PLANETA U MENOPAUZI

Piše:
PROF.DR MAJA VOLK

13. maj 2014. Nebo se otvorilo, lije kao iz kabla, spojilo se nebo i zemlja, pljušti, padaju sekire, udario dažd, iznad mene provala oblaka. Pomislim, da nije kiše, ne bi bilo poezije. Krenem da preturam po rečniku srpskog jezika, tražeći izraze za razne oblike kiše i padavina. Od sitne rosulje do ovog dažda, naš jezik pažljivo i precizno opisuje sve pojave na nebu. I nije tačno da ovo što se dešava iznad nas ima veze sa Harpom, i da nije prirodno. Gde je bio Harp u vreme biblijskog potopa? Prebiram po sećanju kada sam ovo već jednom doživela.

1978 godina, velike poplave u Srbiji, krovovi vire iz vode, po njima sede ljudi očajni i skrhani. Ja pišem scenario za dokumentarni film kao ispitnu vežbu. Dok to radim, sa nekog televizora dopiru reči tadašnjih političara: „Neće više biti poplava u Srbiji….ova vlada će učiniti sve da se gradovi obezbede….“ Istražujem bez interneta, tako što razgovaram sa studentima meteorologije. I jedan mi kao iz puške recituje: „Prva poplava na našim prostorima zabeležena je 1580. Godine, kada su u dolini Zete u nekim naseljima nestali ispod talasa i zemlje ljudi. Godine 1731. od poplava je stradao Novi Pazar i tom prilikom je odneto 9 mostova i 36 kuća. U međuvremenu se desio značajan broj velikih poplava, kao kad je 1963. voda  prodrla u 13.619 zgrada, od čega je srušeno 1094, najviše u leskovačkom, niškom, kragujevačkom i kraljevačkom kraju. Katastrofalna poplava 1965. godine oštetila je 16.000 kuća u 150 opština Republike Srbije. Stanovnici najugroženijih sela u okolini Čačka mogli su da se evakuišu jedino helikopterima. Tisa je sa pritokama 1970. godine poplavila delove teritorija 14 opština, u kojima je bilo zavedeno vanredno stanje u preko 100 naselja sa više od 400.000 stanovnika. U njima je porušeno ili oštećeno 7.500 zgrada”.

AKO NAM JE PLANETA U MENOPAUZI, ŠTA ĆE ONA DA URADI PO TOM PITANJU? DA LI NAŠA PLANETA UMIRE ILI PROLAZI KROZ PRIRODNU FAZU RAZVOJA I PROMENE?

Prebiram dalje po sećanju. 1987. godina, Sidnej. Ne mogu da se setim da li je bilo naše leto, njihovo leto, proleće, na kontinentu gde je sve izvrnuto u odnosu na našu hemisferu, ali pljuštalo je kao danas, četiri dana za redom. Izlile su se podzemne vode, bujice su krenule gradom, nestalo je preko stotinu ljudi. Šteta je procenjena na 4 miliona dolara. Radio je stalno upozoravao stanovnike šta da rade, kuda smeju da se kreću, kuda ne. I pamtim bizarnu priču o mladom bračnom paru sa dvoje dece koji su krenuli u toj nezamislivoj subotnjoj noći na kockanje, i kako su izašli iz kuće, bujica je odnela jedno, pa drugo dete. Oni se nisu bacili u vodu za njima, jer su videli da nema nade. Užasnuta, buljila sam u televizor, vičući: koja se to majka ne bi bacila u talase da spase svoje dete, makar umrla u pokušaju!? Tada sam i rešila da se vratim u domovinu, jer nisam mogla da razumem tu logiku „Bog dao, Bog uzeo“  i pomirenost sa takvim nerazumnim Bogom.

Idemo dalje, novi podaci mi izviru iz sećanja. Poplava Vlasine 26. juna 1988. godine, gde su padavine obrazovale visoku vodu kakva do tada nije zabeležena u koritu ove reke. 2002. godina, Prag. Sećate li se kadrova poplavljenog grada na televiziji? Sećate li se straha sa kojim smo čekali da talas stigne do Beograda, ali se srećom usput razlio i oslabio…? Moj prijatelj iz Jagodine tada mi je pričao kako mu je kuća u selu Loćika bila poplavljena, a on je hrlio da spase iz kuće moja pisma koja sam mu, devojački nadahnuto, pisala dvadesetak godina ranije. „Ušao sam u kuću, a tamo, reka čita tvoja pisma. Popeo sam se na krov, i sušio ih, list po list.“   Ja ne znam šta je bilo u tim pismima. Znam samo da je tada služio vojsku u Bijeljini, a da sam mu ja pisala  i po dvadeset stranica. Da, sadržina je bila jubavne prirode. Govorio mi je: „Ti si vežbala stil na meni.”

