MIHAJLO PUPIN

Piše:
ALEKSANDRA NINKOVIĆ TAŠIĆ

ŽIVOTNI PUT KOJI JE MIHAJLO PUPIN PREŠAO OD IDVORA DO NAJVEĆIH NAUČNIH PRIZNANJA I POČASTI, UZBUDLJIV JE KAO I NJEGOVO NAUČNO NASLEĐE. NJEGOVA PULICEROM NAGRAĐENA AUTOBIOGRAFIJA  NIMALO SLUČAJNO NE NOSI NASLOV ‘SA PAŠNJAKA DO NAUČENJAKA’. PRVIH 14 GODINA ŽIVOTA MIHAJLO JE PROVEO U RODNOJ KUĆI, ČUVAJUĆI VOLOVE NA IDVORSKIM PAŠNJACIMA, SLUŠAJUĆI PREDANJA I PRIČE KOJE SU MU ČITAV ŽIVOT OSTALE U ŽIVOM SEĆANJU. U IDVORU SE PRVI PUT ZAGLEDAO I U ZVEZDANO NEBO, LEŽEĆI NA MEKOJ TRAVI. NEKA OD ISKUSTAVA I ZAPAŽANJA U OVOJ LETNJOJ PASTIRSKOJ ŠKOLI, KAKO JE SAM NAZIVAO VREME DEČAČKE BEZBRIŽNOSTI, BILA SU UKLJUČENA U NJEGOVA VELIKA OTKRIĆA DECENIJAMA KASNIJE. KAKVA NEVEROVATNA SREĆA DA JE NAŠ NAROD IZNEDRIO JEDNOG VELIKOG NAUČNIKA I JOŠ VEĆEG ČOVEKA, KOJI JE CEO SVET ZADUŽIO SVOJIM IZUMIMA, A SVE NAS SVOJIM NEBROJENIM DOBRIM DELIMA.

Mihajla Pupina prepoznajemo kao svetskog naučnika i izumitelja, profesora Kolumbija univerziteta, ali i kao uspešnog političkog radnika, najboljeg lobistu koga je Srbija ikada imala u Americi, humanistu i mecenu, pisca i oca idealizma u američkoj nauci, koji je izvršio nemerljiv uticaj na stvaranje najznačajnijih institucija nauke u Sjedinjenim Američkim Državama. Rođen je 1854. godine u Idvoru, a preminuo je 1935. u Njujorku. Za sebe je govorio da je po rođenju Srbin, a po znanju Amerikanac.

Životni put koji je Mihajlo Pupin prešao od Idvora do najvećih naučnih priznanja i počasti, uzbudljiv je kao i njegovo naučno nasleđe. Njegova Pulicerom nagrađena autobiografija nimalo slučajno ne nosi naslov ‘Sa pašnjaka do naučenjaka’. Pupin je bio prvi Srbin koji je dobio ovo značajno priznanje. Ko želi da se upozna sa Mihajlom Pupinom, treba prvo da se upozna sa ovom njegovom knjigom. Neverovatno zvuči da su decenijama delovi ove autobiografije bili obavezna lektira u američkim školama, a da je knjiga deljena đacima u mnogim zemljama, uz napomenu da se tu mogu upoznati sa jednom vrstom ličnosti kakvi i sami treba da postanu. Knjiga je odmah po svom izlasku u Americi prevedena na nemački, francuski, švedski, japanski, ruski, italijanski i druge jezike. Pupinovim trudom objavljena je i na srpskom jeziku, u izdanju Matice srpske 1929. godine. Predgovor prvom izdanju kod nas napisao je Miloš Crnjanski.

Sam je svom imenu dodao Idvorski, kako bi ga mesto rođenja, makar živeo na drugoj strani sveta, uvek pratilo. Moje rodno mesto je Idvor, napisao je Mihajlo, ali ova činjenica kazuje vrlo malo, jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti.
Danas Idvor ima oko hiljadu žitelja, tri puta manje nego onog 9. oktobra 1854. godine, kada se u njemu rodio Pupin. Konstantin i Olimpijada Pupin imali su desetoro dece, ali su dečije bolesti preživeli samo Mihajlo i njegove tri sestre.

