PREMINUO POZNATI ARHITEKTA, MISLILAC I UMETNIK RENESANSNIH RAZMERA

MIHAJLO MITROVIĆ, arhitekta i urbanista, esejista, kritičar i umetnik renesansnih razmera, je svojom ličnošću i delovanjem zaokupljo je pažnju stručne i šire javnosti gotovo 70 godina. Otišao je u nebeski grad, šarenu bozju baštu i kad god pogledamo u nebo znaćemo da je među zvezdama na svom putu prema Univerzumu.
U svojstvu svedoka i u ulozi aktivnog učesnika savremene arhitektonske scene, kao predsednik Akademije arhitekture srbije Mihajlo Mitrović često je na sebe preuzimao zadatak i odgovornost da ličnim i profesionalnim autoritetom i dignitetom nezavisnog mislioca i teoretičara spremno progovori i bez okolišanja iznese stavove o značajnim pitanjima moderne i angažovane srpske i svetske arhitekture.
Mihajlo Mitrović, briljantni pisac i znalac tokova arhitektonske misli, nedavno je objavio monumentalno delo iz oblasti teorije arhitekture pod nazivom „arhitektura u svetu i kod nas“, knjigu u  kojoj su na više od 500 stranica objedinjeni tekstovi koje je autor u istoimenoj rubrici u kontinuitetu pisao za dnevni list „politika“ od 1962. godine. Ovim dragocenim delom autor  utvrdio je misiju kritičke reči koja je trajala više od 50 godina.

Kao sećanje na ovog velikog stvaraoca i umetnika, prenosimo njegove misli kroz ekskluzivni intervju za Magazin za ekoarhitekturu i kulturu u kome je, arhitekta Mihajlo Mitrović otkrivao zanimljive pojedinosti sa svog dugog putovanja kroz svet arhitekture, govorio nam o svom arhitektonskom i literarnom stvaralaštvu iz ugla svetskog putnika i kosmopolite, iznosio utiske o gradovima sveta, pričao o šarenoj božjoj bašti i o Parizu kao neiscrpnoj inspiraciji, o gradovima u istoriji i o Beogradu na vodi, objašnjavao zašto umetnost opstaje od najprimitivnijeg čoveka do danas i uputio poruku dolazećim generacijama umetnika i stvaralaca.

Razgovor vodio Vladimir Lovrić, glavni i odgovorni urednik Magazina EKO KUĆA.

 

 

>> Nedavno ste objavili dragoceno delo iz oblasti teorije arhitekture pod nazivom “Arhitektura u svetu i kod nas”, knjigu koja na više od 500 stranica velikog formata objedinjuje tekstove koje ste u istoimenoj rubrici u kontinuitetu pisali za dnevni list “Politika” od 1962. godine. Kako je zapravo započela saradnja sa “Politikom” i u čemu je tajna receptura ove rubrike koja zaokuplja nesmanjenu pažnju javnosti već duže od pola stoleća?

Počelo je posle mog povratka iz Brazila 1960. godine, kada sam napisao nekoliko članaka o brazilskoj arhitekturi, koja je u to vreme kod nas bila izuzetno popularna i kopirana uvođenjem brisoleja i žardinjera. Tada su me novinari “Politike” koji su vodili Kulturni dodatak, Rista Tošović, Zira Adamović i Miodrag Maksimović – Maks, jednoga dana zapitali zašto da za čitaoce “Politike” ne otvorimo kolumnu o arhitekturi koja bi izlazila svake nedelje. Ponudili su da je ja pišem. Ja sam prihvatio i tako se pojavila nova rubrika pod naslovom “Arhitektura u svetu” , u kojoj je objavljen moj prvi tekst. Od tada pa do danas u “Politici” (sada subotom) u Kulturnom dodatku izlazi moja kolumna. Rista, Zira i Maks odavno nisu živi, a rubrika ulazi u svoju 53. godinu. Popularnost kolumne je u njenoj svojevrsnoj autentičnosti. Pisao sam o događajima kojima sam bio svedok i o građevinama koje sam lično posetio, a one se nalaze na svim kontinentima sveta. Putovao sam u Brazil, Čandigar, na Kubu, posetio Narvik, Južnoafričku uniju, SAD, Australiju, Kinu, Rusiju, Moldaviju, Singapur, išao sam svuda gde su se pojavljivale najznačajnije građevine sveta. U Evropi sam posetio sve zemlje izuzev Albanije. Nisam pisao tehničkim jezikom, već sam se trudio da to uvek budu mali popularni eseji. Upravo to je, siguran sam, privuklo pažnju čitalaca. Pisao sam o lepoti arhitekture.

