’GOVORIM O OČUVANJU MATERIJALA, O ZAŠTITI OKOLINE, BRIZI O STARIM VELIKIM ŠUMAMA I O TOME KAKO PRONAĆI ODRŽIVU ARHITEKTURU. ZATO DODIRNITE ZEMLJU VAŠOM ARHITEKTUROM LAGANO, POPUT OTISAKA STOPALA.’ – GLEN MURKUT.

Vizija pasivne budućnosti ovog projekta predstavljena je kao Kupola vizije i treći je u nizu eksperimenata arhitekte Kristofera Tejlgarda. Ovaj objekat predstavlja tačku susreta različitih aktivnosti u neobičnom prostoru, čije postojanje nije samo cilj arhitektonskog dela, već prvenstveno rezultat novog pogleda na edukaciju, pasivnu gradnju i budućnost. Ceo koncept bazira se na protočnosti u arhitekturi i održivosti materijala u smislu njegovog najboljeg iskorišćenja u odnosu na čoveka i na prirodu koja ga okružuje. Zato je konstrukcija objekta lagana i privremena, a činjenica da je Kupola 3 zamišljena pre kao privremena konstrukcija nego kao stabilna, poput većine drugih objekata, upućivala je na razmišljanje o materijalima koji će je činiti, način na koji će biti  izgrađena da bi se po potrebi mogla demontirati i ukloniti, kao i na načine na koji bi se sastavni elementi eventualno mogli iskoristiti u novom svetlu u nekoj drugoj materijalizaciji.

Glavna vodilja u projektovanju serije objekata kupola dolazi iz neizvesnosti, premise koja promoviše osetljivost za izbore koje činimo i posledice tog zakona, za prostor koji stvaramo i svet u kome živimo i sa kojim živimo. Projektant kaže da ako uradimo nešto drugačije, stvari će biti drugačije – dakle, šta i kako radimo je zapravo veoma važno. On sebi postavlja seriju pitanja: Odakle su građevinski materijali došli? Kakva je šteta učinjena zemlji odakle su izvađeni materijali? Kako će izgradnja biti vraćena u prvobitni lanac i može li da se reciklira i sastavi na takav način da se može odvojiti, promeniti i ponovo iskoristiti u novom kontekstu? Ova pitanja su predstavljala polaznu osnovu prilikom kreiranja objekta DOV 3.0 u gradu Arhus, u jesen 2016. godine.

Objekat je zamišljen kao polovina sfere unutar koje se nalazi kuća, reinterpretacija zemljinog omotača i nas koji se nalazimo u njemu. Istraživanje ima za cilj da pokaže da li i kako sferni oblik objekta deluje u različitim godišnjim dobima, pokazujući energetski efikasnu takozvanu ’treću sobu’ – prostoriju kojoj su jedini izvori toplote sunce i toplota koju oslobađa tehnička oprema i ljudi koji u njoj borave. Kako su njen oblik i konstrukcija metafora staklene bašte, u zimskim danima će ipak, usled oslabljenog sunčevog zračenja, i zagrevanje unutrašnjeg prostora biti manje. Ova ljuska objekta takođe pomaže prirodnoj izolovanosti, kao i ventilaciji objekta, prezentujući tako posetiocima jedinstven klimatski eksperiment na malom prostoru na terenu.

Kreirana kao otvorena galerija unutar sfere, kuća ustvari predstavlja prostor čije se funkcije međusobno prožimaju i brišu granice, dajući joj jedinstvo. U prizemlju ulazni plato okuplja korisnike i uvodi ih u deo ispod konstrukcije – natkriveni bar i pomoćne prostorije. Stepenice vode do sprata, otvorene zelene galerije – terase, sa funkcijom nešto intimnijeg prostora. Ova terasa natkriva bar u prizemlju i štiti prostor od direktnog upada sunčevih zraka tokom letnjeg perioda, ali u isto vreme njena pažljivo dimenzionisana konstrukcija omogućava osunčanje tokom zimskog perioda, kada je putanja sunca nešto niža. Kompaktnu celinu upotpunjava zelenilo – bašta oko objekta čiji se delovi uspinju do sprata, vizuelno povezuju i oplemenjuju oba prostora. Konstrukcija je delom obložena, ali u celini daje sliku monolitnosti koju stvara drvena građa. // ek JELENA ALEKSIĆ – Više u EKO KUĆI No25