U jednom američkom časopisu s početka 20. veka, ostao je uokviren Pupinov citat:
Izuzetni ljudi mogu činiti izuzetne stvari, ali kurs sudbine jednog naroda biće uvek vođen ne samo prolaznim naporima jednog, ili čak više izuzetnih ljudi nekog doba, već istrajnom moći tradicija tog naroda.

Prvih 14 godina života Mihajlo je proveo u rodnoj kući, čuvajući volove na idvorskim pašnjacima, slušajući predanja i priče koje su mu čitav život ostale u živom sećanju. U Idvoru se prvi put zagledao i u zvezdano nebo, ležeći na mekoj travi. Neka od iskustava i zapažanja u ovoj letnjoj pastirskoj školi, kako je sam nazivao vreme dečačke bezbrižnosti, bila su uključena u njegova velika otkrića decenijama kasnije.
Skromni seljani Idvora bili su siromašni u zemaljskom blagu, piše Pupin, ali su obilovali bogatstvom u predanjima o svojim starim tradicijama. I danas kada se setim svoga detinjstva u Idvoru, osećam da je glavni smisao duhovnog života na selu održavanje i negovanje starih tradicija. U dugim zimskim večerima Idvorci su održavali svoja posela. Kao dečak, ja sam bio na mnogima od njih u kući svoga oca. Stariji ljudi bi posedali oko tople peći, na klupu koja je bila napravljena od istog materijala kao i sama peć, obično od mekih cigala, omalterisana i okrečena. Ljudi su pušili i razgovarali, a izgledali su kao senatori, samozvani čuvari sve mudrosti u Idvoru. Kraj nogu starijih sedeli su na klupicama mladi ljudi, a pred svakim od njih je stajala kotarica u koju su krunili žuta zrna sa velikih kukuruznih klipova. To bi radili celo veče. Starije žene sedele su na malim klupama duž zida. One su prele vunu, lan ili kudelju, šile ili vezle. Kao majčinom ljubimcu, meni je bilo dozvoljeno da sednem pored svoje majke i slušam reči mudrosti i mašte iz usta starih ljudi.

Te prve godine života bile su dovoljne da Pupin ponese u svet ne samo fizičku snagu, već i snagu duha, srčanost i veliku volju, što mu je pomoglo da stvori jedno od najuzbudljivijih i najvrednijih nasleđa u srpskoj istoriji.
Reči majke Olimpijade da su znanje zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa i da je znanje svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave, znali su svi koji su voleli i poštovali Pupina. Ove reči pamtio je čitavog života, pa tako i ne čudi što je siromašan momak bez novca, ugleda i prijatelja krenuo u svet u potragu za znanjem, uspevši da postane, kako je to izveštavao Vašington post 1935. godine (nakon Pupinove smrti) – jedna od najljubaznijih i najšarmantnijih ličnosti dvadesetog veka.
Mnogo činjenica iz Pupinovog bogatog života govori o tome sa koliko se pažnje slavni naučnik brinuo o rodnom mestu. Gotovo neverovatno deluje njegova prepiska sa idvorskim parohom, gospodinom Vlajkom Nikolinom. Kako je moguće da je čovek uronjen u naučne, društvene, političke, humanitarne aktivnosti i obaveze, stizao da brine o sađenju drveća u porti crkve, o bojenju gvozdene ograde masnom bojom, o svim malim troškovima koji su omogućavali pristojnu svakodnevnicu žiteljima njegovog rodnog mesta? Kada je 1932. godine, tri godine pre smrti, Mihajlo Pupin primao jedno od najvećih priznanja u američkoj nauci, Džon Fricovu medalju, započeo je svoj počasni govor sledećim rečima: Dok sam sedeo ovde, slušajući ljubaznu pohvalu koju je mi je moj dobar prijatelj posvetio večeras, nisam mogao a da se ne prisetim nekih uspomena iz mojih dečačkih dana. Video sam, kao u viziji, poznata lica nekoliko seljana iz mog rodnog sela koji su bili moji školski drugari pre više od šezdeset godina. Zamislio sam kako sede u prvom redu i zaneseni brilijantnošću ove radosne prilike pitaju me: ‘Mihajlo, reci nam koji su te sveci i nebeski anđeli vodili na tvom putu od pašnjaka našeg malenog sela do mesta časti u ovoj veličanstvenoj palati američkih inženjera?’ Čak i tada, pred ljudima koji su predstavljali nauku i uneverzitete Amerike, Mihajlo je u sećanje prizivao dečačke dane i rodni Idvor.