>> Ovo monumentalno delo, kao i knjiga “Arhitektura Beograda 1950 – 2012”, utvrđuje Vašu misiju kritičke reči koja traje vise od 50 godina. Kako gledate na ukupne tokove i na razvoj arhitektonske misli i stvaralaštva u ovom dugom vremenskom periodu?

Prvu knjigu napisao sam o arhitekturi Beograda od 1950. do 2012. godine. Znači, od prve kuće izgrađene posle rata, pa do poslednje, izgrađene 2014. godine. To znači da sam pokrio razvoj celokupne posleratne arhitekture Beograda. Najznačajnije u tome je što to delo nije pisano na klasičan način, sa gomilom literature, pod noćnom lampom, na kabinetskom stolu. Svaka građevina je obrađena u vremenu kada je nastala, tako da je to sasvim autentična hronološka antologija beogradske arhitekture celog perioda od završetka Velikog rata do danas. Drugu knjigu sam pisao na sličan način, zbrajajući selekciju tekstova koji su bili štampani u mojoj kolumni “Arhitektura u svetu i kod nas”. Ove dve knjige se uveliko dopunjuju i mogu se smatrati jedinstvenim delom, zbirkom ostvarene posleratne svetske arhitekture, viđeno očima arhitekte jednog malog naroda, pa utoliko objektivnije od viđenja “velikih”, komercijalnih i lobističkih kuća. Obe knjige su ustvari pogled na celokupne tokove obuhvaćenog perioda.

>> Zagovornik ste kritičke reči i misli u arhitektonskom promišljanju. Poznati su Vaši stavovi o neophodnosti teorijske utemeljenosti i javno izgovorene reči u kredibilnom arhitektonskom javnom dijalogu. Da li je taj način arhitektonskog dijaloga kroz javno izgovorenu reč utihnuo i time stručnu arhitektonsku javnost doveo u inferioran položaj?

Tačno je da sam u svom delovanju bio zagovornik kritičke reči, ali na svoj sopstveni način, što je označavalo izvesnu svežinu u odnosu na “patentirane” kritičare čija je pisana reč uglavnom bila deskriptivna i bliža manje obrazovanom čitaocu.

>> Da li želite da kažete da istaknuti arhitekti i urbanisti, teoretičari i pedagozi, kao i odgovarajuće asocijacije i komore imaju stručnu i društvenu obavezu da kroz pisanu i izgovorenu reč izražavaju svoje teorijske i profesionalne stavove?

Da, baš kako vi pitate, odgovarajuće asocijacije i komore imaju obavezu da izražavaju svoje teorijske i profesionalne stavove. Ipak, odlučno tvrdim da to ne rade. Sve svode na čistu komercijalu i ubiranje novca.

>>Kada se govori o Vašem stvaralaštvu renesanskih razmera, nemoguće je ne setiti se izuzetnog TV serijala u kome ste vodili gledaoce kroz svet savremene arhitekture i umetnosti i koja je izazivala ogromnu pažnju širokog auditorijuma cele bivše Jugoslavije. Zašto danas nema takvih značajnih TV emisija iz oblasti kulture i umetnosti?

 

Na samom početku uvođenja televizije kod nas, našao sam se na krstarenju Mediteranom sa jednom TV ekipom koja je snimala njegove dragocenosti. Zapazili su kako ja crtam to što su oni snimali i pozvali su me da u Beogradu napravimo zajedničku emisiju. Posle uspeha sa tom emisijom, sledilo je nekoliko serijala o arhitekturi u kojima sam ja bio pisac scenarija i voditelj kroz razne arhitektonske teme. To su bile emisije “Putovanje Mediteranom”, “Najlepši trgovi Evrope”, “10 najznačajnih arhitekata Jugoslavije”, “Šta volim u arhitekturi” itd. Mislim da sam u ovom programu ja prvi povukao nogu. To je kasnije privuklo novinare da se, dosta uspešno, bave arhitektonskim temama (Kon Tiki, Mićić). Danas je sve manje takvih emisija, manje je novca, više amatera. Lepota sveta se danas iskazuje lepotom starleta i lascivnom erotikom.

