DOLINOM PČINJE

Piše:
DRAGAN BOSNIĆ
Fotografija:
DRAGAN BOSNIĆ

REKA PČINJA IZVIRE ISPOD DUKAT PLANINE, NA KRAJNJEM JUGOISTOKU SRBIJE. NA DESNOJ OBALI REKE IZDIŽU SE MOĆNE KUPASTE STENE KOJE STANOVNICI NAZIVAJU VRAŽJI KAMEN. KUPE SU VISOKE PEDESETAK METARA I NA VRHU JEDNE OD NJIH SE NALAZI MALA CRKVA IZ ČETRNAESTOG VEKA.

Leto u Srbiji počinje kada putevi ka jugu postaju tesni i kad narod srpski iz tame užurbanosti i kriza krene ka mestima gde Sunce neprekidno sija. Pored onih koji će slatko da se okupaju u slanom moru, ima i onih koji bi da vide ljudsku istoriju uživo. Nije zanemarljiv ni broj posetilaca koji bi da provere zašto je pokojni deda stalno naručivao pesmu „…braćo vojnici, ne ljub’te Grkinje…“. Nažalost, neke nove granice učine toplo Sunce pretoplim. Možda je zato, umesto nedovršenim autoputem ka Preševu, bolje skrenuti levo kod Ristovca i ići pomalo istrošenim putem ka drugom graničnom prelazu, kod manastira Prohor Pčinjski. Kod sela Sveta Petka put se grana. Ako krenete levo ka Trgovištu, videćete fascinantno geološko remek delo u obliku Vražjeg kamena. Ljudi ( a neki kažu i đavoli ) su na neobičnim stenama podigli crkvu.

Reka Pčinja izvire ispod Dukat planine, na krajnjem jugoistoku Srbije. Na nepuna dva kilometra od Trgovišta, na desnoj obali reke, izdižu se moćne kupaste stene koje stanovnici nazivaju Vražji kamen. Kamene kupe su visoke pedesetak metara i na vrhu jedne od njih se nalazi mala crkva iz četrnaestog veka. Crkva je posvećena Bogorodici. Do crkve vodi strma vijugava staza. Deo krova je urušen, a prostor oko crkve je dosta skučen. Monasi iz manastira Prohor Pčinjski dolaze svake subote da obave službu. Meštani dolaze u crkvu, ali se nerado venčavaju i krste decu u crkvi. Sve potiče od stare priče o dvoje mladih koji su se venčali u crkvi, uprkos protivljenju roditelja. Kada je venčanje obavljeno, gočobija je udario u goč, da počne slavlje. Konj ispod mlade se uplašio i propeo, i mlada je pala u ponor.

Od Vražjeg kamena reka lagano teče do sela Barbace, koje liči na živi muzej nekog davnog vremena. Kuće su napravljene od blata i pruća i na njima se suši paprika i duvan. Odmah iza sela, kod stare vodenice, počinje meandrirani deo kanjona Pčinje. Rečni kanjon je živopisan i lepo izgleda sa visova Kozjaka. Posle pet kilometara krivudavog toka, dolina se polako širi i pojavljuje se veštačko jezero pored manastira Prohor Pčinjski.

Nekada davno je po ovim šumama lovio bogati vizantijski vlastelin. Kažu da je u lovu ranio srnu, koja je našla utočište kod isposnika Prohora. Isposnik je zamolio vlastelina da poštedi srnu, a ona će ga za uzvrat jednog dana učiniti carem. Vlastelin je kasnije stvarno postao car Diogen Četvrti, i na mestu gde je sreo Prohora podigao je 1068. godine bogomolju. U crkvi je sahranjen isposnik Prohor. Crkva je više puta paljena, ali deo u kome se nalaze mošti isposnika Prohora uvek je ostajao pošteđen. Prilikom poslednje obnove, u crkvenom zvoniku je pronađeno veliko blago koje je upotrebljeno za obnovu i proširenje crkve. Oltarski deo crkve je ostao autentičan da bi se videlo koliko je stara crkva bila manja od obnovljene. Manastirski konaci su postali izuzetan turistički objekat sa dobrim smeštajem i još boljom kuhinjom. Gostima se nudi belo vino Aber i crveno Dert, koja se prave od grožđa iz manastirskih vinograda. Posebno se preporučuje posna pita samsa. Ovde se pite nazivaju banice, jer kad vam banu iznenadni gosti, domaćica bane u špajz i začas spremi ukusan obrok. Inače, Vranjanci ne kažu daj mu banicu nego daj gi banicu, pa se vremenom naziv gibanica raširio po regionu, a za banicu znaju samo ljudi južno od Niša.

Granični prelaz, udaljen stotinak metara od manastira, podseća na lenjo letnje popodne na usamljenom meksičkom ranču iz američkih vestern filmova. Put prolazi kroz udolinu koju je Pčinja napravila na putu ka jugu. Urušena obala i iščupana stabla su najbolji dokaz koliko je reka uporna u menjanju reljefa. Ove godine je izgleda bila posebno inspirisana, jer ni jedan most nije ostavila u funkciji. Zanimljiva je i sama planina. Severni deo planine je zbog jakog mediteranskog uticaja obrastao posebnim vrstama bilja, i samim tim je zaštićen. Na južnim, nezaštićenim padinama, šume su žestoko iskrčene, pa ta strana ni malo ne liči na severni, šumoviti deo. Kažu da su biljke na planini Kozjak sedam puta medonosnije od identičnih biljaka na drugim balkanskim planinama, a lični utisak je da su i mirisi znatno intenzivniji. Od retkih životinja, pomenimo belu kanju, pticu-lešinara, koja se ponovo zapatila na planini.