Danas postoji Zavičajni kompleks Mihajla Pupina u Idvoru. Tu je kuća podignuta na mestu rodne kuće Mihajla Pupina, zatim zgrada osnovne škole u kojoj je Mihajlo naučio prva slova i brojeve, tu je Crkva Blagovesti presvete Bogorodice u kojoj je kršten, a u starom delu Idvora, usred kukuruzišta, nalazi se krst postavljen 1838. godine na mestu o kome je sa puno žara Pupin pisao. Pored groba roditelja, o kome je takođe brinuo, tu je i njegova zadužbina.
Kada ga je, već starog i dosta bolesnog, prijatelj u pismu upitao da li se plaši smrti, Mihajlo mu je odgovorio da se smrti ne plaši, ali da postoji nešto čega se plaši – da neće stići da završi sve što je započeo.
Poslednji veliki Pupinov posao bila je izgradnja Narodnog doma u Idvoru. On bi, kako je sam Mihajlo pisao, bio škola u kojoj bi se idvorska mladež, pa i stariji Idvorci, poučavali negovanju voća i povrća i u drugim poljoprivrednim poslovima. Narodni dom je za njega bio mesto u naručju crkve i škole. Gradio ga je do poslednjeg dana svog života, brinući o svakom detalju, građevinskim, električnim, grejnim instalacijama, kopanju bunara i mnogim drugim radovima. Danas je nepoznato da je skicu za ovu zadužbinu pravio jedan od najslavnijih američkih arhitekata, čuveni Henri Hornbostel.

Vizija koju je imao i danas inspiriše i može biti sjajan plan za razvoj lokalnih zajednica. Nepunu godinu dana posle Pupinove smrti zadužbina je otvorena, a i danas tu stoji, arhitektonski prkoseći Idvoru, kao podsećanje na ono što možemo biti, na ono što je snagom svoje upornosti, pameti i finansijama ovaj izuzetan čovek mogao da ostvari.
Sve što je Pupin stekao tokom života – znanje, bogatstvo i ugled, stekao je u Americi, ali je svoj novac, svoje kontakte i veliki deo vremena trošio na brigu o domovini. Imetak koji je stekao praktičnim pronalascima velike upotrebne vrednosti, ostavio je srpskom narodu.
Obraćajući mu se u hramu američke nauke 1932. godine, Džeraldi je rekao: Kasne zime 1874. godine mladi Srbin iskrcao se u Kastl Garden. Bio je bez imanja i imovine, bez prijatelja i uticaja i bez znanja jezika ove zemlje. Mnogi bi rekli da nije imao ništa, ali tako ne bismo prepoznali stvari koje je imao. Imao je dobro zdravlje, karakter, ambiciju, um željan da nađe znanje i da ga iskoristi, kao i visoke ideale.
Amerika nije bila prva stanica na Pupinovom putu, već je to bilo Pančevo. Tamo je stigao 1869. godine, u isto vreme kada je počeo da izlazi čuveni Pančevac. To je bilo vreme kulturnog procvata, vreme u kome je Pančevo bilo dom mnogim umnim ljudima, među njima i Jovanu Jovanoviću Zmaju. Školske dane delio je sa Urošem Predićem, sa kojim će ostati prijatelj za ceo život i čiji je udeo u stvaranju Pupinovog umetničkog legata koji se čuva u Narodnom muzeju, neprocenjiv.
Poznatom svešteniku, prosvetitelju i pesniku, proti Vasi Živkoviću, profesoru Više realne škole u Pančevu, umnom čoveku širokih pogleda, nije trebalo mnogo da u mladom Pupinu prepozna sve kvalitete koji će ga voditi do visokih naučnih i ljudskih dostignuća. Njegove pomoći i podrške Pupin se uvek sećao. U svojoj autobiografiji piše: Njegovo ime nikada neću zaboraviti jer je ono draga muzika u mojim ušima zbog uspomena na divno prijateljstvo koje je gajio prema meni.

