Revolution Slider Error: Slider with alias licni-rajski-vrt not found.
Maybe you mean: 'clone' or 'home-slide-no32'

LIČNI RAJSKI VRT

Piše:
DRAGOSLAV BOKAN, REDITELJ, FILOZOF I PUBLICISTA

TRAG TVORCA NA SVAKOM DRVETU, MORSKOJ STENI, PLANINSKOM VRHU… OSTAJE I DUGO NAKON ŠTO SU NJIHOVI STANOVNICI PRESTALI DA IDU U LJUDSKOM RUKOM IZGRAĐENE HRAMOVE I SVETILIŠTA. ZATO ŠTO JE SVAKA STOPA NAŠE PLANETE SVETO MESTO, ISTINSKI DELIĆ JEDNE NERAZDELJIVE SAKRALNE CELINE, MALO ALI VAŽNO ZRNCE U PEŠČANIKU NAŠE ČUDESNO RASUTE I VEČNO NEIZVESNE SUDBINE.

POSTANJE
Nije slučajno sve počelo u rajskom vrtu. I nije slučajno što je ideja raja oličena upravo kroz vrt, idiličnu baštu s omiljenim drvetom, unutar koje se nalazi naš idealni dom i istinski zavičaj. Snaga ove ideje se najbolje dokazuje time što se čak i najurbaniji prostori lako prepoznaju i posebno diče svojim parkovima.

Jer nema grada bez parka. Kao ni sela sa parkom (uređenim, tipično gradskim vrtom)… Tajna vrta se razvijala i lagano odgonetala vekovima, od antičkih letnjikovaca i srednjovekovnih manastirskih imanja, pa do raskošnih renesansnih i geometrijski složenih baroknih dvorskih vrtova… i sve do danas (do Šenbruna, Barselone i njujorškog Central parka). I nikada nije odgonetnuta. Zato i jeste tajna. Istorija vrtova je istovremeno istorija čovekovog skladnog odnosa sa Prirodom.

Istorija vrtova je istovremeno istorija čovekovog skladnog odnosa sa Prirodom. Nasuprot divljačkoj i suštinski primitivnoj ideji nekakvog kroćenja i navodnog gospodarenja našim prirodnim okruženjem, postojali su i oni koji su znali da svaka civilizacija dostojna tog imena ustvari počiva na harmoničnom trojstvu – nas ljudi, Prirode i Boga.

A kada “nestane” Bog (kada se silom ukine, dobrovoljno odbaci ili zaboravi), ostaje nam onda još samo Priroda (koju namerno i s razlogom pišem velikim slovom). I samo u direktnom kontaktu s njom i dalje možemo da čitamo i spasonosno prepoznajemo iskonske poruke drevnih vremena i odavno nestalih predaka.

MAGOVI I NAUČNICI, VERNICI PRIRODE
Priroda i ima toliki značaj u renesansi (kako kontinentalnoj, tako i britanskoj, onoj “elizabetanskoj”) zato što u sebi smešta i sve ono što je do tada bilo smatrano Božjim delom. Ova svetim (i paklenim) tajnama ispunjena Priroda – sa ruševinama davno napuštenih paganskih hramova, pećinama naseljenim tamom i neizvesnošću, metafizičkim pejzažima bez ljudi, simboličnim lavovima i zmijama, demonskim stvorenjima nalik na sadržaje najstrašnijih noćnih mora – postala je glavni junak i osnovna scenografija renesansnog pogleda na svet. Filosofi renesanse su bili tumači Prirode, što kroz nju tragaju za “zlatnim presekom”, idealnom merom svih stvari (misleći da će tako doći i do tajne stvaranja sveta, do besmrtnosti, do alhemijskog zlata i, naravno, do Umetnosti).

I Marsilio Fićino, i Piko dela Mirandola, i Petar Pomponaci, i Đulio Kamilo, i mnogi iz Carigrada u Firencu izbegli vizantijski naučnici i profesori, i svi dvorski pokrovitelji ove elitne etape samog početka moderne istorije čovečanstva, svi su, bez razlike – u pokretu vetrom ustalasanog žita i u strukturi lista i u ritmu talasa i u zlatnom izlasku Sunca i u pogledu s planinskog vrha… ustvari tragali za smislom života. U magiji Prirode su se otkrivali prvi naučni zakoni moderne civilizacije.

U rastopljenom olovu bačenom u vodu, u rasečenoj goveđoj plećki i rasporedu zvezda na otvorenom nebu  tražio se idealni poredak stvari, baš kao i u arapskim prevodima Platona i Aristotela ili pod sklopljenim očnim kapcima, u mističnim meditacijama i tokom unutrašnjih putovanja u dubinu sopstvenog bića. Priroda (materia prima) i njeni nemi podanici i pripadajući elementi postali su ravnopravni sagovornici najmudrijih među ljudima. Uspostavljala se i nova (“naučna”) molitva tajanstvenom Duhu Prirode i onome što je on poručivao svojim istraživačima i poštovaocima.