>>Šta za Vas predstavlja društveno odgovorno delovanje u kulturi?

Uz sve eventualne konsternacije i osude o samohvali, jedan sam od ne tako brojnih arhitekata koji svojim javnim nastupom pokazuje kako se promovišu arhitektura  i kultura.

>>Savremenu svetsku civilizaciju karakteriše permanentna urbanizacija, i kako kaže Luis Mamford, gradovi, simbolički govoreći, postaju čitav jedan svet koji je praktično postao jedan veliki grad. Kako tumačite gradove u istoriji i procese u njihovom razvoju?

 Mamfordove pretpostavke postaju sve realnije. Imperijalizam je uspeo da globalizuje ogroman deo sveta, da vojnom silom okupira ogroman broj zemalja i da danas vodi politiku  uspostavljanja samo jedne države kojom će vladati klan svetskih moćnika, dok će sve živo na planeti biti  njihovi robovi. ‘Bolonja’ je prva faza stvaranja fah idiota na kojima će počivati država – samo sa jednim policajcem.

>>Da li i za Beograd možemo da kažemo da poput mnogih prestonica i velikih gradova u istoriji civilizacije, prolazeći kroz različite razvojne faze, verno oslikava politički i ekonomski sistem i stepen društvenog razvoja određenog vremena? Kako vidite te vremenske pomake i njihove odraze na arhitekturu i urbanizam na ovim prostorima?

Beograd je, poput mnogih prestonica i velikih gradova, okupiran grad, žrtva lukave okupacije kakvu istorija ne pamti. Vezanih ruku, žrtva ima malo prostora da nešto sama uradi, a da ne pita Velikog brata.

>>Da li grad izlazi iz arhetipa nebeskog grada koji ima četiri zida i četiri kapije, koji imaju četiri odgovarajuća elementa i četiri strane sveta? Vi ste autor Zapadne kapije Beograda, izuzetnog arhitektonskog dela koje sledi tu univerzalnu analogiju grada, naglašavajući neprekidnost dijaloga i spajanje istoka i zapada. Da li ste tim delom brutalističke arhitekture anticipirali buduća vremena i poslali poruku o otvorenosti Beograda, ali i neomeđenosti umetničkog izraza i stvaralaštva u vremenu i prostoru?

 Teško pitanje! Sve teorije o gradu koje smo učili u školi, jedna po jedna padaju u vodu. Do početka 21. veka civilizacija je bila na impozantnim visinama. Bombardovanjem Beograda je učinjen ogroman istorijski prevrat, isti kao i rušenjem Berlinskog zida. Sad počinju da ruše civilizaciju dostignuća. Šta su učinili  od najstarijih gradova naše civilizacije? Razrušili dragocene spomenike kulture! Izjednačili su istinu i laž. Bombarduju koga stignu. Ruše matičnu civilizaciju, Vavilon, Damask, Jemen, Libiju, Kairski muzej, najsekularniju među islamskim zemljama, zasipaju zemlju kasetnim bombama i nerazgradivim otrovima. Zagađuju planetu i taj zločin pokrivaju farsom o ekologiji. Smišljeno uvode zemlje u građanske ratove. I gde vi ovde vidite dijalog i priču o  srećnom svetskom poretku?
Na naučnom skupu BITER – VEBER, održanom u maju 2007.  godine u galeriji BRITA u Beču, jedna od glavnih tema bila je rasprava o Geneks kulama, kojima je bila posvećena maksimalna pažnja. Na tom skupu je dominirao foto kolaž poređenja Geneks kula i biblioteke u Vankuveru. Tu je između ostalog rečeno: ’’Povod za ove misli su slike dve zgrade iz dve vrlo različite sredine: Geneksova zgrada ili Zapadna kapija u Beogradu, Srbija, i Javna biblioteka u Vankuveru, Kanada. Ove zgrade zaista mogu spadati u tu kategoriju postmodernizma: prvo,  one se karakterišu vizuelno eklektičkim stilovima pomešanim ili spojenim u kolaž. Mada je Geneksova kula takođe i brutalistička po stilu, karakteristike kao što su neobičan most koji povezuje poslovnu kulu sa stambenom i ključaonice na stranama jedne od kula, ukazuju na razigranost koja se ne sreće često u kasnoj modernističkoj arhitekturi“.
Ove reči najbolje objašnjavaju vašu tezu o pitanju dijaloga između istoka i zapada. Postoji zaista isti pristup brutalističkoj arhitekturi na dva krajnje različita dela sveta. Filozofija kreacije danas ne poznaje geografske distance. Pa eto, i Geneks kule na neki način govore o spontanoj povezanosti razjedinjenog sveta.