Dakle, pljušti kao što rekoh, kao iz kabla, a ja nisam meteorolog, niti imam sofisticirane uređaje za detekciju zemljinih promena, nemam satelit, niti sam učila modele predviđanja razornih prirodnih pojava. Ali sam žena koja je prošla menopauzu. I primećujem da ova naša mučena planeta, koju smo toliko iscrpli svojom nerazumnom glađu, pohotom, egomanijaštvom, glupošću, takođe prolazi kroz menopauzu. Poplave, drhtavice, talasi vrućine, nagle promene, nesanica… Zar to nije prevremena, hirurškim zahvatima izazvana menopauza? Počupali smo joj jajnike mi, njen rak, nekontrolisano podivljalo divlje meso, mi, kancerogene ćelije planete, i sad nam nešto, kao, nije jasno… Ali, da se zadržimo malo na pitanju menopauze, te vrlo zdrave i prirodne pojave, koju su lekari proglasili bolešću, kao i sve drugo što ne razumeju, poput trudnoće. Zašto se pominju „simptomi“ i govori o prirodi kao nečem patološkom, ili još strašnije, kao o greškama prirode? Zašto je pubertet greška? Zašto je trudnoća greška? Zašto je prirodni porođaj greška, i konačno, zašto je menopauza greška prirode? U kulturama gde se starost ceni (konačno, pogledajte kakva nam je planeta bila kad je bila mlada, pa tamo niko živ ne bi opstao od onolikih erupcija, tektonskih poremećaja, ili , kako bi rekli lekari, „divljanja zemljinih hormona“) ljudi i žene nemaju neprijatne simptome, niti im promene tako teško padaju, jer ih niko ne osuđuje, niti im time kaže da je smisao izgubljen i da su stari i da treba da umru. U sredinama kao što je naša, žene u menopauzi bi trebalo ili da se podvrgnu doživotnoj hormonskoj terapiji i umru od moždanog udara, srčane kapi ili kancera, ili da čitaju knjige o unucima i pripreme se za groznu starost. Ako nam je planeta u menopauzi, šta će ona da uradi po tom pitanju? Da li naša planeta umire ili prolazi kroz prirodnu fazu razvoja i promene?  I kako to utiče na njene parazite i bakterije, koji se zovu – ljudi? Kada bi svi insekti nestali sa lica Zemlje, život bi zamro. Kada bi svi ljudi nestali sa lica Zemlje, život bi procvetao… Znam da se ponavljam, ali ovu rečenicu treba svi da istetoviramo na ruku kao opomenu.

Pljušti i dalje, i ja kažem svojoj kćeri: sine moj, ovo sam za svojih 55 godina doživela samo jednom, u Sidneju, i tada je bilo stotinu mrtvih. Kažem to ja koja nisam meterolog, niti znam modele za predviđanje poplava. I kažem joj: znaš li ti da ispod Terazija leži veliko Terazijsko jezero koje bi moglo kao u nekom apokaliptičnom holivudskom filmu jednog dana da se izlije i potopi grad? Govorim to dok se opštinari iz Obrenovca neprimetno iskradaju iz svojih stanova, ne pokucavši na vrata komšija da ih upozore na ono što oni znaju. Govorim to dok sve sirene ćute po srpskim gradovima, kažem to i ućutim. Dalje, svi sve znate. I granuće sunce posle potopa, i sve će se zaboraviti, zakopano u kolektivnoj nesvesti. I dalje će samo dva grada u Srbiji imati metalne oplate na bedemima, Golubac i Novi Sad. I dalje će se apelovati na ljudsku samilost i saosećajnost, pričati priče o nesebičnim herojima. A oni koji su videli kako spasiocu iz ruke ispada dete i odnosi ga voda dok on nastavlja da spasava druge, pokopaće tu sliku u svoju podvsest. Kao i oni koji su videli kako nestaje ciganmala u Obrenovcu sa svim žiteljima koji, eto, nemaju lične karte pa se ne računaju u živa bića, i oni će jednog dana zaćutati. Pomoć koju ćemo dobiti od Evropske unije završiće kao one silne stvari koje smo donirali kao pomoć i koje, kao na đubrištu, leže razbacane na parketu beogradske Arene. Tako rade svi paraziti u prirodi. I sve bakterije. Oni samo misle na sebe. A kako priroda uništava parazite, bakterije, mikrobe? Pa čisti se tako što izbacuje to đubre kroz sve otvore koje poseduje. Povraća, bljuje, krvari  ili ima dijareju. Naša planeta se samo čisti od bolesti. Mi smo uspeli da uništimo ono za šta je prirodi bilo potrebno milion godina da strvori. Uspeli smo da postignemo globalno zagrevanje i izazovemo klimatske promene koje neće uništiti planetu, već samo parazite na njoj. „Spasimo planetu!“ Kakva patetična misao! Planeta će se spasti, kao i uvek, ali nas neće biti. Nas treba spasavati od nas samih.//EKO KUĆA No12