Period „industrijskog prosperiteta“ doprineo je nagloj urbanizaciji i formiranju mnogih gradova i naselja, čiji urbanistički planovi nisu bili bazirani na energetski efi kasnim, ekološkim i održivim principima. Arhitektura dvadesetog veka nije bila ekološki orijentisana, već ju je u globalu odliko vala
neracionalnost i potpuno zanemarivanje koncepata građenja u skladu sa prirodnim uslovima.
Arhitektura i građevinarstvo poseduje najveći potencijal za oblikovanje održivog okruženja. Pametno projektovanje i planiranje, pomoćiće nam da štedljivije koristimo resurse, produžimo vek trajanja objekta i smanjimo negativne uticaje na okolinu. Svest o ovim činjenicama dovela je do razvitka jednog novog pravca u arhitekturi koji se zove „eko arhitektura“ ili „eko kuća“. Ona predstavlja ekološki način gradnje, koje koriste obnovljive izvore energije i
primene energetski efi kasnih metoda u projektovanju i građenju. To podrazumeva održivost i poštovanje tradicionalnog pristupa građenju i korišćenju klasičnih nezagađujućih materijala.
Generalno, pojam održive arhitekture danas se dosta spominje. Ono što je važno istaći jeste da pojam održive arhitekture ima široko i sveobuhvatno značenje. Ona diskusiju o održivosti svodi na pitanja ekonomskih, političkih i ekoloških aspekata u građenju.

Održiva arhitektura, nastoji da minimizira negativan uticaj na životnu sredinu objeka ta povećanjem efi kasnosti i umerenosti u korišćenju materijala, energije i razvoja prostora. Predstavlja nove i jake izazove u smislu aktiviranja obnovljivih resursa. Održiva arhitektura uključuje i korišćenje reciklirane ili polovne materijale. Smanjenje u korišćenju novih materijala stvara odgovarujuće smanjenje sadržane energije, koja se koristi za njihovu proizvodnju. Svako planiranje i projektovanje okrenuto budućnosti mora imati odgovoran i racionalan pristup energiji i širokoj upotrebi obnovljivih izvora energije. Prelazak na racionalno i štedljivo korišćenje prirodnih resursa i orijentacija na obnovljive izvore energije su apsolutna nužnost, koja nalaže ozbiljnost situacije, jer je ceo svet na vlastitom i otrežnjujućem iskustvu shvatio, da je ekološka kriza još ozbiljnija od energetske.
Upravo zbog toga moramo biti opre- deljeni da koristimo ekološki čiste i zdrave tehnologije koje štite životnu sredinu a istovremeno obezbeđuje najviši nivo udobnosti. Solarna energija ima poseban uticaj na arhitekturu, pošto ovaj oblik energije ima najveće i najpristupačnije resurse širom sveta. Veliki
raznovrstan broj mogućnosti tehnika i sistema njenog korišćenja otkriva najširi spektar upotrebe, od svih poznatih izvora energije.
Integralni koncept projektovanja podrazumeva da razmišljanja o uštedi energije i zaštiti životne sredine ne može početi tek onda kada je objekat već isplaniran i doveden do završne faze izvođačkog projekta. On počinje znatno ranije još u fazi planiranja dovođenja prirodnih uslova u svaki gradski blok, kroz ostvarivanje različitih zelenih (travnjaka, parkova, drvoreda ) i vodenih površina koje će da hlade i prečišćavaju vazduh. Tako se na prirodan način amortizuje zagrevanje od asfalta, betona, saobraćaja i sl. i mikroklima čini ugodnijom i čovekomernijom, kroz stvaranje uslova da svaki objekat može da koristi pasivnu sunčevu energiju (odgovarajuća rastojanja između objekata,
orijentacija i slično, a da se nastavlja sa projektovanjem samog objekta i završava se održivim načinom njegovog korišćenja.//Više u- Više u ek No 01