MOJI PSI

Piše:
PROF.DR MAJA VOLK

ZAŠTO GRADSKI PSI ČEŠĆE OBOLJEVAJU OD RAKA NEGO SEOSKI? PRVO, NISU MNOGO SREĆNI NA OSMOM SPRATU. DIZAJNIRANI  SU DA STALNO TRČE I NJUŠKAJU PO PRIRODI, A HRANIMO IH  INDUSTRIJSKOM HRANOM ZA KOJU SU NAM REKLI DA JE BALANSIRANA I IDEALNA. ZAŠTO ONDA SVI MOJI ENGLEZI  NERADO I NA SILU JEDU GRANULE, I TO SAMO ONDA KADA NEMA NIČEG DRUGOG NA VIDIKU, A STOJE KRAJ STOLA I MOLJAKAJU NAŠU HRANU, LUČEĆI  PRITOM OBILJE PLJUVAČKE?

Otkad znam za sebe, dovlačim u svoju kuću prijatelje i društvo. Ježevi, mačke i komšijski psi prolazili su kroz moje ruke, sve u nadi da će jednom ostati duže. Roditelji naravno nisu bili za to, a onda sam nemačkog ptičara Rikija, koga i sad možete da vidite ovekovečenog u filmu ’Nije nego’, za koji sam inače napisala svoj prvi scenario, vrlo mudro uvela u kuću. Njegovi vlasnici su bili stari penzionerski par koji je živeo u stanu iznad našeg, a ja sam se ponudila da im šetam psa. Ubrzo je Riki provodio kod mene ceo dan i samo bi noćio u stanu svojih gazda. Letovao  je sa mnom na moru i obožavao me je. Predosetio je svoju smrt. Dok sam ja bila u Engleskoj, Rikija su otrovali i više me nikad nije video. Sedamdesetih godina prošlog veka nije bilo granulica i industrijske hrane. Bilo je to vreme kada se čekalo u redovima za kost za supu. Riki je obožavao kačamak, kao i svi moji kasniji psi. Tada sam i čula od Albanaca koji su studirali sa mnom na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, uz već obezbeđena radna mesta na novootvorenoj televiziji u Prištini, da šarplanince na Šari niko ne hrani mesom, već kačamakom. Kada bi njihovi štenci stigli u Beograd i počeli da se hrane mesom,  životni vek im nije prelazio sedam godina. Uz to su postajali vrlo krvoločni.

Posle smrti Rikija, koja je za mene bila vrlo traumatična, posebno kad su mi telefonom saopštili sa veterinarskog fakulteta u Beogradu da je, citiram, „meso bilo otrovano, pa ga nismo dali lavovima u zoološkom vrtu“, kućni prijatelji lekari i psiholozi su svi savetovali da odmah uzmemo drugog psa. U to vreme je čuvena glumica Brižit Bardo, na opšte čuđenje, pokrenula borbu za prava  životinja i često se slikala sa svoja četiri prelepa engleska setera. Odmah sam krenula u potragu za tim prilično retkim lovačkim psom, i našla sam ga na Ceraku. Moj budući  Riki Drugi bio je najpegavije štene u leglu, a ja tada nisam znala da oni pegice dobijaju tek kasnije. Već sa godinu dana, na Petrovaradinu, komentarisaće ga iskusni lovci rečima: „Jes’ seter, al neššto mnogo ššaren…“ sa onim vojvođanskim „ššš“. Bio je vrlo načitan pas. Nepogrešivo je birao retka bibiliotečka izdanja, na primer renesansnih komedija i jeo je stranicu po stranicu. Ta ljubav prema pozornici kasnije se isplatila kada je zaigrao na sceni. Riki je bio glumački pas. Igrao je sa mojom mamom, glumicom Mirjanom Kodžić, u komadu ’Zlatno tele’ Iljfa i Petrofa jednog Grišu. Jurio je lopove po pozornici velike scene Narodnog pozorišta. Posle svakog nastupa bi, iznuren psihički, spavao i po 12 sati. Znao je sve garderoberke i binske radnike, klanjao se i dobijao ogroman aplauz, sav namirisan i okupan specijalno za tu priliku. Jednom smo bili i na krajnje nehumanoj reviji pasa na Beogradskom sajmu, kada je odneo medalju Prvak Beograda, dok se prvonagrađeni Čačanin pokakio odmah pored pehara. Tada sam zapamtila da su najbolja legla engleskih setera u Čačku.

