EKOLOGIJA MIŠLJENJA

Piše:
DRAGOSLAV BOKAN, REDITELJ, FILOZOF I PUBLICISTA

SASVIM UKRATKO, SVE ONO ŠTO NASTAJE KAO KRAJNJI REZULTAT PAMETI I OBRAZOVANJA, MIŠLJENJA I SPOZNAJE, MOŽE DA SE UKRATKO NAZOVE MUDROŠĆU. KAO ŠTO SE PAŽLJIVIM I UPORNIM SEDIMENTIRANJEM, CEĐENJEM I PROSEJAVANJEM IZ VODENOG MULJA MOŽE IZDVOJITI SIĆUŠNI GRUMEN ZLATA, ISTO TAKO SE IZ BESKONAČNIH TOMOVA ISTORIJE FILOSOFIJE, PSIHOLOGIJE, SOCIOLOGIJE, TEOLOGIJE I OSTALIH DRUŠTVENIH NAUKA – MOŽE IZDVOJITI TANKA I VELIČANSTVENA SVEŠČICA MUDRIH ZAPISA (PRONAĐENIH POSEBNIM METODAMA I NEODUSTAJNIM TRUDOM ONE MALE GRUPE DISKRETNIH ISTRAŽIVAČA I POSVEĆENIH POZNAVALACA OVE MATERIJE)…

ZBRKA POJMOVA

Toliko puta ste se sigurno zapitali kako je moguće da neki prevejani prevarant s lakoćom i bez ikakvog otpora prevari neke obrazovane i ugledne ljude koji bi, po svom iskustvu i biografijama, trebalo da budu neuporedivo superiorniji i pametniji nego što su na kraju ispali. I nikakve diplome sa najprestižnijih svetskih fakulteta nisu pomagale svojim ponosnim nosiocima da, isključivo pomoću ovih papirnatih argumenata, budu unapred bolji i po pravilu sposobniji od suparnika sa (formalno gledano) mnogo siromašnijim biografijama, ali zato boljim i konkretnijim rezulatatima. Puno veći broj akademskih građana nego ikad do sada, ničim i nikako nam ne garantuje bolju kulturnu politiku i uspešniji život Srbije nego pre stotinak godina. A imali smo svi prilike da vidimo i kako se, recimo, jedan super-pametni, upravo jedinstveni Slobodan Jovanović mnogo lošije snalazio na mestu predsednika naše vlade od nekih svojih puno neiskusnijih, mlađih i manje darovitih prethodnika na istom tom položaju u nekim drugim epohama i slučajevima.

I kako je moguće da polupismeni Miloš Obrenović vidi i oseti sve one delikatne diplomatske i psihološke nijanse koje danas ne mogu da dosegnu ni najelitniji srpski ministri i ambasadori? Kako nijedan profesor sa Harvarda i Prinstona, nijedan korisnik moćnih kompjutera najnovije generacije, nijedan stanovnik Bele kuće i Dauning strita, nijedan savremeni dobitnik Nobelove i Pulicerove nagrade, nijedan „besmrtnik“ iz redova francuske i ostalih Akademija doslovno nije ni do kolena nekim svojim samoukim prethodnicima? Onima koji su obrazovanje sticali u hodu, na konjima i u kočijama, u retkim predasima ratnih i mirnodopskih napora, u dugim lutanjima njihovih veličanstvenih životnih avantura…

I zašto su bili toliko superiorniji i talentovaniji naši pisci između dva svetska rata od onih danas, toliko hrabriji i poštovanja dostojniji ratnici s početka, od onih s kraja dvadesetog veka?

Mnogo puta smo mogli da slušamo nepodnošljivo glupe i naivne rečenice i misli, predloge i komentare izrečene od strane nekih proslavljenih i nagrađivanih ličnosti, a naslušali smo se i „otkrivanja Amerike i tople vode“ iz usta tolikih akademika, ministara, profesora univerziteta, pisaca najambicioznijih stručnih studija i ostalih elitnih nesposobnjakovića i mucavaca svih vrsta.

