TANGO U SRBIJI

Piše:
PROF. DR MAJA VOLK

RETKO JE KOJI URBANI MIT OBAVIJEN SA TOLIKO MAGLE I OBELEŽEN TOLIKOM KOLIČINOM NEPOTVRĐENIH INFORMACIJA KAO ARGENTINSKI TANGO. OVAJ PLES JE IZ JUŽNE AMERIKE PRVO STIGAO U EVROPU, A POTOM JE OSVOJIO I ČITAV SVET. AKO JE TANGO UVEZEN IZ ARGENTINE U PARIZ, A IZ PARIZA LOGIČNO I U BEOGRAD, KO GA JE DONEO?  IGRAČI, MUZIČARI, GLUMCI, TRGOVCI, POLITIČARI, EMIGRANTI, KO?

Argentinski tango je urbani mit čije je poreklo i danas obavijeno maglom neproverenih i netačnih informacija. Ovaj ples je iz Južne Amerike stigao u Evropu, a potom je osvojio ceo svet, da bi  potpuno zamro posle Drugog svetskog rata i životario po marginama plesnih škola sve do sedamdesetih godina prošlog veka, kada kreće novo rađanje i preporod ove gradske muško-ženske priče. Golicava legenda po kojoj su tango prvo zaplesale prostitutke na obodu Buenos Airesa, uz pariski dodadak crvene ruže i  crne svilene muške košulje, raspaljivala je želje i priče vezane za tango. Tek kada je ovaj fenomen postao naučna disciplina i kada je dorastao do ozbiljne institucije kao što je Akademija tanga u Buenos Airesu, moglo je početi podizanje magle sa prošlosti.

Jedan brzi uvod u detinjstvo tanga možda će pomoći u slaganju ove slagalice. Jer ako je tango uvezen iz Argentine u Pariz, a iz Pariza logično i u Beograd, ko ga je doneo?  Igrači, muzičari, glumci, trgovci, političari, emigranti, ko?

Kažu da je tango nastao u bordelima. Ničeg apsurdnijeg od te premise. Prvo, ni u jednom bordelu nisu bili zaposleni muzičari, a bez njih nema tanga. Tango se igrao u takozvanim ‘akademijama’ u siromašnim predgrađima Buenos Airesa, gde su živeli emigranti, najviše Italijani, raspareni, usamljeni ljudi željni odmora posle napornog rada, željni jedine legalne dozvoljene priče sa ženama…I tu se od habaneri, valcera, polki, afričkih I kubanskih ritmova rodio ples zvani tango. Tango je inače afrička reč kojom su robovi zvali zatvorena mesta gde je moglo da se igra.

Kažu takođe da je crkva zabranila tango kao nemoralan ples. Ne postoji nigde dokaz o tome, ni u jednoj crkvenoj knjizi, ni u jednom dokumentu Vatikana. Ali postoji dokument koji potvrđuje da je tango odigran lično pred papom. Igrao ga je veliki argentinski plesač Lećero sa bibliotekarkom Vatikana neposredno posle Prvog svetskog rata, a  papa je izjavio da tu ne vidi ništa nemoralno što bi crkva trebalo da zabrani.

Zabeleženo je takođe da se tango 1902. godine igrao na balu u Operi u Buenos Airesu, a to sigurno nije mesto gde dolaze prostitutke ili lučki ološ.

U Argentini je 1906. godine plata policajca bila šezdeset pezosa, a cena jednog gramofona bila je tri stotine. Do Prvog svetskog rata, note, ploče i gramofoni su išli kao alva, a ko je to sebi mogao da priušti? Pet i po hiljada prodatih tango ploča u godini 1912! Naravno da su te ploče morale stići i do beogradskih otmenih salona.

Tango se proširio na Evropu upravo posle 1912. godine zahvaljujući pre svega argentinskoj emigraciji u Parizu. Bolji uslovi za snimanje muzike privukli su Argentince u Evropu. Pariz i London su bili destinacija baš uoči velikih ratnih nemira koji će prekrojiti sliku Evrope i sveta.

Ne zaboravimo da je i naša emigracija u Argentini vrlo stara. Već krajem 19. veka brojni iseljenici sa Jadranske obale počeli su da se doseljavaju u Argentinu i Čile, a veće grupe dolaze posle Prvog svetskog rata, kada su SAD uvele godišnje kvote za useljenike i kada je ograničavan njihov ulazak u SAD.

