RETROSPEKTIVA FOTOGRAFIJA RAJKA KARISIĆA

Piše:
Lidija Seničar, istoričar umetnosti ,Urenik kulturnog programa DKCB

„Vrednost lepote je u beskrajnoj raznolikosti vidova u kojima se javlja. U tome je i njena oplemnjujuća snaga i njena veća draž“

Ivo Andrić

Ovaj citat našeg nobelovca, nameće mi se kao ideja vodilja dok posmatram fotografije Rajka Karišića, tematski vrlo različite, ekspresivne u svojoj profinjenoj jednostavnosti, likovno pročišćene, sa jakim psihološkim nabojem. Slikarskim senzibilitetom, Karišić se poigrava sa svetlom, koloritom, kompozicijom, stvarajući gotovo uvek bezvremene kadrove, bilo da je u pitanju ljudski lik, flora ili neživa materija. Lepota u beskrajnoj raznolikosti!

U današnjem svetu fotografija je dostupna svima. Potrebno je samo da imate mobilini telefon i jedan „klik“ je dovoljan da  se zabeleži portret ili trenutak, da se napravi „selfi“, tj. autoportret odštampan svetlošću. Većina ljudi danas živi u virtuelnom svetu koji je isključivo sazdan od slike. Mnogi ne poseduju vzuelnu pismenost neophodnu za formiranje estetskog suda i slobodnog mišljenja. Preko 1.2 triliona fotografija napravljeno je tokom prošle godine i to uglavnom putem mobilnih telefona. Onaj koji fotografiše samo jednim klikom reprodukuje stvarnost, kao da uzima otisak predmeta, ljudi, svekolikog okruženja, ne znajući da to čini pomoću svetlosti. U takvoj konstelaciji sveta biti fotograf je zaista viteški čin. A još iznedriti lepotu u beskrajnoj raznolikosti… To je tek podvig!

Rajko Karišić svojim fotoaparatom beleži ljudske likove stvarajući portrete. Prepoznatljivi po dominantnoj psihološkoj dimenziji, gde se vrlo jasno „iščitava“ onaj metafizički spoj duše i crta lica. Oči, usta, ruke su dominantna trijada i svetlo koje ih magijski vaja, ističući one delove koji fotografisanog izdvajaju iz gomile drugih i čine ga jedinstvenim. Naglašen je interes za psihu, emotivna i intelektualna stanja portretisanih, što je istaknuto besprekornim kadriranjem, kao i slikarskim zanemarivanjem pozadine i odeće.
Rajko Karišić se poigrava i sa neživom prirodom, čineći od svake fotografije apstraktnu likovnu kompoziciju kroz koju se provlači avangardna nit, pozivajući posmatrača da otvori svoj um, da izoštri svoju vizuelnu percepciju, da prepozna i prihvati. U stilu minimalističke krilatice „manje je više“, Karišić uspeva fotoaparatom izuzetno inteligentno da oslika i stvori obilje slobode, da postavi zagonetku: pronađimo vrednost lepote u beskrajnoj raznolikosti“

Iz ciklusa fotografijaa snimljenih u Muzeju na otvorenom „Staro selo“ u Sirogojnu, uočljivo je kako Karišić sa vrlo istančanom percepcijom najpre upoznaje i doživljava prostor, na način koji nije vidljiv običnom posmatraču. On se vešto igra sa jednim objektom ili sa više njih, na različite načine, istražujući kako će „ispričana priča“ uticati na posmatrača.
Na vrlo sličan način Karišić pristupa fotografisanju naših seoskih drvenih ograda. Istražuje, pronalazi oblike života, apstraktnim formama daje potpuno nova značenja. Svaka fotografija prikazuje oživljenu neživu prirodu, koja dobija svoju „ličnost“ izazivajući kod posmatrača različite reakcije, jer ga izaziva da otvori svoj um, da izoštri percepciju, smanji mentalnu buku ne bi li shvatio da je „vrednost lepote u beskrajnoj raznolikosti vidova u kojima nam se javlja. U tome je njena oplemenjujuća snaga i njena najveća draž“.