Zato su prvi naučnici, svi od reda, bili ustvari magovi, čarobnjaci zatečeni na prelazu srednjovekovne mistike u renesansnu magiju: i matematičar i kraljičin numerolog Džon Di, i fizičar i alhemičar Isak Njutn, i tadašnje sveznalice i “polihistori” poput Ramona Lula, Atanasiusa Kirhera i Roberta Flada, i slobodni mislioci na način Đordana Bruna, Kornelija Agripe ili Tomaza Kampanele. Sada skoro zaboravljeni Đovani Batista Porta (autentični čarobnjak i ne manje naučnik, osnivač napolitanske Akademije tajni Prirode) 1558. piše veličanstvenu apologiju moći prirode (“Magia naturalis”), gde detaljno proučava “tajna svojstva kamenja i bilja”…

Svi oni su bili sličniji liku čarobnjaka Merlina iz romantične imaginacije pisaca arturijanskih žitija nego današnjem doživljaju racionalnog i agnostičkog naučnika, štrebera i pedanta. Slobodno možemo da kažemo da je savremena nauka nastala direktno iz hermetičkih vrtova renesansnih prirodoslovaca i tajnovidaca.

BEG OD PRIRODE
Ipak, u samom jezgru renesansne misli se već nalazio razorni virus apstraktnog mišljenja, te orijentalne kabalističke veštine “isparavanja prirode” iz ljudskog života i mišljenja. Urbani način života i uspostavljanje modernog društva su iz horizonta čovečanstva počeli da potiskuju ne samo Boga, već i Prirodu. Moderni čovek ostaje sam, potpuno gluv i slep za sve ono što mu ne dozvoljava da se oseća kao apsolutni gospodar stvari (i ideja).

Ovaj hipertrofirani, divlji antropocentrizam je oštrim sečivom ljudskog razuma prosvetiteljskog tipa isekao sve naše veze sa Tradicijom, Prirodom i Tvorcem. I tako smo dobili ovaj grubo isečeni čovekoliki kartonski lik bez ikakve pozadine, porekla i konteksta, tragično zatvoren u sopstveno divljenje samom sebi i strah od svega što ne može da spozna i kontroliše.

Ovakav dvodimenzionalni, plošni ljudski lik je tako zavladao svetom koji više nije istraživao i ispitivao, već ga je isključivo silom prilagođavao svom viđenju stvari (ili olako odbacivao, ako se objekat proučavanja nije uklapao u već projektovanu ideološku shemu).

Nije više gledao u beskrajno zvezdano nebo nad sobom, niti je više mogao da čuje onaj diskretni glas sopstvene savesti u sebi.

Ukratko, a gledano iz ugla koji nas ovde prvenstveno zanima – čovek je bezglavo pobegao od Prirode iz koje je potekao. Izašao je iz onog spasonosnog vrta tihe meditacije i vernog osluškivanja kako sebe, tako i svoje “neljudske” i “nadljudske” okoline.

Gradovi su počeli da niču kao pečurke na mapi savremenog sveta, bez nekadašnjeg plana i obaveznog višeg i dubljeg, uzvišenog i simboličnog koncepta.

Trgovi nisu više skladno i prirodno uokvirivali centralne (saborne, katedralne) hramove, niti su gradske ulice i široke avenije bile obavezno pokrivane čitavim tunelima od krošnji, kao nekada.

A količina prisutnosti Prirode se svela na sve manje i ređe gradske parkove i, na kraju ovog razornog procesa, na sićušno cveće u saksijama i zelenilo po žardinjerama. Ničeanski usklik dobija svoj novi oblik i izraz: “Priroda je mrtva!” u svim delovima džinovskog Megalopolisa koji je počeo nezaustavljivo da spaja sva naselja naše planete u samo jedan beskrajni Grad. I svi sadašnji gradovi sveta polako postaju obični kvartovi ove urbane mega-hobotnice koja prosto proždire prostor, razlike i granice između njih.

I kao što sve male radnje, bakalnice i piljarnice po pravilu nestaju pred agresivnim monopolskim nastupom velikih tržnih centara, i kao što lokalni bioskopi nestaju bez traga pred iskušenjima multifunkcionalnih “sinepleksa”, otprilike isto tako ova virtuelna, hiper-urbana civilizacija stvara nove forme življenja za čovečanstvo, lišeno svog nebeskog porekla i prirodnog okruženja. Nije slučajno što ni u jednom od najpopularnijih filmova naučne fantastike nećete moći da vidite ni crkvu, ni džamiju ili sinagogu, ni groblje, ni livadu, ni bezbrižnu dečju igru, ni jedno jedino drvo ili bistri potok. Ništa od svega toga tu nije prisutno.

Sve je plastificirano, mašinizovano i fabrički sklopljeno u zastrašujući niz bezličnih lego-kocki od betona, neprobojnog stakla i metalnih super-legura. Priroda polako nestaje sa lica Zemlje, a nekada Zelena Planeta dobija svoju novokomponovanu sivu i bezobličnu formu ispresecanu nepreglednim ljudskim mravinjacima. Da, ispario je prostor i ubrzalo se vreme, a “večnost” je ostala da postoji samo kao anahroni pojam iz starinskih knjiga i prašnjavih teoloških priručnika. Zato je danas ŽIVOT U PRIRODI postao istinski luksuz i (kod nas još uvek neprepoznata) privilegija.

