski arhitekta Renco Piano, zahvaljujuci milionima Nijarhosovih evra stvorio je ‘leteci ćilim’  na krovu, parkove sa igralištima, trkačkim stazama i lavirintima, kolosalne staklene zidove sa prirodnim svetlom i ogoljenoj Atini doneo toliko potrebno zelenilo.

Blizu Porto Raftija i sela Markopula je i mesto Vravrona, gde su pedesetih godina prošlog veka grčki arheolozi otkrili predivan hram iz šestog veka pre nove ere, posvećen boginji Artemidi, a u kome je, kaže Homer,  boravila i Ifigenija na svom povratku sa Tauride. Grčka vlada je jos tada zabranila svaku gradnju u užoj i široj okolini (gde god bi zagrebali, neki antički predmet bi izronio). Poređenja radi, mi na lokalitetu Vinča gradimo nuklearke i deponije. Poseta ovom hramu gotovo je identična vremeplovom organizovanoj poseti šestom veku pre nove ere. Priroda je netaknuta, hiljadugodišnja stabla maslina su vetrovi naherili, obala je baš onakva kakvu je svojim očima gledao jedan Ahil, a stranih turista gotovo da i nema. Inače, svake prve nedelje u mesecu, posete muzeju i svetilištu Artemide u Vravroni su besplatne, kao uostalom i posete svim drugim državnim muzejima u Atini.

Najveći grčki govornik Demosten rođen je u selu Peanija, u koje se stiže kad se iz Atine, pravo, preko Svete Petke ili Agia Paraskevi, krene ka Koropiju i nedalekom aerodromu. Rođen kao bogataško dete, opljačkan je od strane hranitelja. Elem, čuvši jednog govornika u svojoj 16. godini, rešio je da i sam krene putem besedništva. Prvi slučaj je bio protiv tutora koji su ga opljačkali, i tu parnicu  je dobio sa 18 godina. Kasnije su ga ismevali zbog mucanja i smešnog držanja tela. Zahvaljujući prijatelju glumcu, zatvorio se u kuću i krenuo da vežba. Držao je govore olujnim talasima kako bi ih nadjačao, nosio bodež koji bi ga bockao kad bi mu se iskrivila leva strana tela, i upornošću i vežbanjem ne samo izlečio mucanje i usavršio dikciju držeci kamenčiće u ustima, već je ušao u istoriju kao jedan od deset najvećih govornika svih vremena. Demosten je držao Atinjanima besede i vatrene političke govore na steni ispred Akropolja. Ta stena, Aresova stena ili Areopag, sa koje se vidi cela Atina i sam Akropolj, bila je otvorena sudnica na kojoj i oko koje je na hiljade Atinjana slušalo besednike, optužene i tužioce. Hodati po izlizanom klizavom kamenju kojim su koračali svi veliki državnici Atine je zaista poseban doživljaj. Nekim turistima je to samo stena kao svaka druga, ali Areopag nije obična stena. U vetru koji fijuče i šiba na njoj i danas se osećaju svi uskomešani duhovi antike, a ko malo bolje oslušne, može da čuje i samog apostola Pavla, koji se baš odavde obratio nevernicima….

Vraćam se u drevni mir Koropija, na moju verandu koja je geografski centar trouglastog Sredozemlja, ili Mesoje. Gledaju me sa tri strane planine, oblaci  menjaju boje i obličja. Čekam jednu od devet muza da me obidje…// Više u EKO KUĆI No27