Upravo je prota Vasa bio taj koji je pomogao Mihajlu da stigne u Prag, grad u srcu Evrope. Lepote Praga i njihovo razgledanje, od prvih dana su Pupina zanimali više nego njegove čuvene škole. Ljudi koje je sretao, od novih učitelja do vršnjaka, nisu ga nimalo podsećali na život koji je ostavio za sobom u Idvoru i Pančevu. Kako sam svedoči, spavaća soba na tavanu teško je odudarala od života u beskrajnim banatskim ravnicama. Tako rastrzanog, neuspešnog u školi, neprilagođenog sredini u koju je došao, gde je jedinu draž nalazio u druženju sa češkim revolucionarnim podmlatkom, zatekla ga je vest da mu je otac, oslonac porodice, preminuo.
I tu, baš na tom mestu, počelo je najvažnije poglavlje u njegovom životu. Dana 12. marta 1874. iz luke u Hamburgu brodom Vestfalija krenuo je put Amerike. Iako je ovo na neki način početak priče, isti datum,12. mart, označava i njen kraj. Toga dana, 61 godinu posle te sudbonosne plovidbe, završiće se život Mihajla Idvorskog Pupina.
Onaj ko nije prešao burni Atlantik u martu, u jeftinoj klasi iseljeničkog broda, slabo zna šta su muke, napisao je mnogo godina kasnije, kao već slavni naučnik i profesor Univerziteta Kolumbija.
I još jedan dokaz neverovatnog Pupinovog života – stigao je u Ameriku brodom, jedva preživevši put, grejući se uz brodski dimnjak, a Amerika u koju je siromašan momak došao, baš je po njemu za vreme Drugog svetskog rata nazvala jedan od brodova svoje ratne mornarice. Brod sa nazivom Mihajlo Pupin bio je važan deo flote Abraham Linkoln.

I na mnoge druge načine upisano je na drugom kraju sveta ime ovog idvorskog dečaka među besmrtnike. Velika zgrada laboratorije za fiziku na Kolumbija univerzitetu, ogromno i prestižno zdanje, nosi njegovo ime. I ne samo to, već je američko ministarstvo unutrašnjih poslova 1966. godine proglasilo zgradu Laboratorije Pupin za nacionalno-istorijski spomenik zbog njene izuzetne vrednosti u obeležavanju ili prikazivanju istorije Sjedinjenih Država.
Na stogodišnjicu rođenja Mihajla Pupina uspostavljena je na Univerzitetu Kolumbija Pupinova medalja, koja se dodeljuje u znak priznanja za izuzetne doprinose u ‘služenju naciji u oblasti inženjerstva, nauke i tehnologije’. Interesantno je da je prvi dobitnik Pupinove medalje bio general-major Džon Medaris, koji je rukovodio invazijom na Normandiju.
Jedan krater na Mesecu takođe nosi Pupinovo ime, kao i jedna mala planeta. I ovo je samo početak duge liste priznanja, odlikovanja, medalja i počasti koje je Pupin primio od američkog društva i za života i nakon smrti.
Pupinu nije predstavljalo veliki izazov da spoji dva sveta, pa zbog toga i ne čudi što su srpsko-američke veze bile posebno dobre i čvrste za vreme njegovog života.

Na Kolumbija koledžu radio je i stvarao od 1889. do 1929. godine. Profesorski rad počeo je kao predavač fizičke matematike na novoosnovanom odseku elektrotehnike. Držao je časove elektromehanike, termodinamike i hidraulike. Skromna labaratorija koju je dobio na korišćenje je posle njegovih velikih ličnih zalaganja, desetina popularnih predavanja koja je držao radi prikupljanja sredstava, bila spremna za ozbiljna eksperimentalna istraživanja. Institut elektronskih i elektrotehničkih inženjera uvrstio ga je među petoro najvećih profesora elektrotehnike svih vremena. Njegovi đaci su kasnije bili čuveni naučnici, izumitelji, a neki od njih i dobitnici Nobelove nagrade.
Od trideset i šest veoma vrednih patenata koje je verifikovao u periodu od 1894. do 1934. godine, svakako je najpoznatiji metod za povećanje dometa telefonske linije pomoću specijalnih kalemova u telekomunikacijama – “pupinizacija“. Veoma brzo su njegovi patenti našli put do primene, i to preko Američke telefonsko-telegrafske kompanije i Simensa. Po nekim izvorima, 1936. godine je u SAD-u u upotrebi bilo 8,5 miliona Pupinovih kalemova na oko 5 miliona milja kablova i 4 miliona vazdušnih vodova.
Takođe je poznat njegov značajan doprinos Rentgenovom otkriću.