Put i dalje prati tok Pčinje. Prvo naselje na makedonskoj strani je selo Pelince. Tu od avgusta 2004. godine postoji Memorijalni centar, otvoren povodom obeležavanja 60. godišnjice Prvog zasedanja ASNOM-a. Slede naselja Koince i Dragomance. Tu se odvaja put za sela Kokino i Arbanaško. Produžavamo pravo, ka sedištu opštine, naselju Staro Nagoričane. Njegovim centrom dominira crkva posvećena Svetom Đorđu.

Priča o planini Kozjak i reci Pčinji je neraskidivo vezana za Svetog Prohora Pčinjskog. Trideset godina svog života je on proveo u isposnici kod Starog Nagoričana, i još toliko u isposnici na severnim padinama Kozjaka. Oba mesta je car Diogen obeležio lepim crkvama, koje je kasnije obnovio kralj Milutin. Fresko slikarstvo crkve u Starom Nagoričanu je dobro očuvano, jer kako kažu stanovnici, oni su čuvali crkvu i crkva je čuvala njih. Opština Staro Nagoričane je poznata po vrednim i očuvanim sakralnim objektima. Pored pomenute crkve posvećene Svetom Đorđu, tu je i manastir Karpino, poznat po Bogorodici Orante koja je prikazana sa jednom belom i jednom crnom rukom. Veliki problem predstavljaju loši putevi, pa je pristup nekim bogomoljama moguć samo terenskim vozilom.

Put do Kokina vodi preko mosta koji je reka Pčinja opasno potkopala, pa više nije u funkciji. To nas nije sprečilo u nameri da ipak pređemo preko njega i krenemo na severoistok. Iako je udaljeno dvadesetak kilometara, izrazito tamno uzvišenje lepo se vidi. U neposrednoj blizini Kokina se nalazi ogroman hrast obeležen kamenim krstom. Ovaj ‘zapis’ je od davnina sveto mesto. Tu su se meštani često sastajali i rešavali mnoge probleme. Pretpostavlja se da samo mesto ima jako energetsko polje. Od hrasta, put polako obilazi moćnu stenu koja neodoljivo podseća i oblikom i veličinom na Borački krš. Staza vodi naviše, pored drevnih zidina koje se uveliko ispituju. Brojni nalazi koji se čuvaju u kumanovskom Narodnom muzeju potvrđuju da su se ljudi koji su ovde živeli mnogo pre starih Grka i starih Slovena, osećali sigurno u blizini neobičnog uzvišenja. Stene se nazivaju Tatićev kamen, kažu po nekom komiti koji je tu četovao, a ceo lokalitet je nazvan Kokino, po obližnjem selu. Izlazak na zaravnjenu površ pod samim vrhom dovodi posetioca u nedoumicu. Jasno se vidi pod popločan relativno pravilnim kamenim kockama. I tron je tu – vajarsko delo prirode, ali su uočljive i izvesne dorade. Zasigurno su i markeri malo preoblikovani. Ispitivanja na Tatićevom kamenu je počeo profesor koji predaje nacrtnu geometriju i voli istoriju umetnosti. Ta srećna kombinacija je dovela do ozbiljnih ispitivanja koja su urodila otkrićem megalitske opservatorije. Njena starost se procenjuje na četrdeset vekova! Istraživanja je verifikovala i NASA, i Kokino je stavljeno na četvrto mesto liste starih opservatorija, iza Abu Simbela, Stounhendža i Angkor Vata, a ispred Čičen Ice i Maču Pičua. Teško je poverovati da su ljudi osamnaest vekova pre rođenja Hrista bili kadri da naprave preciznu opservatoriju kojom su pratili devetnaestogodišnji ciklus Sunca i Meseca. Zanimljivo je da im reperni dan nije bio ni dan ravnodnevnice ni dan dugodnevnice, već centralni dan leta, što će reći kraj jula. Kokino je postalo mesto pohoda znatiželjnika iz celog sveta. Podatak da je siromašna opština dobila novac da uradi dobar put, uverava nas da će se o ovom mestu tek čuti.

Kad od Starog Nagoričana krenete na jug, uključujete se direktno na trasu puta koja spaja Jadransku obalu i Ćustendil, odnosno Sofiju u Bugarskoj. Ako krenete levo, ka Krivoj Palanci, posle par kilometara očekuje vas etno- selo. Desno se skreće ka Kumanovu, odnosno vašem zamišljenom putu ka moru. Pre toga videćete neobične zarubljene vulkanske kupe koje vas ponovo vraćaju u svet vesterna. To su Žegligovski kamen i Kostoperska karpa. Ova prirodna utvrđenja su bila naseljena još od kada su se prvi ljudi pojavili na ovim prostorima.

Dole na jugu, u ravnom Kumanovskom polju, izdiže se uzvišenje Zebrnjak. Preko njega prelazi isti meridijan koji ide i preko Avale, a i visina im je identična – 511 metara. Na vrhu oba se nalaze spomenici poginulim ratnicima. Impresivan, skoro pedeset metara visok spomenik podignut palim srpskim ratnicima na Zebrnjaku, Bugari su tokom Drugog svetskog rata skratili na trećinu. Kažu da su se vlasti Srbije i Makedonije dogovorile o obnovi spomenika na Zebrnjaku. Kada se naprave putevi i uredi banja u Strnovcu, možda će mnogi putnici koji su krenuli ka jugu ostati ovde nekoliko dana, ili će čak odlučiti da baš tu završe svoje putovanje.