Riki je voleo voće, naročito jabuke, i služio mi je često kao ispomoć u jedenju meni tada ogavnog kuvanog povrća. Tada sam bila žestoki mesožder i pitojedac, a čorbice i cušpajze sam krišom davala Rikiju, i on ih je mahnito jeo. Posebno je voleo pirinač i testa, ali ne svako. Recimo, palačinke pravljene sa vodom ne bi ni okusio. Sa mlekom, da. Izbirljiv je bio i u odabiru sira, a jednom nedeljno taj pas je prirodno postio.

Riki Drugi je takođe bio otrovan u parku otrovom za pacove. Sahranjen je negde ispod Kalemegdana. Uginuo je na dan mog venčanja i to niko nije smeo da mi kaže. Bila sam trudna sa prvim čedom, Teodorom, i medenu nedelju smo proveli na Fruškoj gori. Sanjala sam ga te noći, laganog i veselog. Nešto mi je dugo pričao. Ujutru sam saznala da mog najboljeg druga više nema.

Sledećih 14 godina proteklo je u rađanju i podizanju troje dece, gde uprkos mojoj velikoj želji nije bilo mesta još i za jednog psa. Onda se desio razvod, otac je otišao od kuće, a moje troje pilića se mirno okrenulo meni i pitalo: „Jel može sad pas?“ Naravno! Sele smo u kola moja Milena i ja i zapucale u Čačak, po Badija. Badi, oranž engleski seter bio je već 4 meseca star kada smo ga izvadile iz gepeka kola u koji ga je strpao nehumani odgajivač, i dovele u naš mali čopor. Ni danas ne znam da li je on mislio da je čovek ili da smo svi mi psi, tek, deca su govorila: „Njega je mama rodila u Čačku“, što već govori o bratskom statusu ovog posebnog psa. Emotivni sunđer, pomogao je svakom od nas da preživimo teške dane posle raspada porodice. Kada nas je sve izveo na put, u dvanaestoj godini života, što je neki maksimum životnog veka engleskih setera, napravio je sebi rak testisa, rak jetre i rak slezine. Tada sam već bila u ovoj priči zdravlja, i uprkos prognozi veterinara da će uginuti tokom noći, samo sam rekla: „Ni gazdarica mu nije od tog umrla, pa neće ni on“. Dala sam mu kanabisovo ulje, što je posebna priča, skinula ga sa granula koje je jeo celi život, krenula da spremam živu biljnu hranu i počela da razmišljam o tome zašto gradski psi oboljevaju od raka češće nego seoski. Prvo, nisu mnogo srećni na osmom spratu. Dizajnirani su da stalno trče i njuškaju po prirodi, a hranimo ih industrijskom hranom za koju su nam rekli da je balansirana i idealna. Zašto onda svi moji Englezi nerado i na silu jedu granule, i to tek onda kada nema ničeg drugog na vidiku, a stoje kraj stola i moljakaju našu hranu, lučeći pritom obilje pljuvačke?

