ADAPTACIJA INDUSTRIJSKOG OBJEKTA DESTILERIJE DŽINA U LONDONU REZULTIRALA JE NEOBIČNO LEPIM I SVEŽIM PROSTOROM ZA ŽIVOT ČETVOROČLANE PORODICE. IAKO JE DUH PROSTORA NEPRIKOSNOVENO MODERAN, U DIZAJNU POSTOJI JASNA TEŽNJA KA ODGOVORNOJ KONZERVACIJI STAROG, ZATEČENOG I AUTENTIČNOG.

Projekat porodične kuće u Londonu je savremeni odgovor na davno postavljeno pitanje o tome da li ima života za napuštene industrijske objekte koji pripadaju nekoj od završenih arhitektonskih epoha. Naime, nekadašnju zgradu Destilerije džina u londonskom Ist Endu, zaboravljenu u uglu jednog parkirališta, primetio je arhitekta Rupert Skot iz studija Open Practice Architecture. On je od samog početka verovao da se od tog prostora može stvoriti svetla, funkcionalna i komforna kuća u koju je imao nameru da smesti svoju porodicu. Najveći izazov je bio kako uvesti svetlo u njenu unutrašnjost, obezbediti neophodnu privlačnost vizura, kao i kako izbalansirati tradicionalno i nasleđeno sa savremenim i novim. Objekat je spolja zadržao svoj autentični izgled, ali odmah nakon prolaska kroz monumentalna drvena ulazna vrata otvara se novi svet.

Izbor materijala u enterijeru fokusiran je na jednostavnost i trajnost. Velika visina nekadašnjeg fabričkog prostora iskorišćena je da se dobiju dve etaže u stambenom prostoru, pa su na donjoj smešteni dnevni boravak, kuhinja i trpezarija, a na gornjoj spavaće i radne sobe. Međuetažna konstrukcija je čeličnog sklopa i nije sakrivena, već je akcentovana u enterijeru. Ovakav konstruktivni čin je jedan od poteza koji delo jasno atribuira savremenosti. Kasetirana drvena obloga plafona obezbeđuje prostoru neophodan izraz topline. Dom je okupan svetlošću zahvaljujući krovnim svetlarnicima i velikim Crittall prozorima koji su većinom novougrađeni, ali njihov dizajn sadrži originalni proporcijski odnos kvadratnih okana. Odaje i prozori u njima postavljeni su tako da se u kući prati hod sunca – najpre od spavaćih soba, preko radnih, do dnevne sobe u kojoj je smešten kamin.

Objekat je spolja u potpunosti sačuvao svoj autentični izgled, pa deluje kao muzej industrijske arhitekture.

Posebnu likovnu vrednost ima crno čelično stepenište u zadnjem delu glavne etaže. Njegova kompoziciona slika utemeljena je na jednostavnom ali izuzetno efektnom geometrijskom ritmu gazišta i rukohvata.

Podovi u kući, kao i jedan deo zidova, su od poliranog betona. Ovaj moderni materijal stoji u simboličkoj korelaciji i sa konceptom industrijske arhitekture, ali i sa konceptom savremenog doma. Posebnu likovnu vrednost ima crno čelično stepenište u zadnjem delu glavne etaže. Njegova kompoziciona slika utemeljena je na jednostavnom ali izuzetno efektnom geometrijskom ritmu gazišta i rukohvata. Pokretni mobilijar je malobrojan, sledi princip ‘potrebnog i dovoljnog’ i predstavlja mozaik starog konzerviranog nameštaja i novih, modernih komada.

Prostorije na spratu su manjih dimenzija, u modernom i do kraja svedenom stilu, i podsećaju na kabine. Kupatilo je u skandinavskommaniru, sa materijalizacijom u crvenom drvetu. Tu je i zatvorena terasa koja omogućava bekstvo od užurbanosti i vreve urbane okoline – ovo nije jedini takav prostor u kući, pa je u tom smislu i sav raspoloživi prostor dvorišta (prednje dvorište i bočni prolaz) iskorišćen sa ciljem da služi kao skroviti privatni prostor koji štiti mir i harmoniju doma od urbanog okruženja.

SKOTOV ARHITEKTONSKI ČIN PREDSTAVLJA VRLO KREATIVNO I ORIGINALNO OSTVARENJE KOJE JE U DUBOKOJ VEZI SA EKOLOŠKOM SVEŠĆU SAVREMENOG ČOVEKA. PONOVNA UPOTREBA, ODNOSNO RECIKLAŽA ARHITEKTURE, NAMEĆE SE U NAŠEM VEKU KAO JASNA I PREKA POTREBA.