I nije slučajno veliki španski filosof Ortega i Gaset za jednog svog takvog kolegu (idiota ukrašenog s nekoliko doktorata, koji je pisao svoje tekstove na čak pet jezika) rekao da je „glupan na pet jezika“ i da se ista ona glupost koju sobom nosi podjednako oseća na ma kom jeziku i ma šta on pisao.

Sve nam to savršeno i nedvosmisleno ilustruje pojmovni haos i jezičku zbrku kada su u pitanju termini što označavaju nečiju „pamet“, „inteligenciju“, „znanje“ ili „obrazovanje“.

Da li je obrazovan čovek automatski i pametan?

A je li pametan istovremeno i mudar?

I koliko u svemu tome imaju ulogu inteligencija, iskustvo, načitanost i intuicija?

I ako pažljivo razlistamo ponuđene nam pojmove, videćemo njihovu suštinsku i nedvosmislenu različitost, bez obzira na svu spoljašnju sličnost koja ih naizgled spaja i povezuje.

SVE TE VAŽNE REČI LJUDSKE SPOZNAJE

Ići ćemo redom.

A počećemo, nimalo slučajno – sa obrazovanjem. Sigurno najprecenjenijim i najmutnijim „spoznajnim pojmom“ naše poslovično dezorijentisane epohe.

Obrazovanje je, najprostije rečeno, rezultat učenja, i ima dva pravca delovanja na našu svest – prema sticanju raznovrsnih znanja i veština, i prema razvoju različitih kognitivnih sposobnosti. I bez procesa obrazovanja niti bi postojala civilizacija, niti bi se uopšte razvijala ljudska svest. Ipak, obrazovanje, samo po sebi je relativno pasivan proces, i bez pomoći urođene inteligencije, truda, koncentracije i (pre svega) moći razumevanja onoga što se uči i čita – nema nikakvo automatsko, direktno dejstvo na unapređenje nivoa svesti kako pojedinca, tako i čovečanstva. Može se sve zapamtiti, a da se ni za pedalj ne podigne naš nivo razumevanja i ona neophodna nam moć strateškog mišljenja (u vremenskoj perspektivi i naspram konkretnog, zadatog nam konteksta). Samim tim, dužina sedenja u školskim i fakultetskim klupama, kao ni količina pročitanih lektira i dobijenih diploma ne moraju da imaju ama baš nikakav pozitivan efekat na „obrazovanog čoveka“. Mogu, ali ne moraju.

Tako da obrazovanje sigurno nije onaj od svih traženi, čudesni put buđenja čovekove samosvesti. Niti može da nam pomogne u bilo čemu realnom i zaista nam važnom, ukoliko nije poduprto nekim drugim, za našu priču mnogo važnijim tehnikama i metodama.

Idemo dalje. Druga po redu je – inteligencija. Onaj neophodni temelj na kome se gradi sve naše kasnije iskustvo i obrazovanje.

A inteligencija je naša mentalna sposobnost da shvatimo, razumemo i zatim samostalno koristimo sva postojeća znanja za snalaženje u novim okolnostima. To je veština snalaženja u nepoznatim sredinama i bez prethodnih iskustava koja bi nam u tome pomogla. I što je najinteresantnije, inteligencija se može eksperimentalno meriti, numerički izraziti i dati vam mesto na lestvici koja ide od teške mentalne retardiranosti (kada IQ ide ispod vrednosti od 20), pa do čiste genijalnosti (kada je IQ veći od 140). „Generalni faktor inteligencije“ (general intelligence factor) se kod svakoga od nas razlikuje prvenstveno po tome koliko smo sposobni za učenje (putem mnemotehnike, strategije, baze podataka, razlikovanja prioritetnih od onih ne tako važnih informacija…). Danas se, osim one uobičajene, racionalne inteligencije definišu i neke druge, isto tako važne vrste unutar ovog zajedničkog, opšteg pojma. Pre svega, ona emocionalna, ali i verbalna, muzička, logičko-matematička, vizuelna, telesna (sportsko-plesna), samosvesna (unutrašnja, intra-personalna), komunikativna (interpersonalna) inteligencija…

Inteligencija predstavlja naša krila uz pomoć kojih letimo nad onim oblastima koje smo otvorili svojom hrabrošću i radoznalošću, razumeli ih stečenim obrazovanjem i definisali spoznajom (najvišim činom u oblasti ljudskog znanja).

