nasa reklama

VRTOVI ARKADIJE
SIRESNKI ZOV PLAVE RUŽE

Piše:
STANKO STOJILJKOVIĆ, NOVINAR I PUBLICISTA

„Đavo je već pred vratima, mudro prerušen u inženjera i preduzimača” (Džeremi Rifkin)

Na povratku iz ratnog pohoda na Troju, neustrašivi Odisej je svojim mornarima voskom zapušio uši ploveći brodovima pokraj ostrva na kojem su obitavale morske sirene (bića sa ženskom glavom i ptičjim telom). Sebi nije, ali je zapovedio da ga privežu za jarbol da bi odoleo njihovoj zavodljivoj pesmi.

Može li današnji čovek odoleti mirisu plave ruže?

Nije postojala u prirodi – ni divlja, ni pitoma – sve dok je genetičari posle tri decenije neuspelih pokušaja nisu 2004. stvorili u laboratoriji. Kako? Ubacili su dva gena koji su u sadejstvu sa trećim belu ružu preobratili u plavu, sa neophodnim pigmentom (delfinidin) za potonju boju. Iza uspeha stoje dve kompanije – japanska „Suntori” i australijska „Floridžin”.

„Kraljica cveća” se uglavnom uzgaja zbog lepih i mirisnih cvetova i najčešće ima crveno, žuto i belo obojene latice. Arapski učenjaci su u 12. veku gajili azurno plave, dodajući boju u koru korena biljke. U nešto svetlijem izdanju oduvek je povezivana sa plavom kraljevskom krvlju, a u Kini je označavala nadu u dostižnu ljubav.

Zašto su se crvene ruže odrekli srpski socijalisti, čije je znamenje nakratko bila 1992. godine?

Razlozi svakako nisu naučni. Možda su samo poželeli da unaprede ljudsko društvo, što su godinama obećavali i još nisu posustali, ne poduhvatajući se menjanja prirode. Genetičarima su ostavili odrešene ruke da je preinačuju po vlastitim zamislima, svejedno što ni jedan nije vlastan da predvidi krajnji ishod. Može li se, dakle, priroda poboljšati?

PLODNI POLUMESEC

Ne znajući i ne hoteći, naši preci su se u to upustili otprilike 10.000 do 8.000 godina pre nove ere, pripitomljavajući biljke i životinje. Ukrštali su ih zarad većih prinosa i plodnijeg podmlatka. Na tabli iz Elama (jugoistočni Iran) pre 50 stoleća urezane su glave i još neki znaci koji su verovatno prikazivali oplodnju pripitomljenih magaraca.

Klasje i stabljike današnje pšenice, od čijih bezbrojnih vrsta pekari mese svakojaka peciva, ni izdaleka ne liče na prepotopsku travku iz srednje Azije („plodni polumesec”) od koje je nastala. Od prvobitne, kojoj najvećma sliči, razlikuje se po tome što ima tri puta više gena.

Bivalo je tako hiljadama godina, sve do sredine 20. veka, kada su dvojica naučnika, Frensis Krik i Džejms Votson, 1953. godine odgonetnula ustrojstvo „nasledne jedinice” svekolikog života ili DNK (dezoksiribonukleinska kiselina). U dvostrukoj upletenoj ovojnici nalik na merdevine, utisnuta je lozinka ili kôd nasleđa. Na samom početku 21. stoleća iščitan je, u grubim crtama, čovekov „nasledni otisak” (genetski kôd), 20.000-25.000 gena, sa oko tri milijarde baznih parova, od kojih je svaka baza sastavljena samo od atoma ugljenika (C), vodonika (H), azota (N) i kiseonika (O).

Dakle, cela DNK ispisana je sa ova četiri slova „azbuke života” koja se u nedogled ponavljaju u „trojkama” (tripleti). Jednostavnije tumačenje nije moguće.

Čemu novo znanje, ako nije na dobrobit čoveka? I genetički inženjeri su se uhvatili u koštac sa golim okom nevidljivim bakterijama, virusima, kvascima, jednoćelijskim algama i protozoama (čije je predstavnik ameba), kojima premeštaju pojedine gene, dodaju nove i isključuju stare, a zatim ove mikroorganizme ubacuju u biljke, životinje i ljude.

Još 1957. godine radioaktivnim zračenjem izazvane su promene na ječmu „zlatno obećanje” od kojeg je spravljano pivo.

Nepune dve decenije kasnije (1978) pojavio se humani insulin dobijen preobražajem bakterije ešerihija koli (Escherichia coli) u koju je umetnut čovekov gen, što se smatra prekretnicom u uvođenju genetski izmenjenih organizama u svakodnevni život ljudi. Možete pretpostaviti koliko je oduševljenje i olakšanje to izazvalo među oko 400 miliona obolelih od šećerne bolesti. Četiri godine docnije dobijen je hormon rasta koji, po svemu sudeći, priželjkuje svaki drugi žitelj naše planete (više od polovine je niže od proseka).

Na dugačkom spisku nalazi se više od 3.000 naslednih oboljenja za lečenje genima. Ko je to mogao da zamisli pre nekoliko decenija? Iz dana u dan sve je više proizvoda zasnovanih na genetski izmenjenim organizmima (GMO) – od „jestivih vakcina” do „biočelika”. Sumnjate da smo pogrešili?

KOZJI BIOČEIK

Nikako! U prvom slučaju je za to savršena biljka banana, jer u „preuređenom stanju” nije štetna za životnu sredinu (nema seme i razmnožava se vegetativno). U drugom, paukov gen umetnut među 70.000 kozjih ne utiče na izgled životinje, a svaka dnevno izluči sedam grana svilenih vlakana od kojih se upreda novi rastegljivi materijal lakši i otporniji od čelika!

Novi čvrsti paradajz koji usporeno truli (Flavour saver ili CGN-89564-2) , u slobodnom prevodu „čuvar ukusa i mirisa” oglašen je na sva zvona 1992. godine, a već 2002. godine američka Uprava za hranu i lekove odobrila ga je za ishranu. Isprva je nosio oznaku kompanije „Kaldžin”, kasnije su mu nalepili oznake multinacionalke „Monsanto”, protiv koje se s vremena na vreme organizuju protesti širom sveta.

Nema područja ljudske delatnosti u kojem se neće pojaviti, ako već nije. Najezda novotarija kakvu ljudski rod nije upamtio! Upozorenje na koje se pozivamo pre prve napisane rečenice, Džeremi Rifkin, ekonomista i sociolog, napisao je 1997. godine u predgovoru knjige Endrua Kimberla „Prodavnica ljudskog tela: Inženjerstvo i marketing života”. Strepeti ili ne?

Ni nauka nema uvek odgovor na pitanje koliko je nešto bezbedno, ali je svakako moćna sve da menja. Tako je 1990. četvorogodišnjoj Ašanti Desilva iz Brazila, koja je živela pod plastičnim balonom jer joj je imunitet sasvim otkazao, prvoj u svetu ubačen gen (iz belih krvnih zrnaca izvađenih iz njenog tela). Do sada je sličan postupak primenjen na više od dve hiljade ljudi.

Podsetimo se mudrog predskazanja Stanislava Lema, poljskog filozofa i satiričara, koji je u blistavom delu „Suma tehnologije” zapisao: „Čovek ne može menjati svet a da ne menja sebe”! Više u EKO KUĆI No16