Najviše istraživanja posvetio je oscilacijama i filterima, što je osnova radiotehnike i telekomunikacija. Malo je poznato da je baš Pupin dobio patente za uspostavljanje više telegrafskih i telefonskih kanala po jednom fizičkom vodu i na taj način postavio osnove vremenskog i frekvencijskog multipleksa, bez kojih se savremene telekomunikacije ne mogu zamisliti. Od tri komponente na kojima se baziraju informacione i komunikacione tehnologije i koje sadrže svi elektronski uređaji: ispravljač, oscilator i pojačivač, Mihajlo Idvorski Pupin patentirao je prve dve.
Još jedna činjenica ne ističe se dovoljno, a veoma je značajna: za primenu ultrazvuka u otkrivanju podmornica Pupin je dobio najviše priznanje američkog predsednika.
Na političku scenu među Srbima u Americi stupio je 1908. godine. U tom trenutku bio je čovek snažnog naučnog kredibiliteta, bogat i uticajan, i mogao je da se sa velikom istrajnošću posveti mnogim izazovima srpskih nacionalnih pitanja.
Jedna rečenica Mihajla Pupina često je citirana: Porazi su samo kratka odmorišta za buduće pobede. Ona najbolje objašnjava kako je Pupin uspeo da savlada sve prepreke na koje je nailazio zalažući se za očuvanje srpskih interesa.

Uprkos svemu, njegova neumorna angažovanost dala je velike rezultate u organizovanju srpske imigracije, u lobiranju za važna pitanja Srbije tokom nekoliko decenija, u organizovanju srpske crkve u Americi, skupljanju humanitarne pomoći, brizi o dobrovoljcima. Od aneksije Bosne i Hercegovine, preko Balkanskih ratova, pa sve do Velikog rata, gradi se snažan lobista u američkom društvu, koji kao pojedinac uspeva ono što bi teško mogle da pripišu u svoje političke zasluge i mnoge vlade. U jednom trenutku bio je spreman da za dobrobit Srbije položi ceo svoj imetak kao bankarsku garanciju. Ostala je upamćena njegova rečenica: Ako propadne Srbija, nek propadnem i ja. Bio je osnivač, predsednik ili član mnogih srpskih nacionalnih organizacija, društava i udruženja. Bio je počasni konzul Srbije i Crne Gore u Americi.
Posebno je malo poznata činjenica da je Mihajlo Pupin decenijama pomagao đake, umetnike, naučnike, gimnazije, Univerzitet, Narodni muzej, crkvu, mnoga društva i organizacije u Srbiji. Spisak dobrih dela čini preko hiljadu stavki, među kojima se kao primaoci Pupinove pomoći i podrške mogu naći Kolo srpskih sestara, Cvijeta Zuzorić, SANU, Udruženje slepih devojaka, Udriženja glumaca, novinara, mnoge crkve i manastiri, čitave štamparije, kao i mnogi ugledni pojedinci, kao što su Cvijić, Meštrović, Predić i dr. Njegovim sredstvima štampane su značajne monografije i knjige, finansirana arheološka istraživanja i ispitivanja starina. Monografije Dečana, Studenice, Ravanice, knjiga izdata u Londonu pod nazivom Serbian Orthodox Church, samo su neki od primera predanog Pupinovog rada na izgradnji duhovno-kulturne mape Srbije. Godine 1914. Mihajlo Pupin uputio je pismo Srpskoj kraljevskoj akademiji kojim osniva fond pod imenom Fond Pijade Aleksić – Pupin. Ovim Fondom izražavam blagodarnost materi koja me je pod teretom teških žrtava uputila iz seoske škole u višu varošku školu, mada sama u svom detinjstvu nije videla ni seosku školu, niti je ikad imala prilike da izuči veštinu pisanja i knjige. Ja sam uveren da danas ima veliki broj takvih srpskih matera u novooslobođenim krajevima, pa zato rado otkidam od mojih usta da njima malo olakšam teret školovanja njihovih sinova.