INTELIGENCIJA JE NAŠA MENTALNA SPOSOBNOST DA SHVATIMO, RAZUMEMO I ZATIM SAMOSTALNO KORISTIMO SVA POSTOJEĆA ZNANJA ZA SNALAŽENJE U NOVIM OKOLNOSTIMA. TO JE VEŠTINA SNALAŽENJA U NEPOZNATIM SREDINAMA I BEZ PRETHODNIH ISKUSTAVA KOJA BI NAM U TOME POMOGLA.

Dođosmo tako i do spoznaje. Trećeg i najvažnijeg pojma u našem terminološkom nizu.

A spoznaja u sebe uključuje  puno i celovito shvatanje one žive realnosti koja nas neposredno okružuje. To je i najviša misaona delatnost, koja se, paradoksalno, ne može izraziti brojčanom vrednošću (kao inteligencija), niti se može pohvaliti dobijenim fakultetskim i post-diplomskim svedočanstvima ili akademskim naučnim statusom (poput obrazovanja). Kao i uvek, pamet (a to je, u najkraćem, sinonim za spoznaju) se ne može meriti spoljašnjim merilima, niti mehaničkim metodama.

A spoznaja se od svih nabrojanih pojmova najviše i najlakše može pratiti tokom svih epoha postojanja čovečanstva i ona sobom nosi onu tajnu, svetu priču o INICIJACIJI. O posebnim tehnikama razumevanja zaboravljenih, sakralnih, neposvećenima nedostupnih kodova i šifara za shvatanje suštine našeg postojanja. Ove inicijacijske metode se prenose vekovima, kako posredno, putem „svetih spisa“ različitih tradicija, tako i neposredno, kroz dragoceno iskustvo direktnog učenja od već iniciranih učitelja. Zato filosofija i teologija, alhemijske i ezoterijske veštine, okultne i mističke asocijacije, hermetički i misterijski rituali u sebi oduvek nose nešto za šta nije dovoljan ni čitav ljudski život, nešto što od nas zahteva potpuno posvećenje i strasno učestvovanje u neprekinutom lancu predanja (zajedno s našim savremenicima, ali i precima i potomcima).

EKOLOŠKI HEDONIZAM MUDROSTI

Ipak, čak ni spoznaja nije kraj ove nevidljive piramide Znanja.
Iznad nje, iznad svega, s one strane svega suviše ljudskog – nalazi se MUDROST.
Jer ako spoznaja sve što dotakne preliva mističnim, anđeoskim prahom neke božanske (uvek pomalo hladne, nadljudske) objave, mudrost je vezana za ljudsko poimanje ove nebeske pouke. To je zemaljski prevod nadzemaljskih tajni, sveden u svoj najkraći, najjezgrovitiji oblik. U formu onih najjednostavnijih, jevanđelskih, hamvaševskih reči koje govore više od svih sujetnih (ljudskih, o tako previše ljudskih) blistavo-vatrometnih, spektakularno-raskošnih spoznajnih oblika.

A mudrost je baš to: jezikom običnih ribara, šumara i fizičkih radnika izrečena božanska istina o samoj suštini života.

One osnovne reči našeg poimanja suštastvene stvarnosti: spokoj, lepota, dobrota, strpljenje, plemenitost, spremnost na bol i iskušenja, razumevanje smisla onih dragocenih trenutaka sreće.
Vera, ljubav i nada.

Spremnost da se život živi, a ne samo da se o njemu razmišlja ili nad njim jadikuje.
Mudrost kao istinski spoznajni ekološki proces, kojim se pripitomljavaju i čiste sve one divlje šume nepotrebnih i  opasnih misli, iždžikljalih na bunjištu ljudske nesavršenosti.

Da, ekologija je i u zaštiti mudrog mišljenja potrebna i neophodna, bar koliko i u zaštiti čiste prirode.
Time se dotičemo i autentičnog hedonizma, jer čišćenjem i usavršavanjem misli postići ćemo uživanja neslućenih visina i razmera. //ek DRAGOSLAV BOKAN – Više u EKO KUĆI No06