Badi je poživeo još nekoliko meseci uz kokosovu vodu, prah papaje, gujinu travu, čaj od maslačka i druge đakonije, i otišao je posle jedne, po meni sasvim nepotrebne, transfuzije krvi. Otišao je da bi Milena mogla da otputuje u Ameriku. Završio je svoj plemeniti posao na zemlji i otišao dalje. Ceo blok 28, svi koji su odrasli sa njim i šetali ga, došli su u park i držali ruku na njegovim grudima sve dok srce nije prestalo da mu kuca. Sahranjen je na njegovim Bahamima, u dvorištu moje kuće u selu Babe, a sutradan su na njegovom grobu igrala dva fazana, što nikad u životu nisam doživela. Milena mi je, ljubeći me na aerodromu, šapnula: „Čim se vratim, novi seter.“

Tražila sam ga dugo, od Valjeva do Beograda, Čačka i Loznice, a onda se na Internet oglasima pojavila fotografija prelepog šteneta iz Kruševca. Pošaljem viberom fotku u Ameriku, Milena se zaljubi momentalno i ja rezervišem Đanga, dogovorivši se o preuzimanju maloga čim se vratim iz Njujorka. U Njujorku smo se iživljavale. Kupile smo mu kabanicu za kišu, džemper sa rolkom i smoking za Milenino venčanje u septembru. Sutradan, još uvek pod uticajem džet lega, krenule smo kao nekad po Badija, u Kruševac po Đanga. Dalje je istorija….

Đango je od prvog dana pokazivao da je vegan. Stajao je kraj mene i plakao da mu nešto dam. Probala sam bananu, šargarepu, tikvicu, brokoli, krastavac, papriku, nar, ananas, avokado, limun, grejpfrut. Ne postoji voćka ni povrćka na ovom svetu koju Đango neće pojesti. Onda sam počela da eksperimentišem, proučavam, izučavam i mešam sa mesom, u raznim odnosima. Oduševljenje se ne može opisati. Po celu noć bi čežnjivo gledao u dehidrator čekajući svoju zdravu hranu. Kada se pojavila džumara Dona, izgladnela seoska snajka u koju se Đango zaljubio, i ona je uz njega krenula da jede voće i povrće. Glodali su zajedno koru od lubenice, sladili se dinjama, krckali trešnje sa košticama i njeno krzno je postalo divno, a ne ućebano i mrtvo kao ranije. Tada sam celo leto pravila specijalitete koje sam posle beležila za ovu knjigu, nekad svaki dan, nekad svaki drugi. Verujte, nema jela koje nisu olizali za tri sekunde. Kuglice su se, sa druge strane, dugo vukle po njihovim činijama. Nabavila sam u Sopotu i organsku pačetinu, organska jaja, kozju surutku i sir, i to im takođe kombinovala sa isklijalom speltom, rogačem, cimetom, brokolijem i malinama. Nekada bih im odmah dala jelo, ne čekajući da se dehidrira hrana, ili sam im spremala sirove biljne čorbice. Samo su mljackali, uživali i bivali sve lepši i zdraviji. Tako se rodila ideja o ovoj knjizi, o zapisu onog što sam isprobavala, uz ono što sam posebno učila o psećoj anatonmiji i potrebama u ishrani. Konačno, zabeležila sam i dijetu kojom sam izlečila kancer kod Badija.

Polovinu ovih recepata možete da primenite u spravljanju jela za sve ukućane. Uživaćete svi, a eto prilike da vas vaši ljubimci poduče zdravlju….Vauuuuu!

PSEĆI MAFINI SA BUNDEVOM I BRUSNICOM

2 jajeta
pola šolje ulja po izboru
1 šolja pirea od sirove bundeve
1 i po šolja brašna od celog zrna (spelta, heljda)
1 i po kašičica cimeta
1 kašičica mlevenog rogača
1 kašičica praška za pecivo
pola kašičice himalajske soli (a i ne mora)
1 šolja svežih, ili pola šolje sušenih brusnica

Zagrejte rernu na maksimum. Sve sastojke izradite u jakom blenderu, ali ne morate sve odjednom. Prvo od bundeve napravite pire. Blago podmažite kalupe za mafine i napunite ih smesom.

Pecite 15 minuta. Izvadite ih iz rerne i potpuno ohladite. Odlično se posle mogu i zamrznuti.

Ovo je recept za 34 mala mafina. Za ostale ukućane, prelijte sosom od sirovih indijskih oraha, malo meda i vode, koji ste napravili u svom omiljenom jakom blenderu. Ukrasite listićima nane.