ŽIVOT U PRIRODI KAO PONOVO PRONAĐENI IDEAL
Čak i u najsirovijim oblicima moderne urbane civilizacije, društvena elita je za sebe birala ono od čega je odgovarala široke narodne mase: pastoralni život na bezbednoj udaljenosti od višemilionskih betonskih metropola. Isti oni koje su tako vatreno obožavali žitelji najvećih svetskih gradova za sebe su ipak birali spokojnu raskoš udaljenih vila i rančeva, usred najlepših preostalih prirodnih rezervata.

Ideali “ladanjske kuće” (onog drevnog renesansnog odmarališta za osetljive nerve i nespokojnu dušu tragalaca za istinom i višim spoznajama) ponovo su uzrasli i proširili se kao prava pošast po svim meridijanima naše planete, uzduž i popreko globalizovanog, uredno uzglobljenog i strogo kontrolisanog sveta.

Dok su medijima zatrovani korisnici moderne propagande jurili u već pretrpane i obezdušene gradove, najbogatiji i najuspešniji pripadnici nove vladajuće klase odlazili su u suprotnom smeru – ka prirodi, i što dalje od prenaseljenih betonskih hala i stambenih kula svojih siromašnih sugrađana.

I nema iole bogatijeg društvenog izabranika koji nije potražio sebi oduška negde u planinama ili pustarama van “civilizacije”. Od Brensonovih super-luksuznih privatnih ostrva i raskošno-egzotičnih milijarderskih letovališta u vlasništvu najimućnijih šeika i sultana današnjice, pa do francuskih zamkova i britanskih palata okruženih gustim šumama i podignutih u sred netaknute prirode, indeks ovakvih kuća i vila sve više raste i postaje nezaobilazna činjenica novog doba. Čak se i pisci, profesori Univerziteta i poznati umetnici sve češće mogu sresti na obroncima dalekih periferija ljudskih naselja, u usamljenim seoskim i planinskim kućama sa uređenim bašticama i plodnim voćnjacima.

Treći milenijum se definitivno ponovo susreće sa Prirodom, u grčevitoj borbi sa jeftinom, sirotinjskom urbanizacijom najnižih slojeva (lišenih ovakvih mogućnosti stvaranja bezbednih, “rezervnih položaja”). Istinski mir neophodan za duhovni život i ozbiljan intelektualni rad može se naći isključivo “tamo daleko” od svake gužve i haosa.

Samo se u savršenom, svečanom spokoju i nepomućenom miru može pravilno obnavljati životna i životvorna energija upravljačke i duhovne društvene kaste. To je bilo tako nekada, tako je danas i uvek će biti tako. A samo između redova pročitanih tajni i misterija Prirode možemo početi sa povratkom davno zaboravljenom trojstvu. Više, natprirodne sile ćemo naći isključivo u zlatnom preseku Prirode i Tvorca, u nevidljivoj dubini neba i mora, pod uzastopnim naletima vetra i talasa, u mračnoj gustini arhajskih šuma Evrope i sveta.

Tako je i kod nas. Polako narasta svest o važnosti usamljivanja od svake buke i gužve, uz važnost ponovnog osećanja prirodnog ritma izlaska i zalaska Sunca, organskog (prolećnog) rađanja i prirodnog (zimskog) umiranja svetlosti i materije, zvezda i ljudi, onog najmanjeg i najvećeg u kosmosu. Ja sam tako – shodno svemu napisanom – dobrovoljno i odlučno izabrao da napustim grad svog rođenja i odrastanja i svoj novi zavičaj pronađem u zemlji šuma i tišine.

NJIH TRI
Pre neki dan sam u šetnji tako naišao na tri uzdrhtale srne, kao iznikle iz zemlje. Gledale su me uplašeno, ali mirno i nepomično. Njihova uzdrhtalost je bila ravna mom uzbuđenju zbog ovog prizora, kao sa stranica neke drevne srednjovekovne legende.

Imao sam osećaj kao da se srećem sa apokaliptičnim konjima završnog poglavlja “Andreja Rubljova” Tarkovskog. Samo što se, umesto Svete Trojice, ovde susrećem sa sjedinjenim likom Tri Srne, ikoničkim prizorom Trojstva Prirode, koja mi je tako (bez ijedne reči) objavila svoju prijateljsku dobrodošlicu. Osetio sam svu neiscrpnu snagu i moć naše prirodne kolevke i izvornog zavičaja. Jer se samo u nepomućenoj bistrini tajnovitog ogledala Prirode možemo ponovo prepoznati kao iskonska bića, mnogo starija od svog formalnog dana rođenja.

A za to je neophodno da se odvažimo i makar povremeno zakoračimo s one strane urbanog lavirinta u kome se tako tragično zaplela naša ljudska vrsta.//EKO KUĆA No10