>>Kao kosmopolitu i svetskog putnika, sigurno vas je neki grad osvojio. Da li možete da nam otkrijete šta je to u nekim gradovima što Vas je vezalo za njih i privlačilo Vas da im se sa radošću uvek vraćate?

 Obišao sam sve kontinente sveta i mnoge istorijski značajne svetske gradove. Šarena božija bašta! Kao najlepši grad sveta doživeo sam Pariz. Do svoje devedesete godine, svake jeseni sam putovao u Pariz, grad neuporediv sa bilo kojim drugim. Išao sam tamo redovno, kao na pumpu da natočim benzin, išao redovno da se napunim energijom kojom ću se služiti do sledeće jeseni. Priča o Parizu je duga priča.

>>Koje su metode po Vašem mišljenju najbolje u borbi protiv vrednosti kojima se investitori danas vode prilikom investiranja u projekte? Koliki uticaj imaju investitori na procese arhitektonskog i urbanističkog projektovanja i u kojoj meri oni sputavaju i preusmeravaju recentne ideje arhitekata kojima bi se formirala savremena silueta grada uz uvažavanje njegove postojeće morfologije i strukture?

 Na investitorima se ne mogu uspostaviti nikakve metode. Ozbiljnija zdanja zidaju velike pare. U tim parama ima dovoljno novca da se kupi svaka dozvola za gradnju i sprovede sve ono što kapitalisti smeraju. Naravno da ima izuzetaka i časnih graditelja koji spasavaju čast svoga grada. Setite se Fosterove banke u Singapuru. Investitor je organizovao uži konkurs i rekao: “Imam samo jednu tačku u programu za gradnju, a ona glasi: napravite mi najlepšu banku na svetu!”. I Foster ju je napravio.

>>Svedok ste, ali i izuzetno aktivan učesnik aktuelne arhitektonske scene kao predsednik Akademije arhitekture Srbije i često preuzimate na sebe zadatak i odgovornost da svojim ličnim i profesionalnim autoritetom i dignitetom nezavisnog mislioca i teoretičara savremene srpske i svetske arhitekture progovorite i iznesete stavove o značajnim pitanjima savremene srpske arhitekture.

 Nečasni arhitekti u “Beogradu na vodi” ne vide ni Beograd ni vodu. Vide ogroman kolač i gledaju na koji način da se dokopaju što većeg njegovog komada. Bolesno ambiciozni, stvaraju afere da bi lakše lovili u mutnom. A stvar je više nego ozbiljna. Ja sam svoj stav o ovoj temi izneo u jednom članku na pola strane “Politike” , objavljenom 4. oktobra prošle godine, koji niko nije osporio. Samo jedna rečenica iz tog teksta objašnjava sve nedoumice: “Zamislite da jedna dobra vila jednog jutra spusti potpuno izgrađen Beograd na vodi. Gde biste našli ljude da ih tamo uselite?” Treba imati u vidu da u Knez Mihailovoj ulici i u Bulevaru kralja Aleksandra zvrje prazni lokali i kancelarije, a u mojoj najnovijoj zgradi u Takovskoj 5, prekoputa zgrade RTS-a, postoji jedan lokal koji dve godine stoji prazan. Šta reći za zgradu do češke Ambasade? Iluzije i lepe želje…

>>Arhitektonsko stvaralaštvo je permanentno u epicentru Vašeg širokog polja interesovanja i umetničkog delovanja. Koja tri dela najbolje karakterišu Vaš arhitektonski kredo i zbog čega?

