EKOLOŠKO PITANJE OPSTANKA SVETA
Pravi smisao i značenje ekologije

Piše:
DRAGOSLAV BOKAN, REDITELJ, FILOZOF I PUBLICISTA

REČ ‘EKOLOGIJA’ FORMALNO JE NASTALA 1866. GODINE (KAO ÖKOLOGIE) U DELU NEMAČKOG NAUČNIKA (ZOOLOGA I ANATOMA) ERNSTA HEKELA POD NASLOVOM GENERELLE MORPHOLOGIE DER ORGANISMEN, ALI JE, USTVARI, ODUVEK POSTOJALA U SVOM NEDEFINISANOM, ALI I TE KAKO PRISUTNOM OBLIKU LJUDSKE BRIGE O SUDBINI SVEGA ŽIVOG NA ZEMLJI. PODSETIMO SE ‘POČETKA SVIH POČETAKA’ SVEGA EKOLOŠKOG, I U NJEGOVOM GRČKOM I U NJEGOVOM LATINSKOM TERMINOLOŠKOM OBLIKU.

NAŠ DOM
Retke su reči koje se toliko često i, rekao bih, olako koriste kao ‘ekologija’. Danas je toliko toga ‘ekološko’, da se polako gubi čvrsta granica ovog pojma i njegov dublji, originalni smisao. Pa se onda ‘ekologija’ i ‘ekološko’ upotrebljavaju i gde im jeste i gde im nije mesto, pa se najčešće promašuje željena meta i tragično gubi ona mogućnost dobrog korišćenja ove drevne, duboko smislene reči.

Ona je formalno nastala 1866. godine (kao Ökologie) u delu nemačkog naučnika (zoologa i anatoma) Ernsta Hekela pod naslovom Generelle Morphologie der Organismen, ali je, ustvari, oduvek postojala u svom nedefinisanom, ali i te kako prisutnom obliku ljudske brige o sudbini svega živog na zemlji. Podsetimo se ‘početka svih početaka’ svega ekološkog, i u njegovom grčkom i u njegovom latinskom terminološkom obliku.

Ovaj pojam doslovno znači ‘slovo o kući’, ‘slovesno izlaganje o domu’, pa su grčka οικολογία, икологија i latinska ecologia priča o ‘čitavom svetu shvaćenom kao dom’ – kao kuća. Jer je svet, ustvari, naša kuća, a mi smo, najjednostavnije rečeno, ukućani ove velike porodice čovečanstva, ali i svega na planeti i u vaseljeni.

Mi smo neodvojivi deo te velike celine. U sebi je nosimo, u mikrokosmosu našeg postojanja (kroz ličnost) odražava se čitav makrokosmos sveukupne tvorevine. Dakle, nismo stvoreni da brutalno i pljačkaški gospodarimo prirodom, već da domaćinski i blagodarno brinemo o njoj, kao čuvari i uživaoci njenih raskošnih plodova.

Mi tako praktično ponavljamo pozitivnu stvaralačku poziciju Tvorca, nebeskog domaćina, i nastavljamo Njegovo delovanje pre svega ljubavlju prema svemu živom, svoj tvari, prirodi i čitavom kosmosu, okrenutošću prema svetu kao našoj zajedničkoj kući i svesnim odbijanjem bežanja od sveta u nekakvu usamljenost takozvane ‘nirvane’. Jer je bekstvo od života i iz sveta uvek ‘antiekološko’, sasvim fatalno i potpuno neprirodno.

ZA ILI PROTIV ŽIVOTA
Ta pozitivna psihološka, duhovna i civilizacijska orijentacija čoveka prema prirodi, svetu i realnosti koju poznajemo je onaj jedino ispravni ‘ekološki stav’, kako nekada, tako i danas i u svakom od nastupajućih budućih vremena.

Na čudan način i nihilisti, i gnostici, i budisti, i platonistički mislioci svih boja i jezika svet doživljavaju kao doživotno mučilište ili kao bezvrednu iluziju – u oba slučaja jednako promašujući samo srce problema, a ono je u konkretnoj, aktivnoj ljubavi prema čitavom svetu: i životinjama, i ljudima, i biljkama, i prirodi, i nebeskim telima, doslovno svakom deliću univerzuma i kosmosa.

Oni koji sa gađenjem i prezrivo odbacuju sopstveno telo i sve čulno, pojavno, takvi (bez obzira u čije ime nastupaju) bezumno odbacuju i sve prirodno, neposredno nam dato i ponuđeno na slobodno korišćenje. Svi oni su nesumnjivo anti-ekološki orijentisani, sasvim nesposobni za saosećanje i ljubav, za bratski odnos prema onom što nas susreće u životu i za sinovljevski odnos prema svemu što smo već rođenjem nasledili i dobili besplatno, na poklon.

