VIKTOR IGO JE PIŠUĆI O ARHITEKTURI NAVEO DA JE GRAD KNJIGA OD KAMENA, I DA SVAKA ZGRADA PREDSTAVLJA PO JEDNU STRANICU TE KNJIGE, DA GOVORI O LJUDIMA I O ŽIVOTU KOJI SE TU ODVIJAO. PO NJEMU, ARHITEKTURA JE DO PETNAESTOG VEKA BILA JEDINI PRAVI ‘REGISTAR’ ČOVEČANSTVA, TO JEST JEDINI VERNI TRAG ŽIVOTA I MISLI ČOVEKA KOJI JE GRADIO. PRONALASKOM ŠTAMPE, PO IGOU, ŠTAMPANA  KNJIGA JE PREUZELA ULOGU ‘BELEŽNIKA’, A ARHITEKTURA JE POČELA DA ‘ATROFIRA’ I SVELA SE NA NIVO BILO KOJE DRUGE UMETNOSTI. KAKO DANAS TRETIRATI OVE STARE ‘STRANICE’ KNJIGE, NE DOZVOLITI IM DA NESTANU I ATROFIRAJU? KAKO NASLEĐENOJ ARHITEKTURI SAČUVATI LIK, A IPAK JOJ PODARITI NEŠTO OD SAVREMENOG? KAKO SE PROJEKAT PRETVARA U PROCES, I GDE JE TAČKA NA KOJOJ SE TREBA ZAUSTAVITI, OTKRIĆE NAM PRIČA O JEDNOM MALOM OBJEKTU KOJI JE DOŽIVEO SVOJU RENESANSU.

Arhitekta nikad ne zna na kakvo će ga kreativno putovanje odvesti projekat koji radi. U gradu Mikulovu u Češkoj Republici, u podnožju starog grada u nekadašnjem jevrejskom kvartu, nalazi se mala kuća koja je trebalo da doživi rekonstrukciju i da postane delimično stambeni, a delimično ugostiteljski objekat. Naizgled, uobičajena tema. Međutim, susrevši se sa objektom, već na početku, autori su shvatili da ova mala kuća krije brojne ‘slojeve’ – detalje različitih vremenskih perioda tokom kojih je oštećivana i obnavljana. Objekat datira iz perioda renesanse i baroka, pa je ova istorijska potka bila početna tačka od koje se krenulo u razradu. Prizemlje i prvi sprat namenjeni su turizmu, a potkrovlje ima stambenu funkciju. Podrum je otkriven tokom rada na projektu, pa se tako rodila ideja o vinskom podrumu koji je obogatio sadržaj.

Enterijer je rađen sa težnjom da se sačuvaju sve zatečene forme – oblici prostorija, zidarski otvori, lučni svodovi. Ove površine su obojene u belo, što nije umanjilo njihovu prepoznatljivost, a na taj način postale su savršena pozadina za zanimljiva dizajnerska rešenja. Nameštaj i oprema izrađeni su od bravarije i drveta, i ma koliko da svojom materijalizacijom evociraju istorijske epohe, ipak otkrivaju i savremeni minimalizam koji ne želi da zatrpa prostor, već ga ispunjava tek da bi nagovestio njegovu namenu. Krevet sa baldahinom od bravarije, luster od istog materijala koji je apsolutno savremen, kreveti koji se klizeći po šini mogu spajati i razdvajati, sanitarije i pločice u kupatilima – samo su neki od detalja koji otkrivaju moderni dizajnerski rukopis. Sa druge strane, uska stepeništa, nepravilni oblici zidarskih otvora, uski prozori – badže, otkrivaju nesumnjivo istorijski karakter kuće.

Stepeništa su rađena od drveta, a posebno se ističe usko stepenište kojim se iz podruma izlazi na prizemlje – izrađeno je od masivnog drveta. Gazišta su nepravilnog oblika i u dodiru sa kamenim zidovima deluju kao da su oduvek tu, samo ih je vreme malo ‘potrošilo’. O samom procesu rada autori kažu: ‘’Tragali smo za trenutkom u prošlosti kome bi trebalo da se vratimo, i za trenutkom od koga bi trebalo započeti novo putovanje. Ipak, iznad svega smo želeli da kuću sačuvamo kao organsku celinu. U ovoj kući ne možete naći ni jedan pravi zid ili pravougaoni zidarski otvor, pa smo morali da ponovo pravimo sve po tim specifičnim merama, sa čime je i investitor bio saglasan. Naš zadatak prvenstveno je bio dizajn enterijera.

Vremenom smo shvatili da enterijer i eksterijer nikako ne mogu biti rešavani odvojeno, jer prostor i oblici teže da se stope i stvaraju jedinstvenu celinu.’ Otkrivanje prošlosti jedne kuće, spajanje savremenog i istorijskog, težnja da se sačuvaju sve zatečene forme koje otkrivaju istorijsku slojevitost, planiranje materijalizacije i detalja, ovde svedeni gotovo na čistu grafiku, od projekta rekonstrukcije jedne male kuće stvorili su jednu novu ‘knjigu’ koju će generacije čitati i u njoj uživati.// ekJELENA BLAGOJEVIĆ- Više u EKO KUĆI No26