 1) Geneksova kula kao čist evropski brutalizam i reper grada; 2) Skupina Biveta u Vrnjačkoj banji; 3) Kompleks “Proleće” u Čačku. U Banju sam doneo jednu sasvim novu arhitekturu, a u Čačak markantnu sintezu betona i opeke.

>> Da li za neko od tih dela možete reći da je presudno uticalo na razvoj Vaše profesionalne karijere?

 Najviše Geneks kule koje su na naučnom skupu u Beču 2007. godine proglašene ravnopravnim dometom svetske brutalističke arhitekture.

>> Originalan i izražajan autorski pristup otkriva nam u kontinuitetu primenu organskih formi u Vašem stvaralaštvu, odnosno postojanje bliskih veza sa organskom arhitekturom. Kako to tumačite?

Organske forme u mojoj arhitekturi su dobrim delom nastale posle poznanstva sa Rikardom Porom, projektantom Umetničke akademije na Kubi, kubanskim nastavnikom u Parizu. On je bio sav opsednut organskom arhitekturom sa kojom je ostvario dela koja su me fascinirala i nesvesno se lepila za moju teoriju o lepom.

>> Koje delo u savremenoj arhitekturi je ostavilo na Vas najveću impresiju i zbog čega?

 Bez dvoumljenja Velika kapija na Defansu u Parizu, genijalna završnica najmonumentalnijeg prospekta na svetu: Luvr, Karusel, Konkord, Jelisejska polja, Trijumfalna kapija na Etoalu, nikad dostignuto savršenstvo uređenja prostora.

>> Učestvovali ste kao konsultant u trenutku pokretanja EKO KUĆE, magazina za eko arhitekturu i kulturu. Kako gledate na procese održive i ekološke arhitekture kroz korišćenje obnovljivih izvora energije i prirodnih reciklažnih materijala i na povećanje energetske efikasnosti zgrada u cilju smanjenja potrošnje konvencionalnih izvora energije i smanjenje emisije CO2 u atmosferu, a time i čistiju životnu sredinu?

 Moram da priznam da u početku, znajući našu uglavnom primitivnu sredinu, nisam verovao da će ekologija biti prihvaćena na pravi način. Ona, istina puževski sporo, ipak ide napred, zahvaljujući i vašim naporima i postojanju sada već sjajnog i reprezentativnog edukativnog časopisa “Eko kuća”. A i mora se priznati, prisilom evropskih standarda.

>> Beograd krase mnoga Vaša dela koja su vremeneom postala arhitektonski reperi ovog grada. S obzirom da ste kroz karijeru uspešno odolevali raznim vrstama pritisaka i delovali isključivo vođeni interesima struke, da li možete da kao arhitekta izuzetno bogatog opusa, a i kao dugogodišnji profesor Univerziteta, date smernice sadašnjoj i dolazećoj generaciji arhitekata i uputite poruku na koji način da sačuvaju umetnički dignitet u sve prisutnijem svetu materijalnog?

 Ni jedno svoje delo nisam napravio bez neprijatnih peripetija od strane investitora,  izvođača,  izmišljenih institucija sa kojima još i danas ne znaju šta da rade, naravno i od zavidljivih i nečasnih kolega. Samo jednom u mojoj šezdesetsedmogodišnjoj karijeri, pozvao me je telefonom nepoznati čovek  iz Arilja i rekao mi: “Treba da gradimo hotel, jer ga u gradu nemamo. Gledao sam Vas sinoć na TV i imam utisak da biste Vi to dobro uradili.” Taj hotel i motel “Mlinarev san”  na Rzavu, dela su kojima se ponosim. Ovo znači da i u narodu postoji urođeni osećaj o lepom i vrednom. Iako je broj ovakvih ljudi možda mali, uz podršku visprene mlade generacije ipak se može ostvariti napredak.  Nemoral i haos u društvu inspirišu časne ljude da rade u inat iskvarenom delu društva i kvazi-arhitektima. Sa više morala i ljubopitljivosti, uz pomoć nove brojne literature, pa ako hoćemo i sa “Eko kućom”, sa novim oruđima za rad, sa novim materijalima i novim graditeljskim tehnologijama, ima nade da se arhitektura vrati umetnosti. Umetnost, od najprimitivnijeg čoveka do danas, opstaje kao izraz stalnog nagona za napredovanjem civilizacije. Radoznalost i rad su temelj svih mojih poruka.