Search
Close this search box.

Vila Fauna – osim svoje lepote predstaviće vam i svoju istoriju

Paradigmatični izvor helenističkog uticaja predstavlja Pompeja (Pompeii), legendarni antički grad osnovan u VI veku pre nove ere na jugu Apeninskog polustrva. Nalazi se u blizini Napulja u Italiji, i to objašnjava helenistički uticaj koji se preneo, kako u Pompeju, tako i u Herkulaneum. Iako je Pompeja imala kratak vek, njena umetnička kultura je ostavila neopisiv trag u istoriji. Pompeja je potpuno nestala u erupciji vulkana Vezuv, 24. avgusta 79. godine. Ostala je neistražena u ruševinama sve do polovine XVIII veka kada je napuljski kralj Šarl III odljučio da započne poluamaterska iskopavanja. Pompeja je grad koji je imao terme, amfiteatre i ogroman broj vila gde su rimski građani dolazili na odmor. Upravo jedinstvena Vila Fauna odoleva vremenu u ostacima nekadašnjeg sjaja ovog drevnog grada.

Naime, jedna od najstarijih otkrivenih vila je Faunova vila. Sve vile se zovu po umetničkom delu koje je u njima otkriveno, bez obzira da li je slika, mozaik, skulptura itd. U centralnom delu u središtu impluvijuma (implivium – bazen u sredini atrijuma) otkrivena je statua fauna od bronze. Centralni podni mozaik koji se nalazi u tablinumu (prostorija naspram ulaza), prikazuje Bitku kod Isa, odnosno trenutak kada je Aleksandar Veliki konačno pobedio Darija. Pripada poznoklasičnoj, ranohelenističkoj umetnosti i predstavlja vredno umetničko delo.

Arheolozi u Pompeji otkrili su ovaj mozaik od preko hiljadu tesera za koji se pretpostavlja da je bila kopija helenističkog dela, ili da je helenistički original koji je prenet. Svi elementi svedoče o helenističkoj umetnosti: pokret, patos, izrazi lica, strah kod Darija, odlučnost kod Aleksandra. Jedan deo vojnika ima persijsku vojnu odeću, dok drugi deo ima helensku grčku vojnu uniformu koja je bila prisutna u vreme Aleksandra Velikog. Scena je fizički podeljena na dva dela, gde su sa jedne strane Persijanci, a sa druge Grci. Drugi deo je oštećen, pa se grčka vojska ne razaznaje u najboljem smislu.
 

Bitno je naglasiti da postoje važni detalji koji stvaraju efekat iluzionizma. Iako je originalno bila zidna slika, sada predstavlja podni mozaik. Jedna od karakteristika pompejanskog slikarstva jeste da se posmatrač inkorporira u scenu koju vidi, kako bi se stvorio osećaj pripadnosti. Efekat je oličen u sceni sa konjima koji su prikazani kao da izlaze iz scene tako da im nedostaju noge. Izuzetno istaknut detalj prikazuje Darija na način da je viši od svih drugih, čak i od samog Aleksandra, što je u logičnoj suprotnosti sa činjenicom da je upravo on taj koji je poražen. Smatra se da ovaj detalj aludira na poraz u kome je sačuvao dostojanstvo.

Činjenica da ova vila ne odiše potpunim sjajem svoje fizičke pojavnosti iz daleke prošlosti, već nekolicinom arhitektonskih elemenata koji podstiču ljudsku misao na simulaciju prošle stvarnosti, dovodi do zaključka da antička umetnost ima večni karakter. Ukoliko razmišljate o poseti mesta, koje će vam osim svoje lepote, predstaviti i svoju istoriju, uputite se na ovo mesto umetničke bajke ispričanu na ruševinama nekadašnjeg gradskog sjaja.
Ovaj tekst je napisan na osnovu predavanja prof. Olge Špehar na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, uključujući autorske tehničke izmene.
// Pripremila saradnica za kulturu i putovanja Rea Terzin

Rimska vila u Sperlongi – krije vredna umetnička dela

Rimska vila u Sperlongi skrivena na plavoj obali Tirenskog mora na jugu Italije, svojim uravnoteženim prostornim sklopom i izuzetnom slikovitošću detalja svedoči o antičkom vremenu koje je oduvek bilo aktivni činilac – podstrekač mašte. Posebna estetska vrednost nije oličena samo u arhitekturi i prostornom sklopu, već i u drugim autentičnim vidovima umetničkog izražavanja – skulpturi i mozaiku, izuzetno vrednim pronalascima u unutrašnjosti zdanja.

