REKONSTRUKCIJA SEOSKE KUĆE

Autori:
Di Gregorio Associati
Lokacija:
Parma, Italija
Površina:
330
Fotografija:
Helen Binet

Koncept vezan za ideju svedočenja i sećanja, ali oblikovan savremenim arhitektonskim izrazom, iskazuje jasan stav da arhitektura prošlosti nije važna sama po sebi, već svoj puni značaj i smisao dobija zahvaljujući njenim sadašnjim relacijama sa kontekstom sa kojim se upoređuje, koji je nadograđuje i proširuje do beskonačnosti.

Nedavno završena rekonstrukcija privatne seoske kuće u jednom italijanskom selu u podnožju Alpa delo je arhitekte Frančeska Di Gregorija. Cilj projekta je bio povezivanje objekta sa prirodom i okolnim izgrađenim okruženjem na način koji ostvaruje dijalog sa socijalnim i teritorijalnim kontekstom. Gabarit originalne građevine poštovan je i proširen vizuelno upečatljivim novim betonskim konstrukcijama, ramovima koji uokviruju pejzaž i nude različite poglede na bujno zeleno okruženje i vinograd.

Najviši element, najistaknutija zgrada, sadrži glavnu spavaću sobu u prizemlju, dečje sobe na gornjim spratovima i krovnu terasu na vrhu. Od dva štala jedan je namešten kao dnevni boravak, kuhinja sa trpezarijom i velika veranda na jugozapadnoj strani, sa radnim prostorom i igraonicom na prvom spratu. U drugom ambaru se nalazi studio za kuvanje u kome do dvadeset ljudi može učestvovati u kulinarskim časovima, radionicama i aktivnostima team buildinga koje vodi klijent. Pored studija nalazi se garaža, ostava i gostinski apartman na prvom spratu. Velika klizna vrata u centru mogu se otvoriti da bi se otkrila ulazna kapija u dvorište.

Arhitektura u odnosu prošlog i sadašnjeg

Rekonstrukcija seoskog objekta u Italiji blisko je vezana za pitanje trajanja arhitektonskog dela  u okvirima koji su mu nametnuti i u uslovima koje su mu odredile životne okolnosti. Usled osećaja trajanja i monotonog ponavljanja, javlja se potreba za novim, savremenim, sadašnjem  trenutku bliskim sadržajem i dopunom koja će oplemeniti prošlo i sveprisutno, i na spontan i nenametljiv način udahnuti jednu vrstu forme koja živi i ostvaruje dublji odnos sa prirodom i prisnost sa okruženjem. 

Kuća je dobar primer istovremenog prisustva različitih urbanih i vremenskih dimenzija čiji pluralitet ne znači nadmetanje epoha prošlosti i sadašnjosti, već njihovu interakciju i uklapanje. Vreme i mesto u ovom slučaju ne  doživljavaju se kao ograničenje, već kao elementi koji sugerišu ideju – neophodni izazov, a ne predmet uklanjanja ili zapostavljanja.

Kuća je dobar primer istovremenog prisustva različitih urbanih i vremenskih dimenzija čiji pluralitet ne znači nadmetanje epoha prošlosti i sadašnjosti, već njihovu interakciju i uklapanje. Vreme i mesto u ovom slučaju ne  doživljavaju se kao ograničenje, već kao elementi koji sugerišu ideju – neophodni izazov, a ne predmet uklanjanja ili zapostavljanja.

Oprezan u pokušaju da kući vrati ljudsku dimenziju, Di Gregorio ramovima ublažava njen inicijalno zatvoren karakter i povezuje je sa prirodom.  Prostor koji ovi okviri formiraju, omogućava različitim sistemima, unutrašnjem i spoljašnjem, da funkcionišu svaki prema svojim potrebama, a da ne budu razdvojeni. Na taj način, prelazni prostor koji je na prvi pogled  možda nepotreban, postaje zapravo veza različitih ustrojstava, pa je kao takav ne samo neophodan, već i suštinski značajan. 

Ramovi stvaraju sistem karakterisan presekom podsistema u kome svaki od elemenata korespondira sa ostalima. Upravo struktura tog sistema, naizgled konfuzna i neuhvatljiva, daje čitljivost i identitet.

Ramovima se – kuća povezuje sa prirodom.

SHVATAJUĆI PROJEKTOVANJE I ORGANIZACIJUPROSTORA KAO MREŽU ISTKANU OD PROSTORNIH I VREMENSKIH RELACIJA, AUTOR EVIDENTIRA SOCIJALNI ZNAČAJ I URBANU DIMENZIJU OVE KUĆE, AKUMULIRAJUĆI U NJENOM DIZAJNU BLISKE ODNOSE PROŠLOSTI, SADAŠNJOSTI I BUDUĆNOSTI.

U enterijeru – dominira hrastovo drvo.

Beton i opeka – kao susret prošlosti i sadašnjosti.