ODRŽIVA ARHITEKTURA - ENERGETSKA EFIKASNOST

DANAS I U BUDUĆNOSTI SVAKO ARHITEKTONSKO I URBANISTIČKO REŠENJE I DELO MORA DA BUDE ODRŽIVO U SVIM SEGMENTIMA, U PROCESU PROJEKTOVANJA I PLANIRANJA, KAO I KASNIJE, U FAZAMA REALIZACIJE I EKSPLOATACIJE OBJEKATA, PRI ČEMU SE ISTOVREMENO MORA OBEZBEDITI MAKSIMALNA ZAŠTITA PRIRODNIH RESURSA – ZEMLJE, VODE I VAZDUHA.

PRIMENA ODRŽIVIH EKOLOŠKIH PRINCIPA U ARHITEKTURI PREVAZILAZI PITANJE ENERGETSKOG PONAŠANJA OBJEKATA I MOGUĆNOSTI UŠTEDE ENERGIJE. ONA POKUŠAVA DA PRONIKNE U TAJNE DAVNO ZABORAVLJENOG PRIJATELJSTVA IZMEĐU EKOLOGIJE-ENERGIJE I ARITEKTONSKOG OBLIKOVANJA, NUDEĆI ČOVEČANSTVU DA POVRATI SVOJE MESTO ČLANA ZEMALJSKE ZAJEDNICE U EKOSISTEMU.

Održivost i energetska efikasnost su pojmovi koje sve češće prepoznajemo kao putokaz ka zelenim tehologijama koje otvaraju nove vizije budućnosti, grade sadašnjost na održivim osnovama u svakom smislu i utvrđuju zaboravljeni dijalog na relaciji čovek- priroda.
Istorija ljudske civilizacije i svi njeni razvojni periodi određeni su činjenicom da je živi svet zajedno sa kopnom, atmosferom i okeanima sačinjavao jedinstven i celovit sistem koji je bio u stanju da se sam reguliše i održava sve do 20. stoleća, kada je industrijska civilizacija i njen nezadrživi prosperitet ugrozio taj gigantski sistem samoregulacije. Sistem koji je funkcionisao prema univerzalnim pravilima prirode i koji je hiljadama godina bio održiv, ugrožen je neodrživim delovanjem čoveka.

