nasa reklama

PORODIČNA KUĆA U LEIRIJI

Autori:
MANUEL AIRES MATEUS
Objekat:
PORODIČNA KUĆA
Lokacija:
LEIRIA, PORTUGAL
Površina:
489
Godina realizacije:
2008-2010.
Fotografija:
SG+FG

JEDAN OD NAJVEĆIH IMPERATIVA SAVREMENE ARHITEKTURE ODNOSI SE NA PRONALAŽENJE NOVE FORME I KONCEPTA KUĆE KAO PORODIČNOG DOMA. PRI TOME SU POSEBNO UZETE U OBZIR POTREBE I NAVIKE ČOVEKA SAVREMENOG DOBA I SVE KOMPLEKSNIJI ODNOS IZMEĐU ČOVEKA I OKOLINE.

Ova po mnogo čemu nesvakidašnja porodična kuća nalazi se na periferiji mesta Leirija u Portugalu, visoko na padini iznad grada. Prirodno, njen položaj omogućava impresivne vizure na grad i okolinu, ali već prvi pogled na kuću potpuno nas odvraća od te ideje. Mnogo više od onoga što se zbiva i postoji izvan objekta, autora je  zanimalo ono unutar njega, odnosno  sama suština kuće kao doma.

Funkcionalna podela kuće je vrlo jednostavna: postoji privatna, intimna zona sa spavaćim sobama, i ona javna, sa dnevnim prostorijama. Međutim, interesantno je kako je arhitekta locirao i osmislio ove dve funkcionalne celine. Privatna zona, uobičajeno rezervisana za spratnu etažu kuće, ovde se nalazi u podrumskom nivou i njene odaje raspoređene su oko centralnog dvorišta. Svaka soba je široko otvorena prema spolja i na taj način obilato prima svetlost i vazduh, ali umesto uobičajenih terasa ovde su izvedena svojevrsna unutrašnja dvorišta – privatni svetlarnici. Prostorije u dnevnoj zoni organizovane su oko centralnog atrijuma koji im obezbeđuje svetlost, ali je u isto vreme i vidikovac sa pogledom na stari zamak u centru grada.

Kuća je dominantno u beloj boji, i ta belina je toliko intenzivna i čista da se slična ne može pronaći u prirodi. Artificijelnost je dodatno naglašena i strogom geometrizacijom forme. Sve ovo ima za cilj da kuću jasno odvoji od prirode. Na prvi pogled, ona i izgleda kao kutija koja je odnekud pala na zemlju. Sve na njoj je toliko jasno, pravilno i čisto, da potencira svest o antropogenom nastanku. Unutar nje, u uređenju, striktno je poštovano načelo minimuma, ili matematički aksiom “potrebnog i dovoljnog”. Sve ostalo je prostor koji se u tako pročišćenoj i rafiniranoj kompoziciji doživljava intenzivno, bogato, kao jedinstven događaj.

Ova kuća po svom idejnom konceptu predstavlja arhetip. Proces projektovanja krenuo je od stvaranja praznine u njenoj utrobi, centralnog atrijuma, i potom njegovog punjenja, ali ne stvarima, već vazduhom i svetlom. Ovaj “lik”, prisutan na osnovnom, prizemnom nivou objekta, ima svoj “revers” u podrumskom nivou. Tamo je svetlarnik multipliciran, ali ne u jezgru, nego u obodu, a funkcija centra data je vitalnom komunikativnom čvoru.

Tri unutrašnja dvorišta, otvorena u elevaciji prema vrtu i nebu, snabdevaju spavaće i dečije sobe (koje su umetnute između njih tako da tvore pravilan kvadrat) svim onim što je čoveku istinski potrebno iz spoljašnje sredine dok intimno boravi u domu. Iskorišćenje prostora pod zemljom, važno sa eko-klimatskog aspekta, postavlja se kao logičan, zdravorazumski rezultat smeštanja čovekovih intimnih aktivnosti u prirodno zaštićenu intimnu zonu.

Još jedan važan koncept, koji bi se mogao opisati kao “ekologija uma i duha”, karakterističan je za ovaj projekat. U prostoru ove kuće čovek se oseća rasterećeno od svakog viška, okupan prirodnom svetlošću, na susretu neba i zemlje, u najprisnijem dodiru sa vazduhom, zemljištem, travom. Belo kao izabrana boja kuće, a u optičkom smislu sublimat svih boja, simbolično kroz formu kuće pruža i sublimat životnih funkcija. Veoma promišljeno i duhovito koncipirani otvori pružaju optimum u relacijama spolja-unutra i predstavljaju formulu savremenog čovekovog socijalnog života.//ek MARE JANAKOVA GRUJIĆ – Više u EKO KUĆI No10