Godine 1928. pismom koje upućuje Ministarstvu poljoprivrede i voda Kraljevine SHS osniva zadužbinu pod imenom Fond Mihaila Pupina. Između ostalog, u svom pismu navodi: U slučaju ako umrem pre no što se ova zadužbina odobri, onda se ovaj pismeni akt o osnivanju zadužbine ima smatrati kao moj testament.
Godine 1932. šalje pismo ministru prosvete u kome moli da mu se odobri osnivanje Zadužbine Mihaila Pupina pri Narodno-istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu.
Negovao je prijateljske veze sa slikarskim velikanima Urošem Predićem i Pajom Jovanovićem. Jedinstven je Pupinov legat koji se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu, a u kome se nalaze dela Uroša Predića, Paje Jovanovića, Konstantina Danila, Vlaha Bukovca i drugih značajnih slikara koji su stvarali na prelazu iz 19. u 20. vek.
Prvi konkretan Pupinov dobročiniteljski gest viđen je već 1889. godine u Parizu, i to na velikoj međunarodnoj izložbi na kojoj je učestovovala i Kraljevina Srbija. Pupin je sa te izložbe otkupio dva remek-dela srpskog slikarstva 19. veka, slike ‘Hercegovački begunci’ i ‘Siroče na majčinom grobu’ Uroša Predića.
Da nije bilo umešnosti i uticaja Mihajla Pupina, mi danas ne bismo imali jedinu biblioteku koju je Karnegi fondacija izgradila u jednoj slovenskoj zemlji i u jednom glavnom gradu – našu Univerzitetsku biblioteku u Beogradu. Dok su srpski kralj, patrijarh i čelnici fondacije udarali kamen temeljac ovom značajnom zdanju, Pupin je već pretplatio instituciju na naučne časopise, kako bi studenti imali najbolji i najsavremeniji izvor za učenje. U fondovima ove ustanove nalazi se posebna biblioteka Mihajla Pupina, koju je veliki naučnik poklonio pred kraj života. Tako je na naš Univerzitet stigla prva Enciklopedija Britanika, kao i mnoge knjige iz kojih je sam Pupin učio tokom studija, ili one koje predstavljaju retkost i dragocenost i u našem vremenu. Interesantni su primerci knjiga sa Pupinovim potpisima i beleškama.

U svojoj knjizi ‘Nova reformacija’ Pupin piše: Čovekov život je, koliko znamo, najviši proizvod stvaranja i on je najdragoceniji haos iz aktivnosti njegovih bezbrojnih molekula života i gradi kosmos čije prisustvo mi osećamo u unutrašnjem svetu našeg stvaralačkog bića i naše svesnosti. Jezikom nauke, to bi se moglo opisati kao vrhunac stvaralačke koordinacije.
Kakva neverovatna sreća da je naš narod iznedrio jednog velikog naučnika i još većeg čoveka, koji je zadužio svojim izumima ceo svet, a sve nas svojim nebrojenim dobrim delima! Za Pupinom čovekom ostaje kao tihi svedok njegova skromnost, koja se vidi i u jednom od poslednjih pisama koje je poslao u Srbiju. Primajući poslednji počasni doktorat, bez imalo ljutnje što poslednji na dugom spisku stiže iz domovine, Pupin piše profesoru dr Pavlu Miljaniću 1. novembra 1934. godine: Dragi prijatelju, stigla mi je diploma koja svedoči da sam Počasni Doktor Tehničkih nauka Beogradskog Univerziteta. Ona mi se izvanredno dopada, naročito jedan izraz u njoj koji kaže da je moj naučni i tehnički rad mnogo doprineo ‘za moralni prestiž moje zahvalne domovine’. Moralni prestiž zahvalne domovine mnogo mi je dragoceniji nego sve drugo na svetu.//ek ALEKSANDRA NINKOVIĆ TAŠIĆ – Više u EKO KUĆI No23