MUZIKA I NOVI DUH SVETA KOJI SE RAĐA PRED NAŠIM OČIMA

Piše:
DRAGOSLAV BOKAN, REDITELJ, FILOZOF I PUBLICISTA

KAD REČI ZAŠKRIPE I ZARĐAJU IZGUBIVŠI SVOJU NEKADAŠNJU SNAGU I UTICAJ, ONDA U POMOĆ NAILAZE STIHOVI, A KAD I ONI PRESTANU DA (ISCELJUJUĆE I NADAHNJUJUĆE) FUNKCIONIŠU, NA SCENU STUPA PESMA. ONA UME DA KREIRA NOV DOŽIVLJAJ STVARNOSTI I DA PROBIJE KAO OD ŠALE (AKO JE PRAVA) SVE TVRDE ZIDOVE I GVOZDENE PREDRASUDE, ZBUNJUJUĆI, ZAVODEĆI I OSVAJAJUĆI ČAK I PROTIVNIKA – IZNUTRA, OŠTROM ZVUČNOM STRELOM KOJU NAM ZABADA PRAVO U SRCE, I JOŠ DUBLJE, SVE DO NEVIDLJIVE PROZIRNO-LEBDEĆE DUŠE NAŠEG BIĆA.

Ja često i zaista rado gledam najrazličitija muzička takmičenja (Britain’s Got Talent, The X Factor, America’s Got Talent, ruski “Голос”…). I to nije samo ispunjavanje praznog vremena i skidanje paučine sa mog monitora u kakvom vakuumu između raznih projekata u kojima učestvujem.

Ništa od toga.

Ja sasvim pouzdano razumem važnost i značaj ovih popularnih audicija u kojima ljudi iz naroda i van svake estradne šeme i profesionalnog iskustva, izlaze na scenu i tamo troše svojih pet (poneko i više) minuta slave. I često pokazuju veći talenat, lepši glas i raskošniju muzikalnost od tolikih nabeđenih i marketinški proizvedenih zvezda tekuće produkcije. Neki od njih baš ‘oduvaju’ svoje mnogo poznatije konkurente, kao da su oni ovakvi, potpuno anonimni i neiskusni – zvezde, a ne njihove sudije u žiriju ili svi oni likovi sa crvenog tepiha, sa naslovnih strana i najprestižnijih muzičkih top-lista.

Uostalom, ‘nju vejv’ i ‘pank’ su još odavno doveli u pitanje čitavu tu pažljivo građenu i usmeravanu medijsku piramidu slave i novca u popularnoj muzici. Narugavši se neprikosnovenim pravilima, producentima, običajima i ‘zlatnim kanonima’ postizanja uspeha, oni su malograđansku laž ‘američkog sna’ razbili u paramparčad, otvorivši prozorče za nečiji pravi, nenamešteni i stvarni, romantični san da se realno ostvari (iz potpuno nemogućeg u sasvim dostižno).

I sad više ništa nije kao pre, niti je neizvodljivo – uračunavajući tu i zasluženi meteorski instant-uspeh majstora-pevača iz našeg komšiluka.

U čitavom ovom još uvek stručno neistraženom procesu postoje mnogi ritualni elementi, kao u svakoj pravoj inicijaciji (u vojnika, mornara na brodu, sveštenika, komandosa, reprezentativca, akademika, vođu kakve političke stranke ili pokreta, lovca, antikonformističku skitnicu…).

Pre svega, tu je ono za nas uvek interesantno aktuelno zanimanje kandidata na audiciji, koje ide od čistačice i nezaposlenog radnika, preko večitih studenata i boemski razbarušenih hedonista, pa do službenika, auto-mehaničara i gimnazijskih profesora. Jer je tu najvažniji ŠTO VEĆI RASPON IZMEĐU DOTADAŠNJE BEZNAČAJNOSTI I POTENCIJALNIH MOGUĆNOSTI PEVAČA NA SCENI.

Naime, najbolje je za čitav ovaj medijsko-muzički ritual kada su te poželjne amplitude i longitude (između prethodnog i budućeg) zvezdano-visoke i okeanski-duboke, pošto se tad pred nama događa pravo pravcato čudo, preobražaj – uživo! – prosjaka u kraljevića ili žabe (iz tame močvare) u princa (obasjanog reflektorima i nagrađenog oduševljenim aplauzima).

I onda se desi da neprivlačna i očajno obučena domaćica iz nekog engleskog predgrađa SVOJIM MOĆNIM GLASOM (koji kao da ne pripada tom telu i biografiji) postane prava pravcata svetska zvezda. Ili da prodavac mobilnih telefona zablista izvanredno otpevanim operskim arijama ostavljajući bez daha naprosto šokirane stručnjake u žiriju i da tokom iste godine u kojoj je prvi put u životu stupio na scenu proda nekih milion CD-ova sa svojim imenom na naslovnoj strani. A o sitnijim (a opet, krupnim) uspesima tolikih učesnika i pobednika ovakvih takmičenja da i ne govorimo…

Takođe, tu je u igri i ona zavodljiva mitološka situacija kada se nepoznati kandidati ravnopravno bore za ruku kraljeve kćeri ili kakvu sličnu nagradu (carski presto, zlatnu jabuku, krilatog konja, čarobni mač…) pred zadivljenom gomilom. Pa se tu uvek nađe neki potpuni autsajder da UČINI ČUDO i u jednom danu (času, trenutku) od poslednjeg postane prvi. I to bez ikakve protekcije u svetu u kom su veze i vezice postale jedini instrument uspona, uspeha i pobeđivanja.

