Postojeći objekat je karakteristične, kvadratne osnove nevelike površine, te su arhitekti pristupili njegovoj adaptaciji i spoljašnjoj dogradnji. Budući da moderno poimanje odnosa čoveka prema prirodi podrazumeva arhitekturu kao sredstvo integracije spoljašnjeg i unutrašnjeg prostora, dodati volumen ima upravo izrazit karakter integracije. Stari kubus je istaknut u kompoziciji i dispoziciji, i na njega se duhovito nadovezuje novo tkivo.  Taj novi deo je, pre svega, materijalizovan na vidno drugačiji način – od drveta. Obrada drveta nosi atribuciju vremena u kome delo nastaje, dok sam specifičan levkasti oblik predstavlja potreban i dovoljan narativ. Ovaj ,,vremenski tunel” spaja dva vremena, dva sveta i dve svrhe. Koreni se čuvaju od zaborava, i samo iskreno i spontano unapređuju i nadograđuju. Sve se to događa pod geslom života i njegove neophodnosti, kao i sveprisutnosti Prirode.

Preko spoljašnjih materijala, ne samo da se naziru unutrašnji, već se i čita karakter enterijera. Stari metato iskorišćen je kao odaja za spavanje. Po zidovima on ima crnu završnu obradu, koja psihološki konotira intiman ton prostoje, ali i asocira na pocrnjenje kamenih zidova tokom sušenja kestena. Dnevni boravak je obložen penlima od svetle hrastovine, kako bi se dobio pun efekat svetlosti koja dolazi sa velikog zida – zavese. Ove dve ideje spaja neutralni veli blok materijalizovan u suvim zidovima, koji sadrži toalete.

Novi, dograđeni objekat završava se zidom-zavesom koji briše granice prema prirodi i pejzažu

 

Nova drvena konstrukcija ne počiva na zemlji, već se i u tom smislu izdvaja – nose je vitki podupirači na različitim visinama. Ipak posmatrajući novi volumen, uočljivo je da je njegov dominantni presek zapravo tradicinalni zabatni oblik, koji je ključ naše genetske memorije prema kući, ognjištu, utočištu.