A na drugoj strani, svi oni koji se osećaju u prirodi ušuškano kao u svom toplom gnezdu, idealnom zavičaju i istinskom mestu pripadnosti, bez obzira na konfesionalno opredeljenje i sve druge ideološke odrednice, ekološki su pozitivno orijentisani saputnici svih autentičnih privrženika i dokazano odanih čuvara prirode. Oni čitav svet vide i osećaju kao svoj dom, našu veliku kuću i ognjište koje se mora braniti i na svaki način zastupati.

ODGOVORNOST SVAKOGA OD NAS
Preko ideje ‘kuće’ povezani smo, organski, sa njoj najbližim pojmom ‘porodice’ i dalje od toga, preko bliže i dalje okoline pa do poslednjeg atoma u vaseljeni. I samo tako možemo da osetimo odgovornost za sudbinu sveta i svest o tome da stvarnu utehu ne možemo više naći ni kod naših najbližih ličnih prijatelja, već samo kod onih što su, svojom verom i produhovljenošću, preobraženi i svrstani u dobrovoljne zastupnike odbrane naše okrugle, večno rotirajuće zelene kuće (čitaj: planete).

Mi sve do smrti nemamo drugi svet osim onog u kome svakodnevno živimo, sa kojim radimo i družimo se, jedemo i odmaramo se, snevamo i mislimo.

I samo je ugroženost ovozemaljskog ‘ekosistema’ u punom smislu reči – globalni problem, jedini koji se zaista tiče svih ljudskih bića bez razlike i koji zahteva od nas punu koncentraciju već u samom pristupu blizanački, neraskidivo povezanim uzrocima i posledicama.

A takozvano ‘potrošačko društvo’, preko brutalne eksploatacije svih prirodnih resursa (ne samo ljudi, već i svega onoga čime su okruženi tamo gde žive) donosi smrtonosno sebičan stav i sve moguće štetne materije u otrovnim oblacima i pravim epidemijama prljavštine i nesreće.

Narušava se zlatna proporcija između proizvodnje i potrošnje i sve se onda pretvara u lakomisleno kupovanje namirnica u nezaustavljivoj, neutoljivo gladnoj ‘potrošačkoj korpi’.

Podrivaju se prirodni potencijali u svetu, a konkretna proizvodnja i postojeća potrošnja postaju deo kvarenja večne ravnoteže i pohlepno iscrpljivanje našeg prirodnog okruženja kao osnovne podloge postojanja čovečanstva. Kao da i priroda i čovek zajedno i uzajamno nestaju, ne odbranivši ni sistem vrednosti, ni smisao života, baš kao ni čiste vode i zdrave šume naše planetarne otadžbine.

Pred našim očima se okeanski razlivaju ti zlobnjikavi, civilizacijski talasi koji ne prilaze na stvaralački (već na razoran) način samoj ideji ljudskog postojanja, a svako od nas dobija samo svoj privremeni, ‘maskirni’ (nacionalni, plemenski i zavičajni) nadimak umesto punog (svečovečanskog, vaseljenskog) imena.

Duboko je povezan ovaj antiekološki sa antihumanističkim i neljudskim impulsom, baš kao što su se privredni, medijski i društveno-politički sistem udružili u zajedničkoj borbi protiv sopstvenog porekla i jedinog postojećeg mesta opstanka.

Sečemo granu na kojoj sedimo, sa milion lažnih opravdanja i licemernih objašnjenja zašto to radimo (ne samo sebi, već i svom potomstvu). Nikakav privremeni (potrošivi, krhki, sebični) profit ne može da opravda trajni gubitak jedinog imanja koje samo od sebe samih možemo oteti i proćerdati ga, i to zauvek, nepovratno i neispravljivo.

O tome govore, istovremeno i jednako zabrinuto, najozbiljniji i najodgovorniji filosofi, teolozi, sociolozi, biolozi, politikolozi, umetnici i državnici naše epohe. Jer šta vrede sve druge borbe, ako u međuvremenu izgubimo tačku oslonca, jedinu čovekovu adresu u vremenu i prostoru. U tom slučaju ćemo svi podjednako biti gubitnici, saučesnici u sopstvenom nestanku iz istorije i u nestanku smisla čitave ljudske avanture na zemlji.

Zbog toga sam i napisao ove zabrinute, analitički postavljene retke, nastale na marginama izvanrednog predavanja dr Irineja Bulovića, episkopa bačkog Srpske Pravoslavne Crkve, održanog decembra ove (2017) godine u zgradi Platoneuma (u organizaciji novosadskog ogranku SANU).