A nije nevažno ni osetiti kako danas ljudi, naši savremenici, više osećaju pesmu nego (posebno politički) govor. I kako su ulogu nekadašnjih propovednika, očeva nacije, partijskih lidera i harizmatičnih ratnih komandanata preuzeli – PEVAČI PRIČA, gospodari ritma, pastiri dobrih nota, zidari fascinantnih muzičkih građevina i hipnotički izazivači naših najtananijih i najsuspregnutijih osećanja (magijom svog talenta, svoje bajkolike ‘čarobne frule’ i njene neodbranjive zavodljivosti). Ne govornici, niti književnici, pripovedači ili glumci – već muzičari i pevači, prevodioci svega najvažnijeg i najaktuelnijeg u kratak i ubitačan oblik pevane pesme.

Kad reči zaškripe i zarđaju izgubivši svoju nekadašnju snagu i uticaj, onda u pomoć nailaze stihovi, a kad i oni prestanu da (isceljujuće i nadahnjujuće) funkcionišu, na scenu stupa PESMA. Ona ume da kreira nov doživljaj stvarnosti i da probije kao od šale (ako je prava) sve tvrde zidove i gvozdene predrasude, zbunjujući, zavodeći i osvajajući čak i protivnika – iznutra, oštrom zvučnom strelom koju nam zabada pravo u srce, i još dublje, sve do nevidljive prozirno-lebdeće duše našeg bića.

Zato su bile toliko važne hajdučke gusle (koje vučije zavijaju iz slobodne šume), metafizički otmeni engleski ‘Zeleni rukavi’ i krvožedna francuska revolucionarna ‘Marseljeza’, moćni ratni doboši, nakostrešene škotske gajde, svi oni veličanstveni vojni marševi, nacionalne himne otpevane bez muzičke pratnje (a cappella) i one orkestrirane kao za Apokalipsu (poput sovjetsko-ruske himne).

I zato su mistični pitagorejci učili o ‘vaspitavanju muzikom’, a veliki psalmopevci, crkveni horovi i anđeoski pojci direktno ušli u samu srž teološke liturgijske tajne – pesmom u slavu Boga. O rokenrolu (i njegovom uticaju na našu epohu) da ni ne govorimo…

I danas mnogi naizgled neuki i nesnalažljivi, bolno neobrazovani ljudi, izazivaju podsmeh i sažaljenje svojim nastupom i pojavom – sve dok ne otvore usta i ne počnu da nam pesmom mese i vajaju osećanja, podižu srce i adrenalin, držeći nas svojim magičnim glasom u vedrom, melanholičnom, pobedonosnom ili uzvišenom raspoloženju (zavisi s koje strane nam priđu i kojim muzičko-rvačkim zahvatom nas bace u vis ili na pod).

Otud i tolika popularnost pevača i muzičkih grupa, svuda po planeti, zbog te čarolije DIREKTNOG UTICAJA NA NAŠE BIĆE koje više ne komunicira ni izbliza tako spontano i snažno sa  pisanim (onim nemuzičkim) tekstovima, govorima i predavanjima.

I zato su muzikalnost, dobar sluh, izvanredan raspon glasa, i sve one ‘donje lage’ (i tome slični efekti) potencijalno jači adut u našem traganju za ‘maternjom melodijom’ nego obrazovanje i neki osrednji, najčešće otužno-prosečni talenat (tipičan za ogromnu većinu ‘intelektualaca u pokušaju’).

Danas je potrebno biti pravi Mocart u kombinovanju nadahnuća, znanja i inteligencije da biste imali kakvog-takvog uspeha među svojim slušaocima i gledaocima (ako ste intelektualac i nastupate javno), a svaki najobičniji, nadprosečno talentovani pevač sa neke od brojnih audicija, bez ikakve pripreme i trunke napora, automatski (kao po nevidljivoj naredbi) diže oduševljenu (razdraganu ili rasplakanu) publiku na noge i razvejava, u tih par minuta muzičke duhovne operacije, sve njihove svakodnevne brige i muke.

Mislim zato da će u neposrednoj budućnosti još mnogo više (i veštije) biti korišćena popularna muzika za razne vrste uticaja na kolektivnu svest sve plićeg interesovanja i duševne utrnulosti pripadnika  savremenog potrošačkog društva, ali i za obnavljanje zavetnog mišljenja (‘pevanje i mišljenje’) svih svojeglavih i herojskih odmetnika i anarha, radnika i ratnika nove elite sveta koji tek treba da se rodi.//EKO KUĆA No23