DOK GLEDAMO OVU GRA ĐEVINU , VEOMA JE TEŠKO UTVRDI TI ŠTA ONA TAČNO PREDSTAVLJA . ZA RAZLIKU OD STENA I PEĆINA KOJE JE OKRUŽUJU , JASNO JE DA NIJE NI DEO PRIRODE , NI TI JE RUŠEVINA . PRIZOR JE POPU T ONOG U NAUČNOFAN TAS TIČNOM FILMU U KOME LOKALNO STANOVNIŠTVO NASELJAVA NAPUŠ TENI SVEMIRSKI BROD , A DRVEĆE GA VREMENOM OBRASTA I STAPA SA OKOLNIM PEJZAŽOM .

Arhitektura koja prihvata prirodu i njene uslove i koja se trudi da bude deo prirode, to je arhitektura budućnosti. Ove postavke se još davnih tridesetih godina prošlog veka u svojim projektima držao Frenk Lojd Rajt, začetnik organske arhitekture, čiji je vodeći princip – harmonija sa prirodom. Pojačana težnja modernog čoveka da se vrati prirodi dovela je do ohrabrujuće konstatacije da se danas sve više građevina u svetu mogu svrstati u organske. Pravi primer jedne takve građevine je kuća Školjka u oblasti Nagano u Japanu. Projekat za kuću uradio je japanski biro Arteknik, koji se bavi projektovanjem kako poslovnih, tako i stambenih zgrada i enterijera. Njihova ideja – vodilja je poboljšanje kvaliteta stanovanja i očuvanje prirode kroz inovativan i zanimljiv dizajn.

Prizor koji vidite dok posmatrate kuću Školjka podseća na scene iz naučnofantastičnih filmova, i to je upravo ono što su arhitekta Kotaro Ide i njegov tim iz studija Arteknik želeli da postignu. Velika građevina u vidu školjke smeštena je usred šume. Dok je gledamo, veoma je teško utvrditi šta ona tačno predstavlja. Za razliku od stena i pećina koje je okružuju, jasno je da nije ni deo prirode, niti ruševina. Unutar ove strukture oblika školjke nalaze se podovi, pregradni zidovi, kao i potpuno opremljene prostorije. Spolja, scena je poput one u naučnofantastičnom filmu u kojem lokalno stanovništvo naseljava napušteni svemirski brod, a drveće ga vremenom obrasta i stapa sa okolnim pejzažom.

Kuća Školjka smeštena je u mestu Karuizava, poznatom turističkom centru u oblasti Nagano, koje je unapređenjem japanske železnice Šinkansen postalo lako i brzo dostupno stanovnicima Tokija. Sada se nalazi na udaljenosti od samo jedan sat i deset minuta vožnje od prestonice. Tako je Karuizava postalo popularno mesto za odlazak iz grada tokom vikenda.

Arhitekti su želeli da projektuju vikendicu koja će godinama biti funkcionalna, odnosno, hteli su da bude takva da može da se odupre nepovoljnim klimatskim uslovima toga regiona. Imajući u vidu sudbinu ostalih vikendica sagrađenih na tradicionalan način, koje su zbog niskih temperatura i visoke vlažnosti propale, arhitekti su došli na ideju da sagrade izdignutu građevinu od betona. Dajući joj neobičan oblik, stvorili su utisak kao da lebdi u prostoru. Izdignutost građevine na visinu od 1,4 m i primena betona omogućili su uspešnu zaštitu vikendice od vlage.

Kuća je sastavljena iz dva ovalna dela oblika školjke koje spaja konstrukcija u vidu tunela, a gledana odozgo kuća ima oblik slova J. Prilikom planiranja, arhitekti su veliku pažnju posvetili stapanju kuće sa okolnim prostorom. Želeći da u što manjoj meri utiču na životnu sredinu, drvo jele smešteno u centru parcele iskoristili su kao fokus u dizajnu centralnog dela kuće. Tako su oko drveta postavili drvene stepenice poput onih u amfiteatru i terasu, što kući daje jedinstven izgled. Kuća je opremljena velikim brojem prozora koji omogućavaju nesmetan pogled na predivne borove i okolni pejzaž, a pored toga omogućavaju prirodnu ventilaciju i osvetljenost. U delu kuće gde nije bilo moguće postaviti prozore, postavljeni su svetlosni tuneli, u čemu se ogleda čvrsta rešenost arhitekata da stvore što prirodnije uslove unutar kuće.

Radi što bolje zaštite od vlage, kao i zbog težnje ka smanjenju potrošnje energije za zagrevanje, primenjen je sistem podnog grejanja, čiji je kontrolni deo integrisan sa arhitekturom kuće. Podno grejanje je snabdeveno antifriz- sistemom koji se u odsustvu korisnika sam aktivira pri veoma niskim temperaturama. Pored toga, čitav sistem sadrži i apsorber vlage i ventilator. Efikasnost sistema je odlična, a centralni kontrolni sistem omogućava da se ukupnom mehaničkom i električnom opremom upravlja pomoću tri dugmeta. //ek – ALEKSANDRA RADINOVIĆ Više u EKO KUĆI No19