Održivost kao koncept gledanja u budućnost razvoja svih ekonomskih, ekoloških i socijalnih aspekata ušla je u sve sfere ekonomije, ekologije, sociologije, kulture, umetnosti i dizajna, ali ne samo njih, nego svih segmenata života koji mogu obezbediti našu zajedničku budućnost određenu održivim razvojem koji zadovoljava potrebe sadašnjeg trenutka, a da pri tome ne ugrožava mogućnost budućih generacija da zadovolje sopstvene potrebe.
Kvalitetan život budućim generacijama može se osigurati održivom i efikasnom upotrebom izvora na planeti. Ovaj zahtev se odnosi na arhitekturu i na urbanizam, kao i na upotrebu zemlje. Danas i u budućnosti, cilj mora biti postizanje arhitektonskih rešenja najboljeg mogućeg kvaliteta u svim njihovim segmentima, pri čemu se istovremeno mora obezbediti maksimalna zaštita prirodnih izvora.
Održiva gradnja podrazumeva sve načine izgradnje koji koriste obnovljive izvore energije i upotrebu čistih i energetski efikasnih i savremenih tehnologija i metoda u projektovanju, održivom razvoju, kao i poštovanu tradicionalnog pristupa građenju i korišćenju prirodnih, zdravih nezagađujućih i recikliranih materijala. To podrazumeva i odnos prema zelenilu, spoljnom i unutrašnjem vazduhu, vodi, upotrebi kišnice, termalnoj, higijenskoj i vizuelnoj udobnosti, medicini stanovanja i svemu onome što nam omogućava opstanak na planeti. Ovakvi postupci se integrišu sa prirodom kao živ organizam ne narušavajući je i tražeći od nas stalan razvoj ekološke svesti, koja nas obavezuje da razmišljamo o životu u skladu sa prirodom.
Održiva arhitektura podrazumeva integrisanje zgrada u ukupan ekološki sistem, posmatrajući ih kroz modele urbanističkog planiranja i kao delove naselja i gradova, preko arhitekture sa konstrukcijom i oblikovanjem fasada, do tehničkih i energetskih sistema i mogućnosti njihove ugradnje i eksploatacije. Rukovođenje načelima građenja u skladu sa prirodom i gledanja na takav način na smisao i suštinu stanovanja, generacije arhitekata i neimara su pokušale da sagrade svoja staništa prema univerzalnim bezvremenim dimenzijama, a to je „kuća po meri“.
Možda je najprecizniji opis održivih i energetski efikasnih zgrada dao u svojoj Memorabiliji grčki istoričar Ksenofan koji je zabeležio Sokratova uputstva o tome kako treba graditi kuće: „Ko namerava da ima kuću, mora da pazi da mu bude što ugodnija i udobnija za stanovanje. Ako se to pretpostavi, kuća leti mora da bude hladna, a zimi topla. Ako se i sa ovim složimo, onda Sunce zimi mora da obasjava tremove i sobe, a leti da pravi u njima prijatnu hladovinu. Ako i to usvojimo, mi moramo graditi južnu stranu više, da uhvatimo zimsko sunce, a severnu stranu niže, da zaustavimo hladne vetrove. Jednostavno rečeno, kuća u kojoj vlasnik može naći ugodno skrovište u svim godišnjim dobima i smestiti svoje stvari je, pretpostavljam, jedna od najprijatnijih i najlepših“.
Način na koji danas pristupamo razmišljanju o održivoj gradnji ima svoje korene u 70-tim godinama prošlog veka, a rane 90-te godine označile su početak primene ekoloških principa i postavljanje optimalnih standarda za kvalitet klime i komfora u zatvorenim prostorima za boravak, baziranih na konceptu energetske efikasnosti.
Energetska efikasnost je primarno ekonomska kategorija koja sve više utiče na ekološko promišljanje. Povećanje efikasnosti i smanjenje troškova idu pod ruku sa smanjenim štetnim uticajem po okolinu. Na taj način se smanjuje upotreba prirodnih resursa, pravi se manje otpada, i vazduh i atmosfera su manje zagađeni. U mnogim oblastima ekonomska i ekološka sredstva se poklapaju. Osim toga, postoje i društveni i individualni benefiti koji doprinose promeni društvenih vrednosti i formiranju modela za održivi razvoj. Poštovanje načela energetske efikasnosti u bliskoj budućnosti će postati obaveza, a ne izbor pojedinaca koji shvataju važnost korišćenja alternativnih izvora energije. Nažalost, danas su kuće jos uvek veliki potrošači energije i najveći zagađivači planete, što je rezultiralo uvođenjem strogih standarda energetske efikasnosti u arhitekturu.
Energetski koncept ima snažan uticaj na projektovanje zgrada i planiranje urbanih sredina. Energetski parametri bi trebalo da pozitivno utiču na arhitekturu i na taj način pokažU da je okruženje spremno da se suoči sa velikim društveno-političkim i tehnološkim promenama današnjice. U skladu sa tim, idealno bi bilo da ekološke, ekonomske i društvene zahteve shvatimo kao pokretače inovativnog projektovanja visoko kvalitetnih objekata i gradova.
Primena održivih ekoloških principa u arhitekturi prevazilazi pitanje energetskog ponašanja objekata i mogućnosti uštede energije. Ona pokušava da pronikne u tajne davno zaboravljenog prijateljstva između ekologije-energije i aritektonskog oblikovanja, nudeći čovečanstvu da povrati svoje mesto člana zemaljske zajednice u eko-sistemu.// ek VLADIMIR LOVRIĆ – Više u EKO KUĆI No25