Srbi sa Jadranske obale, bokeljski i dalmatinski moreplovci, iskrcali su se prvo u Buenos Airesu, jer su kao mornari i kapetani tražili zaposlenje duž obala južnoameričkih reka i u lukama na Atlantiku. Jedan od tih bokeljskih mornara bio je kapetan Miloš Vukasović. On je 1870. godine u Buenos Airesu osnovao parobrodsko društvo La Platense, koje je postalo jedno od najjačih u Južnoj Americi. Vukasović je bio iskusan pomorac i dobar pomorski privrednik, a bavio se i naukom. Projektovao je nove brodove za svoju kompaniju i za druge firme. Pored toga, obavljao je i značajne diplomatske funkcije. Bio je dugo godina počasni generalni konzul Crne Gore u Argentini i generalni konzul ruske vlade u Argentini. Za zasluge u razvijanju diplomatskih i trgovinskih veza između Argentine i Rusije ruski car ga je odlikovao ordenom Svetog Stanislava sa pravom naziva ‘kavalijer’. Za sve što je učinio za rodnu Crnu Goru i Crnogorce koji su se u njegovo vreme doselili u Argentinu, knjaz Nikola mu je odao veliko priznanje, a kada je 1906. godine boravio na Cetinju, ponuđeno mu je da bude ministar spoljnih poslova Crne Gore. Kapetan Vukasović tu ponudu nije prihvatio.

Krajem 19. veka u Južnu Ameriku dolazi veći broj naših iseljenika koji se naseljavaju u Rosariju, u državi Santa Fe. Sve do početka Prvog svetskog rata njihov broj nije bio veliki. Argentinski popis iz 1914. godine identifikuje 316 Srba, 1.575 Crnogoraca i 38.123 austrougarska doseljenika, među kojima je verovatno bilo najviše Hrvata i Slovenaca, ali takođe i Srba. Već 1939. godine blizu 50 hiljada lica poreklom iz Jugoslavije živelo je samo u Buenos Airesu, a  procene pokazuju da je u Argentini tada bilo oko 80 hiljada naših iseljenika, mnogo više nego što ih je bilo u Kanadi. Svetolik Nikačević, naš sada već zaboravljeni filmski i pozorišni glumac koga lično pamtim iz svog detinjstva, rođen je u Argentini i došao je u domovinu svojih dedova upravo između dva svetska rata.

Na kraju Prvog svetskog rata, od ukupno 50 hiljada, moram reći, jugoslovenskih iseljenika, bez obzira što se taj pojam munjevito briše iz kolektivnog sećanja, za 2 hiljade njih, među kojima stotinak Crnogoraca i Srba, moglo se reći da su bili imućni. Najuticajniji među njima bio je svakako ‘padrone’ Paško Baburica. On je još 1914. godine u svom izveštaju Ljubi Jovanoviću, ministru spoljnih poslova Kraljevine Srbije, pisao da ‘naša kolonija sa ženama i decom broji hiljadu dve stotine duša’. Dalje Paško kaže za ovu koloniju da je  podeljena  na manjinu – bogataše koji su anacionalni, i većinu – siromahe koji su nacionalni. Prvi su ‘svesna kolonija’ koja je davala pare za jugoslovenstvo i Jugoslovenski odbor u Londonu (45 miliona dolara), a drugi su samo narod.

Crnogorci i Srbi bavili su se u Argentini ponajviše stočarstvom, šumarstvom, trgovinom i nešto malo industrijskim poslovima. Neki od njih su iz otadžbine krenuli u Južnu Ameriku kao ugledni trgovci. Kada je, na primer, Vasilije Vasiljević još 1537. godine iz Sevilje krenuo u Peru, imao je uza se preporuke španske vlasti i robu vrednu hiljadu zlatnih dukata.

Neposredno posle Drugog svetskog rata, dve političke ličnosti koje su bile i te kako značajne u Jugoslaviji, ali i direktno sukobljene, Milan Stojadinović sa srpske i Ante Pavelić sa hrvatske strane, našle su utočište u Argentini.

Milan Stojadinović, premijer u Kraljevini Jugoslaviji, stigao je u Argentinu 1949. iz izbeglištva na Mauricijusu. Dve godine kasnije, Stojadinović je pokrenuo list ‘El Economista’, u kome je saradnik bio i slavni pisac Miloš Crnjanski.

Izaslanik Jugoslovenskog odbora iz Londona, gospodin Mića Mićić je u svojim izveštajima 1914. godine zabeležio da su se naši iseljenici mogli podeliti na dve grupe: jedni su živeli u samom Buenos Airesu, a drugi su bili rasuti po unutrašnjosti Argentine. U glavnom gradu uspešni su bili samo brodovlasnici, braća Nikola i Miho Mihanović i par njima privrženih ljudi. U provinciji, srpski doseljenici su bili poljoprivrednici. Najviše ih je bilo u okolini Santa Fea i u Patagoniji, gde su se bavili stočarstvom. Zbog velike udaljenosti, taj srpski ‘puk’ nije mogao značajnije da učestvuje u radu jugoslovenske kolonije.

Don Mihanović je bio osnivač argentinske trgovačke mornarice. Testamentom je odredio da se u njegovu kuću posle njegove smrti useli Jugoslovenska ambasada.
//EKO KUĆA No28