Neposredno ispod vile nalazila se prirodna pećina groto (grotto) koju je car iskoristio da u njoj smesti triklinijum, odnosno trpezariju. Reč je o pećini koja se nalazila tačno naspram ostrva za koje se verovalo da je Kirka držala Odiseja i njegove saborce. Groto je bio osvetljen na najrazličitije načine, uključujući i scenske efekte. Čitava pećina je iskorišćena kao scenografija za skulpture, kao i skulptoralne grupe koje su nekada bile obojene – Scila i Odisejev brod i Oslepljenje polifema. Skulpture su otkrivene 1957. godine i rekonstruisane su. Trenutno se nalaze u Arheološkom muzeju (The National Museum of Archaeology of Sperlonga) u Sperlongi u neposrednoj blizini pećine, koji je za potrebe publike bio svečano otvoren 1963. godine.

Upravo je sličnost u stilu ovih skulptura navelo istraživače da nijedna nije original, već da su helenističke kopije koje su donete iz Grčke. Treba imati u vidu da su Rimljani preuzimajući obrasce grčkih uzora, svesno izbegavali da unose izmene, jer su neizmerno poštovali njihovu umetnost. Zahvaljujući rimskoj umetnosti dela helenističke umetnosti ostala su sačuvala. Vitruvije je još u I veku u svom delu O arhitekturi pisao kako su se u dekoraciji kuća i vila koristile ikonografske scene Homerovih epova Ilijade i Odiseje.
 

Legenda govori da se pri dugom putu po povratku iz Troje na Itaku, Odisej susreo sa nemani koja je njega i njegove saborce pokušala da baci u more. Scila je imala običaj da hvata mornare (po jednog svakom od svojih šest glava), a nakon toga bi ih bacala na stene i lomila kosti kako bi ih na kraju pojela. Kad je Odisejeva lađa prolazila kraj Sciline pećine, Odisej joj je, po savetu čarobnice Kirke, žrtvovao šestoricu svojih drugova, kako ne bi svi postali plen još strašnije Haribde. Scena sa Scilom se nalazila u samom središtu ovog impozantnog kružnog basena. Ispisana tri imena na pramcu Odisejevog broda na skulptoralnoj grupi Scile: Agesandar (Agesander), Atenodor (Athenodorus) i Polidor (Polydorus), predstavljaju svedočanstveni dokaz njihovog autorstva. Plinije Stariji smatra da su oni i autori čuvene Laokonove grupe (Laocoon and His Sons).

Skulptoralna grupa Oslepljenje Polifema prikazuje dramatični momenat kada Odisej probija oko kiklopu i napokon se oslobađa zatočeništva u pećini. Zanimljiva je činjenica da je Hadrijanova vila u Tivoliju iz prve polovine II veka, takođe imala dve skulptoralne grupe na oba kraja jednog velikog basena, dok se iza nalazila veštačka pećina poput apside u steni sa scenom Oslepljenje polifema. Može se zaklučiti da je arhitekturi određenog mesta odgovarala određena scena. Tako je arhitektura grota odgovarala sceni Oslepljenja Polifema, dok je kontekst basena u dvoristu simbolično odgovarao sceni Scile i Odisejevog broda, jer se upravo ovaj događaj odvijao na moru. Simulacija takve stvarnosti može se iznova oživeti pri poseti muzeja u kom se čuvaju ove skulpture, dok se u samoj pećini može „osetiti“ jedinstveni duh prošlog antičkog vremena.
Ovaj tekst je napisan na osnovu predavanja prof. Olge Špehar na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, uključujući autorske tehničke izmene.
// Pripremila saradnica za kulturu i putovanja Rea Terzin